Blog community…

I have a dream that one day even the state of Mississippi, a state sweltering with the heat of injustice, sweltering with the heat of oppression, will be transformed into an oasis of freedom and justice. I have a dream that my four little children will one day live in a nation where they will not be judged by the color of their skin, but by the content of their character. I have a dream today…Free at last! Free at last! Thank God Almighty, we are free at last!

Kada su se neposredno posle saopštavanja rezultata izbora u Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu (zapadna obala Amerike je tradicionalno “plava” tj. naklonjena Demokratskoj stranci) kamere BBC-ja uključile u neku vukojebinu u Severnoj Karolini reporter je pitao za prve utiske jedan crni bračni par. Prve reči koje je uzbuđena žena kroz suze izgovorila bile su – FREE AT LAST! Ponovila je usklik Martina Lutera Kinga kojim je ovaj završio svoj istorijski govor prilikom velikog marša u Vašingtonu od pre četrdeset i pet godina. Taj usklik je očigledno svih ovih godina bio duboko urezan u kolektivnoj svesti crne populacije Sjedinjenih Američkih Država, da bi evo 4. novembra 2008. definitivno postao istorijska i politička činjenica. San Martina Lutera Kinga je postao stvarnost.

Ne pamti se kad je toliko ljudi izašlo da glasa na američkim predsedničkim izborima. Redovi su bili dugački po nekoliko blokova, a u njima je bilo neverovatno mnogo Amerikanaca afričkog porekla svih godišta i uzrasta, a sa pravom glasa. Ustvari, znalo se kakav će izborni rezultat biti i pre nego što je saopšten. Jedan devedesetogodišnjak je izjavio da su ovo prvi izbori na koje je izašao još od vremena kada je glasao za Kenedija. Pored izuzetno velikog broja Afro-Amerikanca na biralištima je primećen i veliki broj mladih Amerikanca bele puti. I “bela”, pretezno mlada, Amerika je shvatila da joj je ovo istorijska šansa, jer bez njihovih glasova Barak Obama ne bi postao 44. Predsednik SAD. I njen prvi crni Predsednik.

Miroljubiva, napredna, liberalna, pametna, jednom rečju normalna Amerika shvatila je da je ovo jedinstvena prilika da se njihova država izvuče iz blata u koje ju je Bušova administracija uvalila za poslednjih osam godina. I ona tu priliku nije smela da propusti. Amerika je konacno došla do saznanja da mora da se menja i to da se menja iz korena. To što je simbol te promene postao pripadnik crne manjine daje celoj toj priči o “promeni” još veću istorijsku težinu, jer rasni momenat ili kako to ovdašnji analitičari kažu race issue i dalje igra veliku ulogu u američkoj svakodnevnici. I dalje na američkom jugu (i ne samo na jugu) postoji ta WASP amerika, koja je jedva prebolela i to što su svojevremeno “crnčuge” dobili uošte i pravo da glasaju tj. da se o nečemu pitaju. To da im “crnčuga” bude PREDSEDNIK, to tek treba da svare. Jeste da ih je Buš na to (svesno ili nesvesno) već polako pripremio postavivši tamnopute Kolina Pauela, pa onda Kondolizu Rajs za svoje ministre spoljnih poslova, ali da im crnac bude “commander-in-chief” i da im crnac sa familijom stanuje u Beloj(sic) kući, to je za lokalnu ispostavu Kju Kluks Klana iz Klarksdejla u Misisipiju ipak nešto neshvatljivo. Verovatno ravno smaku sveta. Bar smaku njihovog sveta.

Slavlje koje je širom Amerike trajalo do kasno u noć podsetilo me je na ono slavlje u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Svi ti koju su slavili (i 5. oktobra tada i 4. novembra sada) znali su da se tog dana desilo nešto jako važno za njihove živote i da će se sutradan probuditi u jednoj drugačijoj državi. S obzirom na značaj koji SAD ima u globalnom kontekstu trebalo bi da to bude i jedan drugačiji svet. Change has come to America rekao je novoizabrani Predsednik hiljadama svojih sugrađana u Grant parku u Čikagu, koji su se okupili da proslave PROMENU. Kamera je u publici uhvatila Džesija Džeksona kako plače u neverici. Nedaleko u gomili, kamera je zumirala i suze koje su se slivale niz, po opisu radnog mesta, uvek nasmejano TV lice Opre Vinfri. I Džesi i Opra su plakali od radosti zato što je promena stigla u Ameriku, ali su plakali i zato što su NAJZAD SLOBODNI. Free at last!

Njihove suze su bile i suze njihovih dalekih predaka koji su kao stoka (i gore od stoke) na Novi kontinent iz Afrike dopremani u potpalublju brodova na čijim se jarbolima ponosno(sic) viorio Junion Dzek. To su bile suze tih istih predaka-robova koji su od jutra do mraka znojem natapali plantaže pamuka u Džordžiji, a uveče svoju muku opevali molskim akordima bluza i spirituala. To su bile suze tih nesrećnika koji su kao čudno voće visili sa grana topola u Alabami ili goreli u požaru svojih čatrlja na periferiji nekog gradića u Luizijani, požaru koju su podmetali njihove bele komšije u belim odorama i kapuljačama. To su bile suze Martina Lutera Kinga, njihovog prvog velikog tragično ubijenog lidera, ali i suze Rodnija Kinga, koga je su losanđeloski policajci brutalno pretukli marta 1991. godine i time zapalili južne delove grada. To su bile suze mnogo generacija poniženih i uvređenih Amerikanaca afričkog porekla. Iako se Abraham Linkoln, posle krvavog građanskog rata za robovlasničkim Jugom, još polovinom XIX veka izborio za ukidanje ropstva, a MLK polovinom XX veka za njihova politička i građanska prava, tek im je Barak Obama na osvitu XXI stoleća pokazao i dokazao da su u svakom pogledu ravnopravni sa svojim belim komšijama i da su najzad odistinski slobodni.

Free at last! Thank God Almighty, we are free at last!