Blog community…

Sedim sa g-dinom Zvonkom Bogdanom i njegovim tamburašima u restoranu vankuverskog hotela Silvija koji je lociran na samoj gradskoj plaži, a u kome su sedamdesetih godina odsedali Rolingstonsi i ostala hipi bratija iz tog vremena. Ovo zimsko popodne, međutim, trideset i kusur godina kasnije, hotel Silvija pripada muzičkim legendama Panonije -  ravnice koja se (kako je to Zvonko na vankuverskom koncertu objasnio neupućenima), prostire od Alpa i balkanskih  brda na jugo-zapadu do Karpata na severo-istoku. Sedimo i listamo moj (sad već dvadeset godina star), diplomski rad posvećen još jednom poznatom Somborcu, Ernestu Bošnjaku, prvom jugoslovenskom filmskom producentu, koji je početkom prošlog veka od, u to vreme glavnog grada Bačko-bodroške županije,  pokušao da napravi panonski Holivud. Zvonko sa interesovanjem gleda stare fotografije Sombora i Bošnjakovog drvenog bioskopa Arena na somborskom vašarištu. Ovaj bioskop je Bošnjak otvorio 1909. godine i to je bio prvi namenski bioskop  u Vojvodini - do tada su se filmovi prikazivali u zakupljenim salama ili pod šatrama. Dve godine kasnije Bošnjak će sagraditi i novu Arenu od tvrdog materijala  koja i danas stoji u Pariskoj ulici i nadam se da nije pretvorena u kineski šoping mol, kao što je to slučaj sa kikindskom Zvezdom. Bioskop Zvezda je, inače,  otvoren 1912. godine u Velikoj Kikindi pod imenom Olimpija, a  godina dana pre toga u sali veliko kikindskog hotelu Ejler otvorene je Uranija. Ovaj mozi je  posle II svetskog rata radio pod pod imenom Radnički, i u njemu smo kasnih šezdesetihc gledali prve špageti vesterne tipa Ja sam Sartana tvoja smrt. Serđa Leonea da ne pominjem. Zvezda je više bila za umetničke i premijerne filove iz A produkcije. I za FEST-ove revije, naravno.

Potpuno očekivano, Zvonko se najviše zadržava pred crno-belom fotografijom Vamošerovog salaša koji se nalazi na pola puta preme Bačkom Monoštoru. Nekad u vlasništvu jednog od najbogatijih somborskih veleposednika, Nandora Vamošera, poslužio je 1923. godine Bošnjaku i njegovoj filmskoj ekipi kao eksterijer za film. Bilo je nekoliko velikih gazdaških familija u Somboru u to vreme, a najveći u bili Vamošeri i Laloševići. Manjih poseda i salaša, koje je Zvonko opevao u svojoj najčuvenijoj pesmi, bilo je mnogo. Na jednom od njih odrastao je i on. “Vamošerov salaš su nedavno srušili”,  kaže  mi Zvonko, kao da citira stihove iz jedne druge svoje pesme.“Kako se drži Vaš salaš pitam ga”, a on me gleda belo i pita ‘Koji salaš“? Pomalo sam zbunjen. “Ja živim u centru Subotice, a tu priču o tome kako ja živim na salašu su izmislili novinari i zato, između ostalog, više iz principa ne dajem intervjue za novine.” Hm, kompletan zaplet!

Razgovor (nezvaničan) teče dalje o nama koji živimo u rasejanju, a onda saznajem da je to i njegova lična priča. Sin i ćerka mu, od devedesetih,  žive u Americi. “I ja sam to pokušao tamo sedamdesetih. živeo sam u Čikagu i želeo da se bavim uzgojem konja, al’ mi se nije dalo. Amerika je ostala moj nedosanjani san”, kaže najveći vojvođanski šansonjer. “I bolje što je tako”, dodajem ja rezignirano, “Amerika je najbolja kad ostane u formi sna”. Zvonko se smeje. Pite me šta je po narodnosti bio Ernest Bošnjak, a ja mu s ponosom “sveznalice” (kad je o mom prezimenjaku reč) odgovaram – pomađareni Bunjevac. “A odakle tebi to prezime.”? Lucidnost me ovoga puta ne izneverava: “Ja sam posrbljeni Bunjevac”, kažem trijumfalno. Ovog puta su se nasmejali i tamburaši, koji su neskrivenom dosadom slušali i pitali se o čemo mi to ustvari naklapamo.

