Blog community…

Upravo sam pročitala vest da je Bašaidska govedarska farma DOO „Kipetrol“ bacila dvodnedevnu količinu proizvedenog mleka, jer joj je beogradski otkupni partner otkazao ugovor, pošto je puna dva meseca redovno povlačio mleko koje nije plaćao. Ne ulazeći u dužničko-poverilačke odnose između strana, koji ne mogu mnogo zanimati kupca-potrošača, možda bi bilo korisno pogledati na probleme poljoprivrenih preduzimača iz novog ugla.
U Italiji postoji jedna narodna: „Nad prosutim mlekom ne treba plakati“ (Non si piange sul latte versato) , nego treba izvući poruku i novu mudrost.

Prvo, privredne farme su mali proizvođači na dnu lestvice „nabavnog lanca“ (Supply chain) i snažno su izloženi uceni otkupaca, prerađivačke industrije, trgovine i svih onih privrednih aktera koji prosleđuju proizvod od izvorišne tačke do potrošača. Cena pakovanog mleka na policama supermarketa je manje - više data, i zavisi od izbora potrošača, naklonosti prema izvesnim brendovima ili kvalitetu, te na istu „nabavni lanac“ ne može mnogo da utiče. Konklamantnu neefikasnost ovog lanca isti akteri prebacuju unazad, s jednog na drugog, sve do prve karike u lancu, poljoprivrednog proizvođača, kojem ostaju samo mrvice. Nabavni lanac je često veoma dugačak. U Italiji su nedavno otkrivena pakovanja dečjeg mleka sa „melaninom“ (uvoz iz Kine), koje je prouzrokovalo nekoliko smrtnih slučajeva trovanjem.

Drugo, kupci postaju sve svesniji važnosti certifikacije „geografskog porekla“ proizvoda i njegovog kvaliteta, koje u prehrambrenoj industriji počinje od prve karike u lancu – poljoprivrednog proizvođača.

Mala govedarska farma bi uz pomoć banaka mogla da se vertikalizira. Bili bi dovoljni dva- tri kamiona- cisterne i nekoliko automatskih distributera sirovog mleka pri velikim tržnim centrima.
To nije futurizam, već najnovija tendencija moderne distribucije mleka. U Italiji su već operativni preko 1000 ovih automatskih distributivnih punktova sirovog mleka: od proizvođača direktno do potrošača.

Potrošači koji drže do zdravog, svežeg proizvoda i do porekla proizvoda kupuju mleko u flašama, koje se pune ispod automatskog distributera pri velikim tržišnim centrima, u izvesnim mlekarama ili direktno kod proizvođača (u dane vikenda).
Automatski distributer ne drži neka anonimna govedarska farma, nego recimo, govedarska farma „Majčina dušica“ iz Banatske Topole, koja na sebe preuzima obavezu da svakog jutra izbaci iz distributera neprodato mleko i da iste napuni svežim mlekom. Cene svežeg mleka će biti mnogo više od mleka u tetrapaku, jer moraju uključiti kontrolu kvaliteta, artizanalne logističke procese i rizik neprodatog.

Govedarska farma „Majčina dušica“ će programirati svoje automatske distributere koji će svakodnevno praktikovati i cene „last minute“ u poslednjem večernjem satu prodaje, prodajući preostalo mleko sa 50% popusta.
Eventualno neprodato mleko „Majčina dušica“ neće baciti u kanalizaciju, nego pokloniti najbližem staračkom domu, i to će ponosno komunicirati svim svojim klijentima na svakom distributivnom punktu u zemlji.

