Blog community…

Pare ili umetnost? Original VS kopija? Umetnost na tržištu, nekad i sad? Šta je smisao modernih dela: masovnost, publicitet, novac, delo ili kombinacija svega ovoga? Umetnost koja nije znala za masovnost, hiper-produkciju, niti publicitet i čiji se autori nisu opterećivali svakojakim tržišnim vrednostima i od svojih dela pravili kopije – ne samo da je ostala jedinstvena već u današnjem potrošačkom društvu (gle apsurda) ima najveću tržišnu vrednost! Baš takva umetnost koja je sama sebi cilj, ne samo da poseduje onu univerzalnu lepotu, već je i njen esperanto dostupan svima, bez obzira na obrazovanje, jezik ili veru. Najznačajnija dela svih vremena, nastajala su, uglavnom u tišini i bedi malih, slikarskih radionica u selima Holandije, Italije, Francuske, Španije… Bez velike reklame i pompeznih najava, kao što se to danas čini, stvarali su nove umetničke pravce majstori poput Moreta, Koređa, Gogena, Van Goga, Matisa! Iako je većina ovih umetnika umrla u bedi, prodavši tek nekoliko slika za života, njihova imena se i danas slave, jer su oni ostavili za sobom, ne samo svoja dela već i sebe same!

Danas je sve bitno drugačije. Stvaranjem globalnog tržišta, sve je roba, uključujući i umetnost. U „velikom selu“ novac je postao osnovno sredstvo komunikacije. Svuda se postavljaju etikete! Proizvode se kopije umetničkih slika, rade masovne reprodukcije, muzika se zapisuje na kompakt diskovima koji se prodaju u milionima primeraka, kao i knjige, filmovi, štampa, pa čak i mnogobrojna religijska obeležja.

Mass, mess, press!  To je kamen koji uz breg valja moderan svet? Sve ima svoju cenu, a zapravo sve je otišlo u bescenje! Život je postao žuta štampa, iako njoj više niko ne veruje. Ubrzani razvoj medijskog tržišta i svakodnevno bombardovanje porukama, doveli su društvo u smešnu situaciju: sve je informacija, a skoro ništa nije vest! U doba masovnih komunikacija sve je više nepismenih! Samo neka se štancuje i prodaje. Ono što je pre podne u izlogu, uveče je fišek za pola kile čvaraka. Umetnik je svako ko uspe svoj fišek “masno” da naplati. I sve je kopija kopije! Simulakrum simulacije! Što je manja dara, to je veća mera. Nedostatak talenta nadoknađuje se podizanjem fame i prašine. Sve je manje onih koji shvataju suštinu umetnosti.

Posle pljačkanja Hrista, u agoniji u vrtu, ostaju samo trivijalne potrage krompiraša! Nikad više, umetnik i njegov model.

- Sve dok nisam uzeo u ruke “Čitanku Vojvodine” mog zemljaka Boška Ivkova, ja sam se mnogo namučio. Ovde, u trafici, nisam uspevao da pročitam ni tri reda nekog romana a da me ne prekinu. Sad je problem rešen: između dva kupca pročitam jedan kratak zapis. Čitam već osmu knjigu koje se sve zovu isto - “Zemlja i rašće”. Nemam reči.. Kaži, dete?! Daću ti ja cigarete po ušima! Ne prodajem maloletnicima! Tutanj! - Milutin Stojnić (63), trafikant.

- U celoj familiji jedino je moja baba-ujna Saveta učestvovala u svetskoj revoluciji. Ona je čuvala ovce sa Marijom Bursać. A osim nje, još je samo naš stric imao veze sa Drugim svetskim ratom. Zvao se Žikica, a pošto se prezivao Jovanović, svi su ga znali kao Španca iako je Španiju video samo na slikama. Dodao bih još da je i naš teča Ostoja Nikolić iz sela Žarice pravio spomenike i često ih nosio na leđima, tako da je i on nosilac spomenice. Evo, baš čitam kako je Nemanja Rotar u romanu “Netrpeljivost” opisao tolike ljubavi i mržnje između pančevačkih Srba i Nemaca za vreme onog rata. Da se naježiš! - Bora Jovanović (32), harmonikaš i instruktor vožnje.