Dajem Zvonku da mi potpiše LP ploču Zvonko Bogdan peva za vas, koji je 1974. godine snimio sa Janikom Balašom i njegovom bandom a za koju se našlo mesta u mom emigrantskom prtljagu. Na njoj su  evergrini: Ej, salaši, Govori se da me varaš, Kraj jezera jedna kuća mala, Ja sam momak siroma, Neko sasvim treći…Sve biseri iz Bogdanovog repertoara, ali i repertoara svih ciganskih bandi koje su sedamdesetih svirale u bircuzima na periferijama vojvodjanskih palanki. Kako de se ovde čovek ne seti npr. kultnog kikindskog Bara i Biberove tamburaške ekipe koja, osim poznavanja Bogdanovog repertoara, posedovala i takve veštine kao na primer da iz durske Oj vojvodo Sindjeliću, u pola takta (ma, u nanosekundi, bre) pređe u molsku Jesenje lišće, kad se oko tri zajtra na vratima pojavi narodna milicija da proveri kakvo je politička bezbednost u njihovom rejonu. U vreme dok je milicija bila “narodna”, srpske “patriotske” pesme su bile zabranjene. Elem, ne bi me začudilo da se danas samo takve pesme i dozvoljene, a da je zabranjeno recimo Jesenje lišće. Zbog nedostatka patriotizma.

Pričamo i dalje o somborskom filmskom sanjaru i njegovim filmskim snovima da na severu Bačke napravi industriju pokretnih slika po ugledu na onu iz Južne Kalifornije. Iako je Sombor, kao jedan od najlepših gradova Austro-Ugarske imperije imao, kako bi to ekonomisti rekli,  mnoge komparativne prednosti nad onom pustinjom u Kaliforniji -  Holivud se desio tamo gde se desio. Sombor je posle toga skoro čitav jedan vek ostao skrajnut i zapušten na periferiji nove države. Ernest Bošnjak je prošao kao i mnogi  vizionari sa prostora Balkana. Ustvari prošao je bolje, jer je zaborav svakako manje zlo od npr. atentata. Početkom šezdesetih godina, kad je bio ponovo otkrven u jugoslovenskoj štampi i kad mu je Jugoslovenske kinoteka, kao zaslužnom umetniku, izboksovala nacionalnu penziju, Bošnjak su posećivali mnogi novinari u potrazi za senzacionalnom pričom o “somborskom Holivudu”. U jedinom od intervjua, koji se danas čuva u Arhivu Kinoteke u Beogradu, Ernest Bošnjak na pitanje kako gleda na svoj pionirski rad na filmu kaže “Svako vreme ima svoje ljude”. Do sličnog zaključka dolazimo i nas dvojica posle kratke priče o zlatnim sedamdesetim godinama i Zvonkovim nastupima u beogradskom hotelu Union, Petrovaradinskoj tvrđavi ili novosadskom Parku.

Koncert u vankuverskom Majkl Džej Foks Teatru (u slavu jedanog od najpoznatijih vankuverijanaca iz onog kalifornijskog Holivuda) potvrdio da Zvonka Bogdana vreme nije pregazilo. Preko dva sata na nogama vodio nas je vojvođanski minstrel iz pesme u pesmu, iz priče u priču o Panoniji i nekim boljim vremenima. Zvonko je pevao i pesme i pjesme i pisme. U publici su bili pripadnici svih naroda i narodnosti(tip koji je sedeo iza mene zatražio mi je da “posudi” olovku) iz bivše Jugoslavije. Iz nekih boljih vremena. Samo je još falilo da se pojavi “najveći sin tih naroda i narodnosti“, sa sve drugaricom Jovankom, u novogodišnjoj kapi, sa konfetama na ramenima, čašom Miliona u ruci i da nam poželi Srećnu Novu uz svoju omiljenu pesmu Vu plavem trnaci. hiža mi stoji… Ili je sve to bila moja pokvarene mašta. Omama ljudskih očiju, što bi rekao najveći panonski pesnik iz Čongrada.

Pošto ja, kao i Josip Broz i kao i svi smrtnici uostalom,  imam svoju omiljenu Zvonkovu pesmu naručio sam je unapred (da baš ne bi dobaciv’o iz publike) da je otpeva na koncertu te večeri. Ko za inat, nije, ali  mi je posle koncerta napomenuo da zna da mi je ostao dužan. Nije  zaboravio, stari  bard. Kad dođem na jesen kod njega u Suboticu -  na kraju je pao dogovor. Ostaje mi samo da spremim svog mrkova.