Na svakom distributivnom automatu govedarske farme „Majčina dušica“, pored imena direktnog proizvođača, publika će moći da upozna i botaničku strukturu banatskih pašnjaka, uz naročit osvrt na obilatost lekovitog i aromatičnog bilja u lokalnoj ispaši i na odnos površine pašnjaka po svakom grlu stoke. Intenzivno stočarstvo ne podiže zdrave i srećne životinje i potrošači to znaju. Potrošač koji je u prilici da bira, izabraće proizvode ekstenzivnog stočarstva. „Majčina dušica“ svojim potrošačima će pružiti taj izbor i garanciju zdravih ispaša, sunca i nepreglednih polja za odgoj najkvalitetnijih grla.
Na svakom distributivnom punktu stajaće i upozorenje da sveže mleko pre upotrebe treba da se zagreje do 80° C. To proizvođače ne treba da plaši. Moderni eko- i bio-svesni potrošači će rado prihvatiti tu malu žrtvu, kao monetu kojom će platiti sigurniji i zdraviji životni stil.

Ovo je radna hipoteza jedne eko- i bio-sensitivne, strukturalno moderno organizovane govedarske farme koja direktno komunicira sa svojim potrošačima.
Naravno, ako se farma zove Kipetrol, stvari stoje malo drugačije. Nije lako prodati mleko koje u svom imenu sadrži poruku „PETROL“?

Ne volim da se ponavljam, ako to nije neizbežno. Ali, opet, i nažalost, Nomen Omen.

“Srpski pisci, renomirani urednici i književni kritičari, ma kojoj generaciji pripadali, mahom podržavaju [aktuelnu akciju “Politike” za] očuvanje ‘Prosvete’ kao izdavačke kuće od nacionalnog značaja, zalažući se, pri tom, i za jedan širi princip dostupnosti knjige, kulture i obrazovanja”, piše nedavno “Politika”.
I ja sam se našao među književnicima koji podržavaju ove ciljeve, kao i akciju “Politike” za očuvanje “Prosvete”:

- Pitanje svih pitanja jeste: zašto smo dozvolili da, kao društvo, padnemo tako nisko pa da nam ništa ne znači ni to što je vrlo moguće da će i [nekada] najznačajnija ovdašnja izdavačka kuća proći kroz tranzicionu genetsku modifikaciju i doživeti sudbinu nečega što, kad se rodi, ne bude ni riba ni devojka? Kome ta grdoba treba?!

Iako današnja “Prosveta”, nakon neuspešnih menadžerskih eksperimenata, ne zauzima lidersku poziciju među izdavačima, to ne znači da treba, pre svega zbog primamljivog poslovnog prostora, “pljunuti” na sve to što je zalog Gece Kona i “Prosvetinih” autora, urednika i čitalaca.

[Nije sporno to da je “Prosveta” godinama loše poslovala i da je zbog toga morala u stečaj. Slažem se da kapitalizam ne zna za sentiment, ipak, mnogo šta je tokom devedesetih dovedeno - ne samo svojom krivicom - do samouništenja. Ništa bolje od “Prosvete” nisu prošli ni drugi izdavači poput “Nolita” ili BIGZ-a. Možda je rešenje da se kapitalna izdanja i knjižara “Geca Kon” izuzmu od privatizacije i pripoje nekom preduzeću koje posluje pod patronatom države? Možda treba Odbor za kulturu Skupštine Republike Srbije da se oglasi, predloži formiranje nekog tela koje bi sagledalo situaciju u “Prosveti”?]

Da li će postojati Beograd bez “Prosvete” i knjižare “Geca Kon”? Naravno, ali ako se tako nešto dogodi, ko garantuje da se na meti tajkuna uskoro neće naći neko drugo kulturno dobro? Ne smem ni da pomislim šta bi se sve našlo na prodaji. Možda je krajnje vreme da se, koliko zbog “Prosvete”, toliko i zbog naše savesti, konačno uzmemo u pamet!

P.S. - Među komentarima koji idu uz ovaj tekst iz “Politike” našli su se samo oni koji osuđuju inicijatore potpisivanje peticije za očuvanje “Prosvete” jer je tekst peticije napisan na latinici! Ako je to zaista u ovom trenutku najvažnije, onda je svaka akcija u odbranu zdravog razuma unapred osuđena na propast!

