Blog community…

749 je zvanični broj zverski ubijenih rodoljuba u logoru Narvik I od juna do oktobra 1942. Stvarni broj poginulih je veći, jer se mnogi na tom spisku i ne nalaze ( Kosta Trnić iz Kikinde je među njima). Podatak o streljanim u ranim jutarnjim časovima 18/07/1942. je sveden na puki spisak brojeva; o živim ljudima spaljenim u paklu bolničkih baraka te iste noći nema ni evidencije, ni kostiju.

Zvanični izveštaj SS uprave logora o streljanju „287 brojeva“ (Faksimil prve stranice)

Ti brojevi su sinovi naše male zemlje. Naš skupoceni podmladak. Izmučena, pretučena, popaljena mladost. Iza svakog anonimnog broja naćićete braću, sestre, roditelje, ponekad ženu i decu. U domovima ovih ljudi i njihovih potomaka i danas se neguje sećanje na tu nedužnu mladost i čuvaju se stare fotografije, školske sveske, poneki udžbenik, spomenice, …….

Danas, posle šest decenija, to su hiljade i hiljade ljudi, rođaka i potomaka, koji se ne boje susreta sa sopstvenom istorijom i ne žele da je zaborave.

Nećak Broja 428 mi piše iz Beograda:

“Iz vaših priča sam puno saznao o zloglasnom Beisfjordu. Beisfjordska tragedija je i tragedija moje porodice…

Borivoje Mrvoš

Kao đak dobio sam za domaći zadatak da napišem pismeni rad o učešću u NOB-u. Tada sam od svoje bake po prvi put čuo o hapšenju mog strica, Borivoja Mrvoša ( rođenog 1925), od strane specijalne policije i Gestapoa i kako je posle saslušanja u specijalnoj policiji (Đušina ulica) po hitnom postupku prebačen u Banjički logor, a samo nekoliko dana kasnije u radne logore III Rajha. Pamtim da sam poluotvorenih usta slušao baku kojoj su se suze kotrljale niz lice i hvatao svaku njenu reč. Baka je znala da joj je sin poginuo, ali niko od nas nije znao gde.

Osim izvoda iz knjiga Banjičkog logora i potvrde Sreske Komisije o nadoknadi štete za poginulog strica (250,00 din), ništa više nam nije bilo dato da znamo o njegovoj sudbini. Suviše malo za jednu majku i za jednog brata.

Moj otac je, tragajući za bratom, aktivistom pokreta otpora u Beogradu, godinama bezuspešno pokušavao da dođe do bilo kakve informacije. Nažalost ništa nije urodilo plodom. Ta neizvesnost ga je progonila i dovodila do očajanja - pisma Crvenom Krstu od 1945-2007, uvidi u raznorazne kartoteke, registre, razgovori sa povratnicima (preživelima) … i ništa, kao da je u zemlju propao!

Otac je stario i lagano je gubio snagu i nadu. Tada sam mu obećao da ću prevrnuti zemlju u potrazi za njegovim bratom i mojim stricem, kojeg nažalost, nisam nikada upoznao (ja sam 1969 godište). Otac mi je predao svu raspoloživu dokumentaciju koju je tokom godina sakupio i ja sam nastavio tamo gde je on stao.

Usledili su novi zahtevi Crvenom krstu, udruženjima povratnika … Naravno meni je nova IT tehnologija stvar umnogome olakšala. Dugo mi je samo jedan detalj promicao i odvlačio moju istragu u pogrešnom pravcu. Naša višegodišnja pretraga dokumentacije se bazirala na logorima u Nemačkoj, a onda sam shvatio da na izvodu Banjičkog logora stoji „III Rajh“. Pošao sam logikom da su zlikovci za „III Rajh“ smatrali svaki pedalj zemlje koju su gazili i pregazili. Tako sam istragu proširio i na ostale logore smrti. I kada sam se najmanje nadao dobio sam poruku sa kompletnim spiskovima ljudi deportovanih u Norvešku (Internirci u Norveškoj). Strpljivo pregledajući ove spiskove pronašao sam ime i prezime, godinu hapšenja mog strica i ime logora - Beisfjord. U neverici sam po stoti put čitao to ime: „Beisfjord“. Za ovaj logor nikad nisam ni čuo!

Odmah sam napisao mail gradonačelniku Narvika, sa molbom da mi pomogne. Već narednog dana sam dobio potvrdu da je moj mail prosleđen kustosu Ratnog Muzeja u Narviku. Naravno morao sam u E-mailu da naglasim da sve to ne činim iz potrebe za bilo kakvom ratnom štetom i tome slično. Posle dva dana napetog iščekivanja stigao je odgovor:

I have found Borivoje Mrvos in the list over victims from the camp Beisfjord
outside Narvik in Northern Norway, According to the data he died here in
1942 (probably during summer 1942) .
Beisfjord was one of the worst camps for yugoslavian prisoners in Norway. In
1942 about 900 prisoners arrived and after a few months only about 150 were
still alive.

Jako mi je bila potresna Vaša ispovest o odlasku u Beisfjord i nepostojanju dostojnog obeležja stradalima na mestu logora.

Takođe ne mogu da razumem gospodina koji je sa Vama ušao u „raspravu“ oko naziva hotela i sličnim stvarima. I sam sam u proputovanju kroz Kikindu bio zaprepašćen imenom ovog hotela. Ali ništa me više ne čudi: i sami ste čuli da su Hitlerove slike počele da krase sobe jednog od hotela u Beogradu. “