Blog community…

Nova knjiga Nemanje Rotara, pisca iz Pančeva, me je odvela s one stane dobra i zla. Gonjen nadčovečanskom proždrljivošću, ovaj dnevnik o krizama glavnog junaka, malograđanskog intelektualca - koji sebe zapravo vidi kao zver, manijaka, minotaura modernog doba, kanibala u nastajanju - predstavlja puki beg od dosade. Naratorov credo: “Pišem da bih prestao biti moralista, zao čovek”. Njegove beleške imaju jasnu pouku: “U ljudskom životu nema veće sreće niti ičeg uzbudljivijeg od uočavanja sopstvene izopačenosti.” Koji mehanizam običnog čoveka tera da ode s one strane sveta moralista? Roman nam se pokazuje i kao jedan moguć pokušaj kako se “kroz sladostrašće i zločin afirmiše živo biće spram okrutne prirode i ravnodušnih nebesa”. Dnevnik vodi čitaoca od promišljanja kako prekoračiti opšteprihvaćene norme ponašanja, preko perverznog gutanja presnog životnjskog mesa pa sve do fantastičkog ubistva pisca koji vodi dnevničke beleške, a koji, poput pada operativnog sistema, nestaje uz digitalni usklik “Fatal Error”.

DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN PROBLEM: Pomisao da pisanje može da spase autora, glavnog junaka ili čitaoca “tihe [egzistencijalne] jeze koja ne prestaje”.

PRVA REČENICA GLASI: “Dosadno mi je, strašno mi je dosadno.”

POSLEDNJA REČENICA GLASI: “I nije mi više dosadno, ni malo”

KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD (ALT TRG), TO BI BILA industrijska jaruga koja svojim isparenjima zagađuje noseve, grla, bronhije, pluća i krvotoke.

DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA, ČINI MI SE da sa svakim otvaranjem i zatvaranjem korica stranice postaju sve teže i teže, teške kao tuč.

PREPORUKA ZA ČITANJE: U klanici, pored sveže preklanih i aranžiranih životinja.

Pismo američkom pilotu - Kikinda 16.04.1999.

Obećao sam sebi da neću ništa pisati o glupostima ljudskog roda i njihovim spomenicima koji su se toliko puta podizali i spuštali na istorijskoj pozornici.I to u sred  Evrope, pred kraj XX- og  veka (baba teto sram te bilo). Na taj način ćutanjem u društvu živih pesnika protestvujem protiv onoga što se čini mom licu i licima meni dragih osoba, licu ljudskog roda, licu moga grada i licu prirode. Moje carstvo snova okupirali su gospodari mira - psi rata. Veoma brzo i nakaradno, ali sa velikim uspehom utiskuju bore i ožiljke svakom licu. Niko i ništa ne pita nas male obične i neobične građane, samo nas bacaju u svoje arene života i smrti sve pod parolom: nebeskom narodu – demokratija s neba brate ? . Nisu mi jasni ti aviodečaci koji krstare džoijstikujući mojim delom kape nebeske, i trude se da ubiju tamo neku malu zemlju, koja se sakrila u mom srcu i “slučajno” se zove moja domovina. Hiljadu puta sam odlazio iz ovog istog života, a još se nisam navikao da to otrpim muški i bez straha. Svaki put budem sav mokar od znoja. Kažu tako to mi leptiri iz svemira, emotivci, skitnice - maštari  sve do balčaka preživljavamo. Tako i sada. Došlo ovo crno proleće i ja sam ubijen tu negde, a ne tamo gde sam sanjao i hteo. Nije za sve kriva samo  samo levča od paorskih kola što točku ne dozvoljava da ide svojim putem. Sloboda i tako to.