Mamutica Kika prošetala glavnim sokakom! Cika!
Vandali polomili nogu Kikinoj replici! Vika!
Neki su selili i polupali originalni istorijski mermerni krst u porti. I?
Muk.

Zelinski, akademski slikar, oslikao je devet pravoslavnih crkvi po Banatu, uključujući Gospojinsku crkvu u Ruskom selu. Živeo je i radio u Velikoj Kikindi. Za sobom je ostavio i izvanredne slike pastoralne i seoske idile naših prostora, od kojih mnoge i danas krase zidove nekih kikindskih trpezarija. Koliko ljudi je čulo za Zelinskog? Gde bi o njemu moglo više da se nauči? Pošla sam do Kikindskog muzeja. Pitala sam za slike Zelinskog. Imaju ih, ali nisu izložene – nema mesta. Ali, ako hoću, mogu prisustvovati ilustraciji života mamutice Kike.

Pokušavam preko interneta www.museum.com: Narodni Muzej Kikinda.

Muk!

Puka adresa i ništa više - Autori (0), Argumenti (0), Sadržaj (0). Nema čak ni Kike! Samo poziv međunarodnog sajta „Muzeji sveta“ da se uključe u beplatan servis internacionalnog networka i postave sadržaj. Na raspolaganju su 10 MB, što znači hiljade web stranica, slika, ilustracija sadržaja, kao i reklamiranje događaja i izložbi. Uključivanje u svetske tokove kulture bez troškova, uz upozorenje da će sajt „Narodni Muzej Kikinda“ biti izbrisan ako se ne aktivira.

NARODNI MUZEJ KIKINDA

Titov trg 21 , Kikinda , 23300 , Yugoslavia

For the attention of the museum management …

ACTIVATION NOTICE

Vladimir Zelinski – Volođa, veliki akademski slikar, ruski emigrant, je živeo i radio u Kikindi između dva rata. Na Internetu ne postoji. Gde i kad je rođen, koliko je živeo, gde je sahranjen? Koje njegove slike su u muzeju?

U Ruskom selu, prilikom proslave otvaranja spomen čitaonice su pomenuli i zasluge Volođe, koji je, kako tvrde, tamo živeo. Zatim su nazdravili par puta i zaboravili da sažmu njegovu biografiju i postave je na Internet, uz fotografiju bar koje od fresaka koju je zaslužni slikar oslikao u njihovoj crkvi.

Muk.

Upoznala sam nedavno jednu mladu profesorku Kikindske Gimnazije. Pitala sam je za kabinet fizike. Da li još postoji? Iz prve me nije razumela.

Mi smo ga zvali kabinet, danas ga verovatno zovu laboratorijom. Ispravila sam se i ponovila sam pitanje.

Kabinet fizike je bio muzej istorije fizike još u vreme kad sam ja bila učenik. Visoke, imponentne, staklene vetrine ugrađene u masivne plakare od orahovine pokrivale su dva zida ogromne učionice. Plakari su bili prepuni finih, zanatski proizvedenih instrumenata klasične fizike iz druge polovine 19. veka. Sećam se još uvek Lajbnicove boce- remek dela zanatstva. Ogromno stakleno zvono sa srebrnom bordurom na finom ovalnom teku. Na našem kabinetu fizike pozavideo bi nam British Museum.

„Nema ga više, rasturen je. Trebalo je napraviti mesta za laboratorije informatike“, odgovorila mi je, kao da se radi o najnormalnijoj stvari na svetu.

„A instrumenti?“ pitam u panici.
„Nešto od toga je dato muzeju, ostalo je bačeno.“
Laboratorija informatike!
Ukucavam na Google-u „Kikinda, Gimnazija Dušan Vasiljev, home page “.
Muk. Informatički muk!
Noć muzeja. Noć. Muk i mrak.