Ljudi stare i to je vazdašnja istina. Kako stare to je već drugo pitanje. Način starenja je ogledalo pogleda na život jedne generacije. Današnji šezdesetogodišnjaci su buntovnici iz revolucionarne ’68 i “deca cveća”. Oni koji su pevali sa John Lennon-om “Give peace a chance” i protestovali protiv rata u Vietnamu, kličući “Stavite cveće u vaše topove”. Generacija poslednjeg globalnog talasa socijalnog protesta pre poplave individualizma i konformizma.
Godine su ih malo otežale, kosa im je osedela (iako to nećete uvek lako videti), bore su se urezale u crte lica, vid oslabio. Ali su ostali neizlečivi optimisti i društvena bića. Danas su u penziji  i nastoje dati smisao dugim godinama slobodnog vremena i dobrog zdravlja. Pokušali su i da vode unučiće u park, a ovi su se bezobrazno derali: “Baaaako, kupi mi skateboard! Svi imaju skateboard, Uaaaa!” ili “Deda, i ja hoću bicikl kao što ga ima Joca! Hoću bicikl, Uaaaaa!”.
“Sačekaj, doneće ti ga Božić Bata”, odgovarali su im strpljivo Baka i Deda.
“Božić Bata će mi doneti Winx, Bratz, play-station i igrice, skate board hoću sad. Uaaaa!”, drala se unuka iz svega glasa.
Deda i Baka vole uničiće, ali nisu oni kreditne kartice i baby sitteri! Oni su jednu generaciju već podigli, hvala Bogu!

Buntovni kao uvek, revolucionisali su i starost. I, evo ih!
Bacili su remi-karte u koš, skinuli su marame sa glave, vezali ih oko kukova i upisali su se masovno na kurseve flamenga. Otvorili su lokalne “Univerzitete Slobodnog Doba”. Termine “treće doba” i “četvrto doba” su ukinuli! Srce ne stari. Ovi “univerziteti” su građanska udruženja zasnovana na dobrovoljnom radu članova. Među penzionerima ima mnogo kvalifikovanih ljudi. Penzionisani lekar će držati seminare o korektnoj ishrani, ili o prostati, dijabetesu, visokom pritisku, itd, već prema zahtevu i potrebama članstva. Profesor književnosti će organizovati monografske kurseve o nekom pesniku ili romanopiscu. Glumac će recitovati poeziju. Profesor biologije će osnovati grupu koja će raditi na terenu (po lepom vremenu) i dokumentovati  lokalne ornitološke vrste ili floru lokalnih pašnjaka i prirediti izložbu. Ljubitelji lokalnog etnosa će prikupljati  svakolika svedočanstva lokalne kulture. Organizovaće kurseve digitalne alfabetizacije i stranih jezika. Tu i tamo pozvaće eksperta koji u njihovim redovima nedostaje. Za kreativnije članove postaviće se kursevi slikanja akvarel tehnikom, ili kursevi “toledo” veza. Ljudski interesi su mnogobrojni i mnogi od njih su bili svojevremeno žrtvovani radnim aktivnostima, karijeri, podizanju dece, …
I onda su se jednog dana probudili kao penzioneri. Deca su im odrasla i odletela iz gnezda. Imaju slobodnog vremena na pretek i mnogo nezadovoljenih interesa. Stigao je momenat da te interese neguju i da nastave nekad prekinuto druženje.  Jedini je problem sačuvati zdravlje.

Kako?

Jednostavno - plesom. Ustanovljeno je da jedan sat plesa poboljšava cirkulaciju, elastičnost kičme i zglobova, kontroliše telesnu težinu, i uz to si u društvu, proširuješ krug prijatelja i zabavljaš se uz odličnu muziku.
Kursevi latino - američke muzike cvetaju. Kao i kursevi trbušnog plesa. Flamengo trijumfuje!
Kursevi su metodično organizovani po stupnjevima, tako da se nudi “početni nivo”, “srednji nivo” i “master”. Svaki se kurs završava malim javnim takmičenjem, gde se proglašava najbolji igrački par.
“Brucoši” kursa na početku dolaze u patikama i trenerci, ali već posle nekoliko lekcija, ohrabreni prvim uspesima, poručuju kod krojačice široke karnirane suknje i bluze sa volanima, kupuju “nakerice” i udobne španske plesne cipele sa štiklom; muškarci gube na obimu struka i uvlače se u tesne crne andaluske pantalone. Eliksir mladosti!