Neko je veoma lako ili olako uzeo zdravo za gotovo i doneo odluku, da je proleće kada nešto proleće. Tako i vi sada prelećete a dokle ćete ne znaju ni vaši, a  naši pogotovo. Pticama se desi da dok lete,  nešto iz sebe izbace pa na koga to padne ovde kod nas se kaže: „Pokakila ti se ptica  imaćeš  danas sreće “. E pa mister pilote bogami na koga se vaše „ ptičice” pokake, treba će im sreće i to mnogo.

Da ti kažem,
proleće u naše dvorište dolazi nešto ranije nego pre desetak godina. To sve danas svode pod globalno zagrevanje i nekakvo “ neprirodno ” ponašanje majke prirode ??? Ozonske rupe, prehlađeno Sunce, nervozne zvezde i po ko zna koji put pijani Mesec, i naše „*sezonsko ponašanje“, doprineli su da proleće onako naprasno bukne i sve u cvatu najavi novi život. Cvetanje trešnje je praznik u našem dvorištu. Ove godine je cvetala kao nikada do sada.Kao da me ubedjuje, da sam baš tu u laticama njenog cveta i ja, i samo još da imam japanski kimono pa da se utopim u taj radosni festival trešnjinog cveta. Vidim sebe i među mravima. Prepoznajem mnoga lica i naličja borbe za opstanak. Jurimo levo desno, pažljivo pretražujući travnjak. Biramo neko mesto na kome ćemo biti sigurni u slučaju „prolećnih nepogoda“… Ta zelena oaza proleća odbija da čuje zvuk sirene koja opominje da prestane sa cvetanjem. Nisam baš siguran da te čuju ni mravi, jer i oni imaju preča prolećna posla i kao sav normalan svet trude se da ne smetaju pčelama koje zujeći u horu najavljuju novi život. Sve je to puno razuma, u slavu života, buđenja proleća kao novog životnog kruga.

Gledao sam jutros i divne žuto zelene šarenoliste perunike koje sam dobio od komšinice Drage, dan pre njenog odlaska na „neko“ vreme u Kanadu - još kriju boju svojih cvetova. Kao da čekaju sutra da me obraduju, poigravaju se mojom radoznalošću. Jasno ih čujem kako se kikoću i uživaju u tome što me drže u neizvesnosti.Dragine perunike imaju purpurno ljubičast cvet sa kojim se može razgovarati. Naravno ako razumete govor cveća. Mi u našem dvorištu to znamo. Znamo da maštamo i zajedno sa tim mikrokosmosom da pevamo njihovu pesmu, da igramo igru budjenja da pevamo odu radosti Suncu, odu životu u ljubavi. Bože, koliko je razuma u tom „malom“ svetu, i bogatstva prolećne različitosti….i sve se to događa u mom dvorištu. A Ti momče sa te visine i ne možeš da vidiš šta ćeš sve da uništiš ako u njega baciš svoju „humanitarnu pomoć“. I onda u svoj toj lepršavosti i svitanju prolećne bajke buđenja i cvasti, ti i tvoja zujanja u noći. Pa šta da radimo mi mali usrani i upišani?
Kažeš mi da me ne vidiš sa te visine, ali da možeš, da me lociraš i nepogrešivo pogodiš tom svojom „kakom“, što nikome - pa ni tebi neće doneti sreću.

Nastavljamo sutra Neba me zove na sastanak sa nekom gospodom - norveškim humanitarcima…

Helo Buddy,

Rano jutros opet me probudilo zujanje sirene i Lukin plač.Rekoh mu da ću da odsečem jedan veliki prut i da ću da idem da ispucam guzu toj nevaljalici što nas plaši i budi svojim zujanjem. Ljudska prava su i prava deteta – ti to znaš ? O kako to gordo zvuči.

Bombardan?????? Amerikanac onaj jedan!!!Rasturiste Novi Sad???Sram vas bilo – govore u čudu ptice ? Zašto rušite mostove - pitaju vas ribe?…a obale se dozivaju same …?