Na Grenlandu je krajem prošlog meseca održan referendum na kojem je oko 39.000 građana sa pravom glasa odlučilo da ovo ostrvo dobije najširi stepen autonomije u okviru Danske. Ta odluka otvara prostor koji vodi ka konačnoj nezavisnosti najvećeg ostrva na svetu. Naravno, ukoliko njegovi stanovnici to budu poželeli. Podsetimo, skoro tri stotine godina, tačnije od 1721. godine, Grenland se nalazi pod suverenitetom Danske.

A šta na to kaže Kraljevina Danska? Danska nema ništa protiv osamostaljivanja dela svoje teritorije. Nije čak poslala ni jedan jedini ratni brod da demonstrira silu “nekim tamo” Eksimima, koji  više ne žele da budu deo njihove države. Danci, zapravo, ohrabruju težnju ostrva (iako referendum na Grenlandu nije obavezujući za ovu državu) i poštovaće volju Grenlanđana. Predstavnici Danske i Grenlanda seli su za sto i dogovorili se da odluka sa referenduma stupa na snagu 21. juna 2009. godine. Čak je i predsednik vlade Danske Rasmusen rekao da, iako komisija preporučuje širu autonomiju,  nema sumnje da je rad komisije na široj autonomiji “prvi korak ka nezavisnosti”. Pa čak i to da se nada da će se nezavisnost dogoditi dok je on živ. Logično, ne može interes države Danske biti važniji od volje naroda koji na Grenlandu živi, bili oni Eskimi ili Bušmani, potpuno je svejedno.

Grenland inače veoma malo toga ima zajedničkog sa Danskom. Grenlanđani su istupili iz Evropske zajednice još 1985. godine (a  Danska je ostala članica), jer im to nije odgovaralo. Naime, međunarodne ribarske flote počele su masovno da love u vodama oko ostrva i otežavale život lokalnim ribarima. Taman toliko je bilo potrebno da se “zahvale” Evropi. I umesto ka Evropi, stanovnici ovog ostrva još od sedamdesetih godina, zbližili su se sa Eskimima u Kanadi  ili sa sunarodnicima u Rusiji, ali i ostalim  narodima u arktičkom krugu. Osim pomenutog, između Grenlanda i Danske postoji problem jezika. Grenlanđani su, umesto poboljšanja svog jezika, a možda čak i stvaranja zajedničkog alfabeta za sve Eskime, morali da uče danski. Tako su završili govoreći dva jezika, ali nijedan čestito.

I gde je sada budućnost Grenlanda? Njegovi stanovnici nadaju se da će im  pronađena nalazišta zlata, dijamanata, uglja, cinka i minerala olivina, ali i zalihe nafte koje se procenjuju na 110 milijardi tona, omogućiti prosperitetniju budućnost. Osim toga, savremene multinacionalne kompanije bi u Grenlandu sada mogle da vide ogroman ekonomski interes, s obzirom na otkrivena rudna i energetska bogatstva. A ukoliko se ostvare prognoze o postepenom otopljavanju ledene kore koja pokriva 81 odsto površine Grenlanda moguće je da će najveća bogatstva tek biti otkrivena.

Politička arena je mesto koje mladi sve manje posećuju. Dobar deo njih tu ideološku udaljenost od tekuće politike i političara svesno traži i neguje. I u poslednje vreme i oblači.

Hipster je dobrostojeći, manje-više obrazovan mladi čovek sa pretenzijom kretivnosti, individualizma i olističke vizije sveta. Revolucionarna, politički angažovana, kolektivna kontra-kultura mladih koja je od šezdesetih do devedesetih izazvala mnoge kulturne, društvene i političke promene u modernom društvu njemu je strana i često nepoznata. On se ironično poigrava promašenim idejama i idealima očeva i dedova, pretvara ih u postmoderne ikone i fetiše koje bukvalno “oblači. Autentični hipster po definiciji mora biti kreativni individualista sa puno slobodnog vremena. Ali kako kreativnost nije ravnomerno raspodeljeni intelektivni resurs, završava se tako što malobrojni predstavljaju mnogobrojne imitatore. Doslednost ideji visokog konceptualnog udarništva se ogleda u odevnom i životnom stilu, inspirisanom proleterskim klišeom industrijskog radnika šezdesetih i sedamdesetih godina.