- Najbolji predlog za čitanje “Kralja alkohola”, čijim se životom pozabavio avanturista i pisac Džek London, reči su Big Džona Farela, lučkog radnika iz San Franciska, koji je rekao: “Godinama sam nosio Džekovu knjigu u svom džepu i uvek iznova počinjao da čitam, bez znanja o tome do koje sam stranice stigao u prethodnom pokušaju. Možda sam je nekada - ko će ga znati - čak i celu pročitao, ali prosto nisam imao svest o tome. U magnovenjima bele logike put do poslednje čaše uvek je bio prohodniji od puta do poslednje stranice.” ‘Oš da trgnemo po jednu s nogu? - Dragan Ilijev - Džoni (48), viljuškarista.

- Pisac se zove Vladan Matijević. Knjiga je “Prilično mrtvi”. Doooobro piše, brzo, nešto kao “Pink Flojd”, baš ova grupa, snimanje, ovo-ono, neki tip uz’o pištolj, ubiće nekog, neće ubiti, onda neka ženska, prvo se ne zna ko pije a ko plaća, a onda se sve spaja, boli glava! Ta knjiga mora da se čita. Sve je razvezano, a sve povezano. - Jova Simić (27), odžačar, roker u duši.

- Ja sam Petar Pavlov - Boing iz Vitnice, pilot poljoprivrednog aviona i konceptualni umetnik. Kako smatram da se u knjizi može uživati jedino kad su noge odvojene od zemlje, čitam u avionu na dvesto pedeset metara visine. Privezan sigurnosnim pojasom, sedim na pilotskom mestu i, držeći čvrsto knjigu u ruci, glasno izgovaram tekst. Ako ste se, eto baš juče, našli u trouglu Vitnica - Ludajsko - Svirčevo, i ako vam se nosnice nisu zapušile od otrova za komarce, mogli ste čuti kako govorim odlomke iz knjige “Dvogled bez stakala” Đure Đukanova. - Petar Pavlov - Boing (40), pilot poljoprivredne avijacije.

- “Ko hoće da voli, mora da umre”! Tako se zove knjiga Jovice Aćina. Meni se dopadaju njegove priče! U ovoj knjizi najviše mi se dopala priča o tragičnoj sudbini čuvenog pisca Bruna Šulca. Što je najinteresantnije, kad sam bio u Beogradu, spazio sam izdaleka Jovicu Aćina. Ja sam hteo da viknem: “Hej, Jovice!”, ali mi je bilo neprijatno. Dobro je, Mićo, da sam Vas sad sreo. Sad sam Vama kazao ono što sam hteo njemu da kažem. - dr Strahinja Milić (53), specijalista za otklanjanje ljudskih ostataka.

- Ne zanimaju me nikakvi predlozi za čitanje. Neću da predložim nijedan roman. Neću da predložim ni zbirku priča. Hoću da predložim zbornik stripova našeg najpoznatijeg strip crtača Aleksandra Zografa “Mesec i ognjeno srce”. Zografovi stripovi su skroz OK. - Srđan Tešin (37), knjigovođa-mehanograf bez zaposlenja.

- Vidiš ovo? To je knjiga Nataše Gerke “Sve paštete sveta”, koju je prevela moja cimerka Mila Gavrilović. Čitam, ali nikako da je pročitam. Čitam ja, čitam pažljivo, a opet izgubim nit radnje u priči pa ajd Jovo nanovo. Negde sam pročitala da je ova poljska književnica rekla: “Kome je do fabule, neka gleda španske serije.” Ja gledam španski fudbal. Živeo Raul Gonzales. - Maša Kos (22), studentkinja biologije i sinhronizatator poljskih porno filmova.

749 je zvanični broj zverski ubijenih rodoljuba u logoru Narvik I od juna do oktobra 1942. Stvarni broj poginulih je veći, jer se mnogi na tom spisku i ne nalaze ( Kosta Trnić iz Kikinde je među njima). Podatak o streljanim u ranim jutarnjim časovima 18/07/1942. je sveden na puki spisak brojeva; o živim ljudima spaljenim u paklu bolničkih baraka te iste noći nema ni evidencije, ni kostiju.

Zvanični izveštaj SS uprave logora o streljanju „287 brojeva“ (Faksimil prve stranice)

Ti brojevi su sinovi naše male zemlje. Naš skupoceni podmladak. Izmučena, pretučena, popaljena mladost. Iza svakog anonimnog broja naćićete braću, sestre, roditelje, ponekad ženu i decu. U domovima ovih ljudi i njihovih potomaka i danas se neguje sećanje na tu nedužnu mladost i čuvaju se stare fotografije, školske sveske, poneki udžbenik, spomenice, …….