U međuvremenu ćeš čuti mlađe mame kako se žale na moderne bake:
- Ne stignem da trknem ni do frizera, nema ko da mi pričuva decu!
- Zar ne bi mogla da ih ostaviš tvojoj majci?
- Baka je prepuna obaveza – kursevi kineskog i informatike, uređivanje sopstvenog bloga, i onda,  srednji  kurs flamenga! – odgovara rezignirana mama.
- U njenom dobu? A šta će joj to?

Baka iz iskustva zna da je lakše plesati, nego čuvati sitnu decu. “Hvala” ionako neće dobiti. I dok vadi crvenu ružu iz vaze, smejuri se. Rekli su da je najlepše školsko doba.  Možda i jeste, ali nazad se ne može, nego samo napred. Na čas flamenga. Olè!

Dal’ zbog svetske finasijske krize, ili zato što je kod nas uvek neka kriza, kurs evra stalno nešto varira, poskupljuje hrana, prevoz, benzin, komunalije, voda, struja, vazduh…
Običan svet se uplašio, čuva kakav-takav posao, stis’o se, štedi…
A, na drugoj strani, jedna posebna vrsta ljudi, kojoj ništa ne mogu ni ovozemaljski zakoni, ni božja pravda (ako negde postoji), a o svetskoj krizi i da ne govorimo, svakoga dana sve je silnija, sve bezobzirnija i drčnija.

Tu grupu (da kažemo) ljudi neki zovu i Drugovi Članovi, Drugovi Stručnjaci ili Drugovi Podobni.
Ne, nisam pogrešio, tačno tako-drugovi. Jer, “Drug” je u ovoj zemlji još od ’45., sinomin za krvopiju, lopužu, prevaranta, uzurpatora, za onog koji “jede leba bez motike”.
I tako, u sred još jedne krize - Gospodin Drug, je zajašio vlast i poziciju. Bilo na opštini,  ili u nekom dobrostojećem preduzeću, u upravnom odboru, ili u ministarstvu. Neki Drugovi, čak, i na svim tim mestima istovremeno.
I sad, kad se dobro uvalio, naš Drug dere li dere. Kožu nam s leđa skida.
Da, nama.
Jer, svi mi plaćamo poreze, nama uzimaju dadžbine i harače, mi punimo te budžete iz kojih Drug vadi, crpe, šljama, otima.
Zabalavljen od pohlepe, gladnih očiju, on trpa u džepove, puni torbe i kofere, prebacuje na račune: đa kod nas, đa u inostranstvu.
A onda, kad Drug sedne u kafanu da se malo relaksira i opusti, između ždranja, gutanja i podrigivanja, pohvali se tako, pred gomilom botoksa i silikona, kako je u stvari on jedan veoma sposoban Drug.
On jeste, a ko nije ko ga j..e!
Pa, i sa neprijatnim pitanjima Drug lako izlazi na kraj. Iskolači oči, namonitra zabezeknut izraz lica i zavapi : “Pa, ne mogu valjda, ljudi, da živim od vazduha!?!
Moliću lepo.
E sad, pitaju se neki, kad je tako sposoban, što Drug ne otvori svoju firmu, pa da „stručnošću i znanjem“, zaradi sebi  platu.
Al’ ne! Bolje je Drugu ovako: službeno odelo, službene cipele, službeni auto, službeni ručak, službena večera, službeni stan, službene dnevnice, službene drugarice… Sve službeno.
A, to „službeno“ neko plaća.
Mi to plaćamo!
Dokle?

Fakti :
Na ime „ugovora o delu sa stručnim osobama”, rukovodstvo opštine Zemun isplatilo 11.245.800 dinara!

Predsednik Vrhovnog suda Srbije, kao predsednik RIK-a inkasirala je prošle godine 2.673. 584 dinara, ali joj to nije bilo dovoljno, pa je kao saradnik RIK-a inkasirala i dodatnih 78.919 dinara.

Šefu GO SRS-a za dva dana na račun legla 115.882 dinara, a kao republički odbornik, on je naplatio čak 1,6 miliona dinara na račun putnih troškova.

Svaki poslanik Skupštine poreske obveznike godišnje košta preko 4,2 miliona dinara ili 54.000 evra, što je mesečno 4.510 evra bruto.
Građani Srbije, poreski obveznici, platili su u poslednja četiri meseca (od raskola u vrhu SRS-a) čak 230 miliona dinara za sednice Skupštine na kojima se uglavnom vode besmislene rasprave o Poslovniku, na kojima se u nedogled nariče i proklinje.