Hipster je sin metropole. Voli stare, istorijske industrijske zone, koje je metropola progutala, a industrija napustila.

Idealni hipster živi u loftu, otvorenom i jedinstvenom stambenom i radnom ambijentu. Najbolji i najskuplji loftovi su oni dobijeni pregrađivanjem i adaptacijom starih i napuštenih fabrika. Ove adaptacije su obično poverene arhitektima avangardije. Rezultat su luksuzni i skupi atelje/garsonjere u ekskluzivnim ambijentima. Hipster ubija vreme u stvarnim, a još češće umišljenim kreativnim aktivnostima, obilascima raznih kulturnih događaja, u traženju zabave i lakog života. Obožava indie muziku, tekilu bum-bum i “rave” party u opustošenim i zapuštenim ambijentima: starim magacinima, fabričkim halama, hangarima.

Hipster će za tu priliku staviti ružičastu “kefiju” oko vrata sa leptirićima ili malim srcima, na mesto one autentične koju su u znak solidarnosti sa Palestincima nosili njegovi politički angažovani očevi. Na glavi će imati kamionistički kačket sa writer-om (potpisom), za koji je spreman da plati bilo koju sumu. Uz to će obući “vintage” T-shirt majcu iz osamdesetih godina – koju je našao u roditeljskom ormanu ili na “buvljaku”. Eventualno sa oslikanom ikonom Če Gevare, ili neku gadget majicu iz tog perioda. Ako ne uspe da nađe autentičan primerak, kupiće novi surogat kojim je tržište preplavljeno. Preko ove majice će obući ordinarnu kariranu flanelsku košulju. Pantalone jeans, obavezno ispod pupčane linije, će biti tesne i oblačiće ih sa šucigerom.

Hipster je svestan da živi u darvinističkom društveno-ekonomskom okruženju koje nikom ništa ne obećava. Ali to je otkrio tek kad je odrastao. Od rođenja je bio mali princ oko kojeg su igrali svi ukućani. Završio je škole koje nikom nisu uskraćivale diplomu. Momentalno nema izgleda da nađe posao koji bi mu bio “po meri”. One druge poslove, koje ne želi, će možda jednog dana i prihvatiti. Zasad su tu mama, tata i eventualno njegova kreativnost da ga zaštite od grubosti života.

Ali hipster je i socijalno biće, te mu je potreban izvesni univerzalni vrednosni referent i zajednički imenitelj. Tu mu specijalisti marketinga priskaču u pomoć proizvodima bremenitim altruizmom i ekosamosvešću. Hipstera kao potrošača je lako uloviti.

Hipster obožava bicikl, ali ne bilo koji: bicikl stare mode, bez modernih kočnica. Voli i proizvode dobijene recikliranjem. Tu prednjače torbe od recikliranog platna u metrostilu za muškarce i torbice za devojke.

Pošto je prvo bacio 150 evra za kačket poslednjeg modnog trenda, hipster će kupiti ravne espadrile ili sportsku obuću, dajući prednost firmama koje strogo privileguju solidarnu trgovinu i reciklirani materijal.

Firma “Toms” je miljenik hipsterske subkulture. Poslovna formula solidarne trgovine Toms-ona je “One to One” (jedan za jedan): Jedan par prodatih espadrila podrazumeva i poklon još jednog para cipela nezbrinutoj bosonogoj deci. Platnena torba sa natpisom FEED (hrani!) kompletira espadrile. Svaki prodati primerak obezbeđuje obrazovanje i ishranu jednog deteta u najsiromašnijim krajevima sveta u toku jedne školske godine.

Vremenski horizont hipstera dalje ne ide.