Danas, posle šest decenija, to su hiljade i hiljade ljudi, rođaka i potomaka, koji se ne boje susreta sa sopstvenom istorijom i ne žele da je zaborave.

Nećak Broja 428 mi piše iz Beograda:

“Iz vaših priča sam puno saznao o zloglasnom Beisfjordu. Beisfjordska tragedija je i tragedija moje porodice…

Borivoje Mrvoš

Kao đak dobio sam za domaći zadatak da napišem pismeni rad o učešću u NOB-u. Tada sam od svoje bake po prvi put čuo o hapšenju mog strica, Borivoja Mrvoša ( rođenog 1925), od strane specijalne policije i Gestapoa i kako je posle saslušanja u specijalnoj policiji (Đušina ulica) po hitnom postupku prebačen u Banjički logor, a samo nekoliko dana kasnije u radne logore III Rajha. Pamtim da sam poluotvorenih usta slušao baku kojoj su se suze kotrljale niz lice i hvatao svaku njenu reč. Baka je znala da joj je sin poginuo, ali niko od nas nije znao gde.

Osim izvoda iz knjiga Banjičkog logora i potvrde Sreske Komisije o nadoknadi štete za poginulog strica (250,00 din), ništa više nam nije bilo dato da znamo o njegovoj sudbini. Suviše malo za jednu majku i za jednog brata.

Moj otac je, tragajući za bratom, aktivistom pokreta otpora u Beogradu, godinama bezuspešno pokušavao da dođe do bilo kakve informacije. Nažalost ništa nije urodilo plodom. Ta neizvesnost ga je progonila i dovodila do očajanja - pisma Crvenom Krstu od 1945-2007, uvidi u raznorazne kartoteke, registre, razgovori sa povratnicima (preživelima) … i ništa, kao da je u zemlju propao!

Otac je stario i lagano je gubio snagu i nadu. Tada sam mu obećao da ću prevrnuti zemlju u potrazi za njegovim bratom i mojim stricem, kojeg nažalost, nisam nikada upoznao (ja sam 1969 godište). Otac mi je predao svu raspoloživu dokumentaciju koju je tokom godina sakupio i ja sam nastavio tamo gde je on stao.

Usledili su novi zahtevi Crvenom krstu, udruženjima povratnika … Naravno meni je nova IT tehnologija stvar umnogome olakšala. Dugo mi je samo jedan detalj promicao i odvlačio moju istragu u pogrešnom pravcu. Naša višegodišnja pretraga dokumentacije se bazirala na logorima u Nemačkoj, a onda sam shvatio da na izvodu Banjičkog logora stoji „III Rajh“. Pošao sam logikom da su zlikovci za „III Rajh“ smatrali svaki pedalj zemlje koju su gazili i pregazili. Tako sam istragu proširio i na ostale logore smrti. I kada sam se najmanje nadao dobio sam poruku sa kompletnim spiskovima ljudi deportovanih u Norvešku (Internirci u Norveškoj). Strpljivo pregledajući ove spiskove pronašao sam ime i prezime, godinu hapšenja mog strica i ime logora - Beisfjord. U neverici sam po stoti put čitao to ime: „Beisfjord“. Za ovaj logor nikad nisam ni čuo!

Odmah sam napisao mail gradonačelniku Narvika, sa molbom da mi pomogne. Već narednog dana sam dobio potvrdu da je moj mail prosleđen kustosu Ratnog Muzeja u Narviku. Naravno morao sam u E-mailu da naglasim da sve to ne činim iz potrebe za bilo kakvom ratnom štetom i tome slično. Posle dva dana napetog iščekivanja stigao je odgovor:

I have found Borivoje Mrvos in the list over victims from the camp Beisfjord
outside Narvik in Northern Norway, According to the data he died here in
1942 (probably during summer 1942) .
Beisfjord was one of the worst camps for yugoslavian prisoners in Norway. In
1942 about 900 prisoners arrived and after a few months only about 150 were
still alive.

Jako mi je bila potresna Vaša ispovest o odlasku u Beisfjord i nepostojanju dostojnog obeležja stradalima na mestu logora.