„Neko nas gleda“ je naslov moje prve samostalne zbirke pesama, a ova sledeća ako je ikada napišem imaće naslov – „Neko zuji, neko nas gađa“. Stvarno zuji sirena, i evo Neba kaže da mu je ovo zbilja sve više blesavo. Nisam želeo a nikada ni hteo Da se ovo dogodi bilo kome pa ni Vama. Što bi rekli stari Kuzma i Mladen, nikada ni tuđoj a kamoli našoj deci. Šta želim sebi – isto i tebi.Tako smo vaspitani mi kikinđani pa ti sad čitaj!

Sve više imam utisak da se drveće koje je počelo da lista naprosto šepuri i utrkuje koje će da bude zelenije i lepše obučeno. Svaki rat pa i ovaj, po ko zna koji put naš, balkanski, srednjeevropski i boga pitaj u kojem nas još neće biti, počeo je sa mirom. Ako Bog da i završiće se mirom. I pre ovog rata živeli smo nekim životom troglodita a imamo sve šanse da tako i nastavimo. Biće opet pesme, plakanja, banketa, ispraćaja, ljubavi, psovki, svadbi, rađanja,života i smrti. Želim i tebi da se sa ovog leta vratiš kući, sposoban da doživiš sve lepote života.

Tu negde u nama čuje se muzika
Tambura gajdi
Frula violina
I onda opet harmonikaš
Bećarac
Iz inata napred
I tako redom
Mater svima
Al ne svima
Samo zlotvorima
Pa ponovo u brazdu našu
Crnu banatsku
Sa severne strane
U ludaje žute

*Sezonsko ponašanje – mi živimo neodgovorno danas i baš nas briga kako će živeti sutra naša deca i svi oni posle nas čiju budućnost mi nesebično trošimo.

NASTAVAK PRILOGA »

Ovo je priča o jednom učeniku srednje škole. Zvaću ga Maks.

„Prošle nedelje je Maks skočio sa terase prvog sprata u dvorište, dok su ga njegovi drugovi snimali mobilnim“- žali mi se koleginica na studenta nad kojim je odavno izgubljena svaka kontrola.
I ja sam ga par puta uhvatila da ne silazi stepenicama, nego klizi uz ogradu.
„Da li direktor škole to zna? – pitam.
„Ja mu nisam rekla. To je videla i poslužiteljka, pa nek ide ona da mu referiše. Ne moram to uvek biti ja ta koja se žali na đake“, odgovara mi malodušno.
Zove poslužiteljku i ova potvrđuje.
Da se polomio odgovornost bi bila poslužiteljeva. Profesor je odgovoran za ono što se događa u razredu.
Maks, nizak rastom, mršav, lepuškast, pomodarac, je višestruki ponavljač. U školu dolazi jer se kući dosađuje. Za vreme časova igra se nekim glupim igricama koje zahtevaju cepkanje hartije na kvadratiće, te dok drugi vade knjige i sveske on vadi makazice i secka stranice na paramparčad, koje, pretvorene u  konfete, lete po podu.
Prvi ukor, drugi ukor, usmena, pismena, usmena i opet pismena opomena, i tako u nedogled. Došao je i roditelj na razgovor.
„Videćete da će se promeniti. Nećete ga prepoznati! Znam ja kako ću s njim!“, razuveravao je otac, više sebe nego profesore. Profesori su ga slušali sa neizmernim sažaljenjem. Ono što je svima bilo odavno jasno roditelj nije video. Otac i majka, skromni radni ljudi, su izgubili svaki autoritet i moć nad tinejdžerom.
S druge strane, direktor škole voli miran život i ne želi probleme. Profesori apatično gledaju nemoć roditelja i institucionalnu ravnodušnost i prilagođavaju se.  Uz to treba dodati da priliv javnih finansijskih sredstva zavisi od broja učenika, a ne od kvaliteta škole i nastave. Svaki isključen učenik umanjuje školski budžet i to pravilo važi kako u državnim tako u privatnim školama.