Autentičan hipster shvata važnost i ulogu intelektualne sfere u modernom društvu i spreman je da plati poštenu cenu za taj dekorativni detalj. Nabiće na nos naočare sa velikim crnim okvirom, sa dioptrijom ako mu je potrebna, a ako nije, onda sa običnim staklom. Nedostatak evidencije ličnog intelektivnog proizvoda će nadomestiti IQ certifikatom.

“Subkultura hipstera” je dobro konstruisana potrošačka grupa, savršen proizvod marketinga i reklame. Hipsteri kupuju sopstvenim novcem ( a još češće novcem svojih roditelja!) prazan identitet i bezazlenu “pobunu”.

Pitam mog hipster-studenta, koji ne uspeva da ugura reči u jednu prostoproširenu rečenicu, koliko je knjiga dosad pročitao. Možda dve – nemam vremena za gubljenje, odgovara mi.

Carpe Diem!

Prastare dvospratne kuće sa crnim balkonima od drveta sa kojih ovde-onde prolaznike nemo posmatraju starci dok se, na tlu, razgovor u hodu na raznim jezicima stapa u prijatni žamor u neposrednoj blizini mirne reke na kojoj čamdžije nose trščane šešire u obliku kupe. Male zgrade belih i oker zidova sa starinskom patinom, koje je delom zahvatilo sivilo od vlage i u čijem prizemlju su dom našle prodavnice koje mušterijama nude da im sašiju po meri zapadnjačka odela i tradicionalnu žensku nošnju “ao zai”, tananu svilenu haljinu sa podstavljenim nogavicama, koja se proteže uz telo od grla do peta. Gotovo sve fasade Starog grada u Hoi Anu, malom naselju na obali Južnog kineskog mora u centralnom Vijetnamu, koji je u poznom srednjem veku bio jedna od najvažnijih trgovačkih luka u jugoistočnoj Aziji, ukrašene su nezaobilaznom zastavom sa žutom petokrakom na vatreno-crvenoj podlozi koju je lično dizajnirao otac nacije Ho Ši Min.

Hoi An  - Stara kuća sa prodavnicom lampi (Snimio: Ilja Musulin)

Hoi An, naselje čiji su počeci više od dve hiljade godina unazad, od 15. veka postao je utočište moreplovaca od tajfuna i važna stanica za brodove koji su iz Kine i Japana nosili robi u Vijetnam i dalje za Indoneziju, Indiju i arapske zemlje. Hoi An je postao poznat Evropljanima kada su se početkom šesnaestog veka, nešto severnije od njega, iskrcali portugalski mornari, a svoj pravi procvat je doživeo u tom i narednom veku kada su, nakon pada dinastije Ming, tu počeli da se doseljavjui Kinezi a svoje postaje, pored kineskih, izgradili japanski, holandski i indijski trgovci.

Danas ovo mesto od 88.000 stanovnika, na pola sata automobilom od najvećeg centralnovijetnamskog grada Dananga, živi od turizma. Do pada Hoi Ana kao trgovačkog centra dovelo je upravo širenje obližnjeg industrijskog centra i saobraćajnog čvorišta Danang. Mada se u Hoi Anu nalaze i luksuzni hoteli koji naplaćuju više stotina dolara za noć, oštra tržišna utakmica učinila je da brojni putnici mogu tu da za svega 8 ili 9 dolara nađu jednokrevetnu sobu sa kupatilom i kablovskom televizijom,  pa čak i malim bazenom u dvorištu, i to i u jeku turističke sezone od januara do kraja februara kada su studenti sa Zapada i Japana na raspustu, a mnogi radnici iz bogatih zemalja severne Evrope i Amerike uzimaju godišnji odmor i beže u toplu jugoistočnu Aziju.