Takođe ne mogu da razumem gospodina koji je sa Vama ušao u „raspravu“ oko naziva hotela i sličnim stvarima. I sam sam u proputovanju kroz Kikindu bio zaprepašćen imenom ovog hotela. Ali ništa me više ne čudi: i sami ste čuli da su Hitlerove slike počele da krase sobe jednog od hotela u Beogradu. “

I have a dream that one day even the state of Mississippi, a state sweltering with the heat of injustice, sweltering with the heat of oppression, will be transformed into an oasis of freedom and justice. I have a dream that my four little children will one day live in a nation where they will not be judged by the color of their skin, but by the content of their character. I have a dream today…Free at last! Free at last! Thank God Almighty, we are free at last!

Kada su se neposredno posle saopštavanja rezultata izbora u Kaliforniji, Oregonu i Vašingtonu (zapadna obala Amerike je tradicionalno “plava” tj. naklonjena Demokratskoj stranci) kamere BBC-ja uključile u neku vukojebinu u Severnoj Karolini reporter je pitao za prve utiske jedan crni bračni par. Prve reči koje je uzbuđena žena kroz suze izgovorila bile su – FREE AT LAST! Ponovila je usklik Martina Lutera Kinga kojim je ovaj završio svoj istorijski govor prilikom velikog marša u Vašingtonu od pre četrdeset i pet godina. Taj usklik je očigledno svih ovih godina bio duboko urezan u kolektivnoj svesti crne populacije Sjedinjenih Američkih Država, da bi evo 4. novembra 2008. definitivno postao istorijska i politička činjenica. San Martina Lutera Kinga je postao stvarnost.

Ne pamti se kad je toliko ljudi izašlo da glasa na američkim predsedničkim izborima. Redovi su bili dugački po nekoliko blokova, a u njima je bilo neverovatno mnogo Amerikanaca afričkog porekla svih godišta i uzrasta, a sa pravom glasa. Ustvari, znalo se kakav će izborni rezultat biti i pre nego što je saopšten. Jedan devedesetogodišnjak je izjavio da su ovo prvi izbori na koje je izašao još od vremena kada je glasao za Kenedija. Pored izuzetno velikog broja Afro-Amerikanca na biralištima je primećen i veliki broj mladih Amerikanca bele puti. I “bela”, pretezno mlada, Amerika je shvatila da joj je ovo istorijska šansa, jer bez njihovih glasova Barak Obama ne bi postao 44. Predsednik SAD. I njen prvi crni Predsednik.

Miroljubiva, napredna, liberalna, pametna, jednom rečju normalna Amerika shvatila je da je ovo jedinstvena prilika da se njihova država izvuče iz blata u koje ju je Bušova administracija uvalila za poslednjih osam godina. I ona tu priliku nije smela da propusti. Amerika je konacno došla do saznanja da mora da se menja i to da se menja iz korena. To što je simbol te promene postao pripadnik crne manjine daje celoj toj priči o “promeni” još veću istorijsku težinu, jer rasni momenat ili kako to ovdašnji analitičari kažu race issue i dalje igra veliku ulogu u američkoj svakodnevnici. I dalje na američkom jugu (i ne samo na jugu) postoji ta WASP amerika, koja je jedva prebolela i to što su svojevremeno “crnčuge” dobili uošte i pravo da glasaju tj. da se o nečemu pitaju. To da im “crnčuga” bude PREDSEDNIK, to tek treba da svare. Jeste da ih je Buš na to (svesno ili nesvesno) već polako pripremio postavivši tamnopute Kolina Pauela, pa onda Kondolizu Rajs za svoje ministre spoljnih poslova, ali da im crnac bude “commander-in-chief” i da im crnac sa familijom stanuje u Beloj(sic) kući, to je za lokalnu ispostavu Kju Kluks Klana iz Klarksdejla u Misisipiju ipak nešto neshvatljivo. Verovatno ravno smaku sveta. Bar smaku njihovog sveta.

Slavlje koje je širom Amerike trajalo do kasno u noć podsetilo me je na ono slavlje u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Svi ti koju su slavili (i 5. oktobra tada i 4. novembra sada) znali su da se tog dana desilo nešto jako važno za njihove živote i da će se sutradan probuditi u jednoj drugačijoj državi. S obzirom na značaj koji SAD ima u globalnom kontekstu trebalo bi da to bude i jedan drugačiji svet. Change has come to America rekao je novoizabrani Predsednik hiljadama svojih sugrađana u Grant parku u Čikagu, koji su se okupili da proslave PROMENU. Kamera je u publici uhvatila Džesija Džeksona kako plače u neverici. Nedaleko u gomili, kamera je zumirala i suze koje su se slivale niz, po opisu radnog mesta, uvek nasmejano TV lice Opre Vinfri. I Džesi i Opra su plakali od radosti zato što je promena stigla u Ameriku, ali su plakali i zato što su NAJZAD SLOBODNI. Free at last!

