Blog community…

Ovo je priča o jednom učeniku srednje škole. Zvaću ga Maks.

„Prošle nedelje je Maks skočio sa terase prvog sprata u dvorište, dok su ga njegovi drugovi snimali mobilnim“- žali mi se koleginica na studenta nad kojim je odavno izgubljena svaka kontrola.
I ja sam ga par puta uhvatila da ne silazi stepenicama, nego klizi uz ogradu.
„Da li direktor škole to zna? – pitam.
„Ja mu nisam rekla. To je videla i poslužiteljka, pa nek ide ona da mu referiše. Ne moram to uvek biti ja ta koja se žali na đake“, odgovara mi malodušno.
Zove poslužiteljku i ova potvrđuje.
Da se polomio odgovornost bi bila poslužiteljeva. Profesor je odgovoran za ono što se događa u razredu.
Maks, nizak rastom, mršav, lepuškast, pomodarac, je višestruki ponavljač. U školu dolazi jer se kući dosađuje. Za vreme časova igra se nekim glupim igricama koje zahtevaju cepkanje hartije na kvadratiće, te dok drugi vade knjige i sveske on vadi makazice i secka stranice na paramparčad, koje, pretvorene u  konfete, lete po podu.
Prvi ukor, drugi ukor, usmena, pismena, usmena i opet pismena opomena, i tako u nedogled. Došao je i roditelj na razgovor.
„Videćete da će se promeniti. Nećete ga prepoznati! Znam ja kako ću s njim!“, razuveravao je otac, više sebe nego profesore. Profesori su ga slušali sa neizmernim sažaljenjem. Ono što je svima bilo odavno jasno roditelj nije video. Otac i majka, skromni radni ljudi, su izgubili svaki autoritet i moć nad tinejdžerom.
S druge strane, direktor škole voli miran život i ne želi probleme. Profesori apatično gledaju nemoć roditelja i institucionalnu ravnodušnost i prilagođavaju se.  Uz to treba dodati da priliv javnih finansijskih sredstva zavisi od broja učenika, a ne od kvaliteta škole i nastave. Svaki isključen učenik umanjuje školski budžet i to pravilo važi kako u državnim tako u privatnim školama.

Ali zašto je skakao sa prvog sprata? Pitanje mi ne da mira. Prošle nedelje su se dvojica tinejdžera posula benzinom i zapalila, da bi ih prijatelji snimili i postavili na You-tube. Završili su u bolnici sa opekotinama trećeg stepena. Sve za momenat efimerne slave na Internetu.
Nisam veliki ekspert informatike, ali ipak krećem u pretragu Interneta, tražeći tragove Maksa. Našla sam ga brzo: ostavio je ime, prezime i nick. Ulazim anonimno u njegov sajt. Satanistička petokraka i Marilyn Manson, fotografije, Maksove i njegovih prijatelja sa demencijalnim porukama i „urlicima“, baš tako, urlicima! Na jednoj se vidi Maks na krovu nekog hangara u trijumfalnoj pozi, kao alpinista na Krovu Sveta.
Na sajtu Maks se ovako predstavlja publici: „Ja sam lep, simpatičan, iskren, društven, ali iznad svega sam LUD! Volim da radim baš ono što mi kažu da ne radim, rizikujem i život samo da bih preterao, i otkad sam otkrio parkour, još sam više motivisan (da rizikujem život)“…

Koji đavo mu je taj „parkour“ - pitam se.  Proguglavam termin.
Parkour (izgovara se parkur) je najnoviji ekstremni sport, praktično -  divlja trka s preponama, gde su prepone barijere urbane sredine. Ime onih koji upražnjavaju ovu disciplinu je „traceur“. Traceur skače: skače sa krova na zemlju, sa krova jedne zgrade na drugu, preskačući uže ulice na velikoj visini, penje se uz zidove zgrada, hoda po krovovima, vrti se i prevrće na svaki zamisliv i nezamisliv način, penje se na ograde stepeništa i silazi klizeći, ne koristi stepenište, hoda po zidovima, ogradama, balustradama terasa, baš kao mačka. Ali traceur nije mačka i rizik pada i povreda je izvanredno visok. Parkour je andrenalin u najčistijem koncentratu.
Ova „sportska disciplina“ je „osnovana“ u Parizu pre 15 godina i brzo se, preko You Tube-a,  proširila širom sveta. Ove godine je i zvanično stigla u Italiju sa prvim takmičenjem traceur-a u Rimu. Izvesni brandovi su brzo osetili puls mladih i krenuli putem sponzorisanja susreta i takmičenja PK (skraćenica za Parkour). Tu su već Honda, RedBull, KillerLoop, Adidas, Vibram, Duracel…

Gde je problem? Ovo je ulični, nekontrolisani sport. Nemoguće je osigurati vojsku amatera protiv lakših i težih povreda koje im se redovno dešavaju. Vrlo jeftin ulog za brandove. Najbolji traceuri će dobiti video promo, i postaće testimonial branda. Ostali će, kao psi, lizati rane u samoći.

I tako zaključujem da možda Maks i nije toliko lud dok koristi školsku urbanu strukturu za svoja „uvežbavanja“. Ako polomi noge, moći će uvek naći dva prijatelja - svedoka koji će potvrditi da je zapeo i da se survao niz školsko stepenište. Obavezno školsko osiguranje će mu platiti 35 evra za svaki dan u kojem je bio prinuđen da nosi gips, kao i sve specijalističke preglede i lekove. Direktor škole će odgovarati jer će dva svedoka tvrditi da je stepenište bilo klizavo. Odgovaraće i poslužitelj.
Tinejdžeri će se smejuriti i pričati kako su „nadigrali“ školu.

Razmišljam o preponama i skokovima koji roditelji ovog tinejdžera svakodnevno praktikuju da sastave kraj sa krajem. I razmišljam kako mu objasniti da je život već trka sa preponama, i da su najbolji traceuri upravo oni koje neće naći na Internetu. I da li je za to već kasno?