Bivši direktor aerodroma „Nikola Tesla“, sam sebi u junu prošle godine isplatio je 880.226 dinara na ime bonusa…

Ekonomske plime i oseke su redovne, ciklične pojave u tržišnoj privredi. Posle faze ekspanzije proizvodnje i potrošnje sledi  faza korekcije, stagnacije, recesije ili krize, koje manje ili više, mogu poprimiti grafičku formu jednog od ova četiri slova:
V (brza i kratkotrajna korekcija, posle koje sledi još brži oporavak),
U (duža korekcija/recesija pre oporavka),
W ( brza korekcija, kratak uspon i još jedna korekcija pre konačnog oporavka),
L ( recesija i duga stagnacija/kriza pre oporavka).
Ekonomisti raspravljaju oko modela današnje ekonomske krize: U, W ili L?
Slovo V su jednoglasno isključili.
Oseka traje već gotovo godinu dana. U samo 10 meseci svetske berze su izgubile 40% vrednosti tržišne kapitalizacije.  Državne kase masovno intervenišu da održe likvidnost sistema. Poverenje u solidnost mnogih banaka se uzdrmalo i mnogi povlače uloge. Jedini proizvodni sektor u porastu su blindirane kase za domaćinstva: poslednjih meseci prodaja je udvostručena.
Ekonomska nesigurnost stanovništva ogleda se direktno u smanjenoj potrošnji. Prodaja prehrambenih proizvoda opada: ljudi ne jedu manje, nego manje kvalitetno. Skuplji prehrambeni proizvodi ostaju na policama. Kupovina novog porodičnog auta se odlaže za bolja vremena. Prodaja automobila je opala za 20% i mnoge fabrike privremeno obustavljaju proizvodnju.
Ekonomisti slute najgore: ponavljanje scenarija Velike Depresije 1929.

Svi se slažu oko uzroka: nedostatak finansijke discipline banaka i stanovništva.
Ono što se dosad videlo bilo je spasavanje banaka od bankrotstva.
Banke su velikodušno finansirale svoju klijentelu  kreditima, ne brinući mnogo o kvalitetu ličnih i imovinskih garancija koja je ova mogla da ponudi (Krediti „sub prime“). Tako su klijenti dobijali kredite nudeći hipotekarnu garanciju drugog stepena nad već ujamčenom nekretninom. Kredite su dobijali i klijenti skromne dohodovne i platežne sposobnosti. Ovo olako prihvatanje visokog rizika insolventnosti klijentele je postalo unosni bankarski biznis. Milioni odobrenih kredita nepouzdanoj klijenteli pretvoreni su u masu bankarskih obveznica koje su banke prodavale na finansijkom tržištu onim drugim, likvidnim klijentima: penzijskim fondovima, investiocionim fondovima, osiguravajućim zavodima, štedišama. Banka je na taj način sistematski prebacivala rizik na štediše, finansijske institucije i privatna lica, koje su kao vlasnici bankarskih obveznica postale nosioci priključenog rizika.
Kad je delo izašlo na videlo, izbila je kriza poverenja.
Bankarske obveznice iz starijih emisija prispevaju i u nedostatku odgovarajućeg priliva sredstava iz novih emisija povraćaj glavnice postaje problematičan. U krizi poverenja jedini izlaz je državna intervencija, koja sa sobom donosi i povećanje poreskog opterećenja stanovništva.

Ali tek smo na početku.
Sledeća faza biće spasavanje privatnih lica od bankrotstva. Prosečan američki građanin ima bar nekoliko kreditnih kartica, od koje mnoge tipa „revolving“. Kartice „revolving“ su uistinu  dugovne kartice, jer se troši ono što se na računu nema.  Na individualnom planu, veliki broj građana plaća svakodnevni pazar i nepotrebni shopping ovim karticama, čije korišćenje je izvanredno skupo, jer podrazumeva plaćanje visoke kamatne stope bankama.
Na federalnom nivou, stanovništvo SAD-a već godinama troši 107%  društvenog nacionalnog proizvoda. Mit o Američkom životnom standardu je završio u dugovima.

Optimisti  očekuju novi talas plime poverenja posle masivne državne inekcije likvidnosti i predsedničkih izbora. Eventualno jedno veliko „U“ .

Drugi veruju da kriza nije  ciklična, nego strukturalna: „X“.