Ali zašto je skakao sa prvog sprata? Pitanje mi ne da mira. Prošle nedelje su se dvojica tinejdžera posula benzinom i zapalila, da bi ih prijatelji snimili i postavili na You-tube. Završili su u bolnici sa opekotinama trećeg stepena. Sve za momenat efimerne slave na Internetu.
Nisam veliki ekspert informatike, ali ipak krećem u pretragu Interneta, tražeći tragove Maksa. Našla sam ga brzo: ostavio je ime, prezime i nick. Ulazim anonimno u njegov sajt. Satanistička petokraka i Marilyn Manson, fotografije, Maksove i njegovih prijatelja sa demencijalnim porukama i „urlicima“, baš tako, urlicima! Na jednoj se vidi Maks na krovu nekog hangara u trijumfalnoj pozi, kao alpinista na Krovu Sveta.
Na sajtu Maks se ovako predstavlja publici: „Ja sam lep, simpatičan, iskren, društven, ali iznad svega sam LUD! Volim da radim baš ono što mi kažu da ne radim, rizikujem i život samo da bih preterao, i otkad sam otkrio parkour, još sam više motivisan (da rizikujem život)“…

Koji đavo mu je taj „parkour“ - pitam se.  Proguglavam termin.
Parkour (izgovara se parkur) je najnoviji ekstremni sport, praktično -  divlja trka s preponama, gde su prepone barijere urbane sredine. Ime onih koji upražnjavaju ovu disciplinu je „traceur“. Traceur skače: skače sa krova na zemlju, sa krova jedne zgrade na drugu, preskačući uže ulice na velikoj visini, penje se uz zidove zgrada, hoda po krovovima, vrti se i prevrće na svaki zamisliv i nezamisliv način, penje se na ograde stepeništa i silazi klizeći, ne koristi stepenište, hoda po zidovima, ogradama, balustradama terasa, baš kao mačka. Ali traceur nije mačka i rizik pada i povreda je izvanredno visok. Parkour je andrenalin u najčistijem koncentratu.
Ova „sportska disciplina“ je „osnovana“ u Parizu pre 15 godina i brzo se, preko You Tube-a,  proširila širom sveta. Ove godine je i zvanično stigla u Italiju sa prvim takmičenjem traceur-a u Rimu. Izvesni brandovi su brzo osetili puls mladih i krenuli putem sponzorisanja susreta i takmičenja PK (skraćenica za Parkour). Tu su već Honda, RedBull, KillerLoop, Adidas, Vibram, Duracel…

Gde je problem? Ovo je ulični, nekontrolisani sport. Nemoguće je osigurati vojsku amatera protiv lakših i težih povreda koje im se redovno dešavaju. Vrlo jeftin ulog za brandove. Najbolji traceuri će dobiti video promo, i postaće testimonial branda. Ostali će, kao psi, lizati rane u samoći.

I tako zaključujem da možda Maks i nije toliko lud dok koristi školsku urbanu strukturu za svoja „uvežbavanja“. Ako polomi noge, moći će uvek naći dva prijatelja - svedoka koji će potvrditi da je zapeo i da se survao niz školsko stepenište. Obavezno školsko osiguranje će mu platiti 35 evra za svaki dan u kojem je bio prinuđen da nosi gips, kao i sve specijalističke preglede i lekove. Direktor škole će odgovarati jer će dva svedoka tvrditi da je stepenište bilo klizavo. Odgovaraće i poslužitelj.
Tinejdžeri će se smejuriti i pričati kako su „nadigrali“ školu.

Razmišljam o preponama i skokovima koji roditelji ovog tinejdžera svakodnevno praktikuju da sastave kraj sa krajem. I razmišljam kako mu objasniti da je život već trka sa preponama, i da su najbolji traceuri upravo oni koje neće naći na Internetu. I da li je za to već kasno?