Njihove suze su bile i suze njihovih dalekih predaka koji su kao stoka (i gore od stoke) na Novi kontinent iz Afrike dopremani u potpalublju brodova na čijim se jarbolima ponosno(sic) viorio Junion Dzek. To su bile suze tih istih predaka-robova koji su od jutra do mraka znojem natapali plantaže pamuka u Džordžiji, a uveče svoju muku opevali molskim akordima bluza i spirituala. To su bile suze tih nesrećnika koji su kao čudno voće visili sa grana topola u Alabami ili goreli u požaru svojih čatrlja na periferiji nekog gradića u Luizijani, požaru koju su podmetali njihove bele komšije u belim odorama i kapuljačama. To su bile suze Martina Lutera Kinga, njihovog prvog velikog tragično ubijenog lidera, ali i suze Rodnija Kinga, koga je su losanđeloski policajci brutalno pretukli marta 1991. godine i time zapalili južne delove grada. To su bile suze mnogo generacija poniženih i uvređenih Amerikanaca afričkog porekla. Iako se Abraham Linkoln, posle krvavog građanskog rata za robovlasničkim Jugom, još polovinom XIX veka izborio za ukidanje ropstva, a MLK polovinom XX veka za njihova politička i građanska prava, tek im je Barak Obama na osvitu XXI stoleća pokazao i dokazao da su u svakom pogledu ravnopravni sa svojim belim komšijama i da su najzad odistinski slobodni.

Free at last! Thank God Almighty, we are free at last!

Istomišljenici su ljudi koji, valjda, isto misle. Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić isto su mislili više od jedne decenije. Čak su toliko isto mislili da je nekima to bilo veoma čudno. Šta god Šešelj kaže, Toma potvrđuje, što ne kaže Voja, reći će Aca. Dok je poglavar govorio, doglavnici su klimali glavom. I tako na svakoj konferenciji za štampu. Sećate se, koliko je samo bilo čudno ako se jedan od trojice ne pojavi i ne obrati javnosti. „Pu-pu, daleko bilo, da se nisu posvađali“, plašile su se radikalske babe.

Isto su istomišljenici mislili i o problemu sa nogom Zorana Đinđića, nije im bilo žao Slavka Ćuruvije, zdušno su podržavali granicu Ogulin-Karlobag-Karlovac-Virovitica i tako sve do poslednjeg Srbina. Lopove koji grade velelepne vile, a da niko ne zna odakle im novac, „videli“ su na sve strane. Svi su bili kriminalci, oni nisu. Svi su bili izdajnici, samo oni nisu.
Pa, ima li srpskog radikala koji naizust, u pola noći, ne zna da kaže najponavljaniju rečenicu Aleksandra Vučića kad namesti tužnu facu, napući usne i kaže, a samo što ne počne da rida: „Vojislav Šešelj u haškom kazamatu“.
Da Singapurcu srce pukne, a kamoli Srbinu.
Ali, nije puklo srce nego je pukla tikva

Iz sata u sat sve se jasnije vidi koje je tu ko. Izgleda da istomišljenici nisu baš sve isto mislili. Neko je tu bogami lagao svoje birače i to mnogo. Najednom ne važe više „one“ granice, suparnici iz drugih stranaka nisu neprijatelji. Najednom je lepo u Evropi. Da gledaš, a da ne veruješ ili da ponovo citiram radikalsku biračku populaciju: „Da se krstiš i levom i desnom!“ Počele su čak i da se iznose prljave radikalske gaće, jer svi su oni radikali kako god se sada zvali. Pominju se neke kućerine od poslaničke plate, neki silni krediti, lupa se na sednicama Skupštine po stolovima kad ovi drugi radikali govore, šamaraju se međusobno na pešačkim prelazima, gde god se vide za gušu se vataju. A godinama se pričalo za njih da su kao vojska, da ne kažem sekta.

Setio sam se razgovora sa jednim prijateljem od pre par godina o tome da li Toma i Vučić veruju u to što pričaju (Šešelj nije bio sporan, naravno):  „Meni se, bre, čini da oni u to što govore ne veruju, ali ako veruju, onda teško njima “, rekao je tada moj prijatelj.