Hoi An - Ruševine hinduističkog hrama naroda Čam u Mi-Sonu (Snimio: Ilja Musulin)

Privlačne ulice Starog grada u koje ne mogu ući motorna vozila u svojim nedrima imaju više kuća imućnih kineskih i vijetnamskih trgovaca starih nekoliko vekova, koje su sada otvorene za turiste iako se u njima još uvek živi. Ima i onih koje su pretvorene u prodajne objekte ili muzej zanatskih proizvoda poput keramike i ribarskih alata. Uske ali duboke, ove misteriozne kuće uvlače posetioca u svoj svet prigušenog svetla i senki koje tvori enterijer od crnog drveta i unutrašnji balkoni koji se protežu po obodima soba sa visokim plafonom, pretvaraju u viseće mostiće koji vode iznad svetlarnika u srcu građevine i potom ponovo zamiču u mračne, ćutljive sobe sa prastarim drvenim nameštajem, često ukrašenim sedefom, kako je to običaj u Vijetnamu. Prešavši 30 - 40 metara kroz ove kuće, posetilac, po pravilu, izranja iz njihove polutame kroz mali, zadnji izlaz u potpuno drugu ulicu, drugi blok.

U živim ali tihim ulicama Starog grada koje je sve do inženjerijskih radova na početku dvadesetog veka plavila reka, obrazujući kanale kojima su trgovci i ribari nosili robu sve do ulaza u svoje kuće, nalazi se i nekoliko kitnjastih građevina u kineskom stilu, komunalnih domova koje su izgradili doseljenici iz različitih regija najmnogoljudnije zemlje na svetu, a u kojima se nalaze oltari sa konfučijanskim i taoističkim božanstvima, prostorije za druženje i dugi stolovi za sastanke za kojima su sede glave, vođe doseljenika, donosile odluke o ekonomskim i političkim pitanjima od važnosti za njihovu zajednicu.

Možda i glavni simbol Starog grada je neobični, maleni most na kamenim stubovima koji su 1593. godine izgradili japanski trgovci, a koji je specifičan po tome što je pokriven drvenim krovom i što se sa jedne strane proširuje u mali budistički hram.

Hoi An - Hram na Mermernoj planini (snimio: Ilja Musulin)

Pored sveprisutnih butika odeće i krojačkih radnji, stari grad u Hoi Anu obiluje i prodavnicama slika i lepih, egzotičnih suvenira kao što su papirne lampe, gongovi i rukotvorine plemena iz planinskog područja na severu zemlje. Ovom tihom mestašcu posebnu draž daju i mali restorani koji zahvaljujući patini i lokaciji u blizini reke poseduju primamljivu atmosferu. Čitav Stari grad, površine 0,3 kvadratna kilometra, je kao dragoceni primer očuvane tradicionalne azijske luke iz prošlosti 1999. godine proglašen za svetsku kulturnu baština pod zaštitom UNESKO-a.

Hoi An na obodu ima i lepu plažu, a predivni, pastoralni okoliš sa mnoštvom pirinčanih polja, jezeraca i bara pruža priliku da se uživa u onom što mnogi doživljavaju kao “autentični” ili “izvorni” Vijetnam. U Hoi Anu gotovo na svakom koraku je moguće rezervisati mesto u turama kojima se posećuju kulturne atrakcije u blizini tog grada kao što su Mermerna planina, prirodno uzvišenje na obali mora ispresecano pećinama i prošarano budističkim hramovima, ili ruševine kompleksa hinduističkih hramova koji su tokom više vekova, počev od četvrtog, gradili pripadnici naroda Čam u Mi Sonu. Sam Hoi An bio je od 1. do 15. veka, kada je pao u ruke Vijetnamcima, deo kraljevstva Čampa, države na tlu današnjeg centralnog i južnog Vijetnama koju je stvorio narod malajskog porekla i hinduističke veroispovesti Čam. Na jugu Vijetnama i u istočnoj Kambodzi i danas živi nekoliko stotina hiljada pripadnika ovog naroda, ali oni ispovedaju islam, budući da je u poznom srednjem veku, nakon serije poraza od Vijetnamaca, njihovo kraljevstvo prihvatilo Muhamedovo učenje.