Blog community…

Bliži se Halloween.

Moji studenti se uzbuđeno spremaju za ludu noć „Strave“: kupuju nove maske skeletnih utvara i slepih miševa. Pabovi i restorani pribavljaju džinovske ludaje u koje će nadahnuto urezati avetne obrise monstruma, svako prema svojoj umetničkoj viziji i interpretaciji. Pred noć će sveće, unutar izdubljenih ludaja, treperiti zloslutnim, jarkim, crveno-narandžastim odsjajima. I počeće velika, luda noć zabave, muzike, šale i smeha.

I profesorka veronauke je u vanrednom, mobilizacionom stanju. Dan mrtvih po katoličkom kalendaru namenjen je obilasku groblja, komemoraciji mrtvih i kupovini hrizantema za grobove. Za cvećare oko groblja je prilika da udesetostruče cene hrizantema. (Praktični savet: nemojte nikad pri poseti italijanskoj porodici poneti buket hrizantema. Prestrašićete ih. Za Italijane hrizanteme su isključivo cveće mrtvih). Profesorka intenzivira svoj psiho-pedagoški rad u nameri da sačuva nove generacije od napuštanja vekovne tradicije. Ona argumentovano objašnjava da je Halloween tuđ kulturni model koji podriva temelje katoličke kulture, ali ne uspeva da objasni zašto je bolje na taj praznik plakati i tužiti, nego pevati i igrati.

I ja verujem da je uvek bolji onaj model koji ti se više dopada. I tu se slažem sa mojim studentima. Ali još uvek neke stvari ne razumem.

Ako su ludaja i bundeva leksički gledano sinonimi, to još nije dovoljno da kikindska ludaja postane bundeva. U mojoj kući nisam nikad čula da je neko, čak i nehotice, izgovorio reč „bundeva“. Da ne govorimo o kući moje bake! A, hvala Bogu, pravile su se odlične gibanice sa ludajom. Gibanice sa ludajom, ne bundevara!

Ta jezička inovacija je kulturno spoticanje! Gubljenje identiteta! I, ako hoćete, brenda! Ekskluzivna Kikindska Gibanica sa Ludajom postala je generična „bundevara“, koju može svako da napravi (osećate li grubu asonancu suglasnika „bndv“, koja „para“ uši?). To što mnogi izvan Vojvodine ne znaju šta je gibanica sa ludajom nije dobar razlog da joj menjamo ime. To ime je naš brend i ključ naše kompetitivne prednosti. Onima koji to ime ne poznaju može se uvek lepo objasniti da je Ludaja specijalna, Kikindska bundeva! Reklama je zato tu!

Ali vratimo se na noć ludaja i slepih miševa.

Pokušajte da ukucate na Google-u reči: „slepi miš“.

Dobićete, redom: Opera Johana Štrausa - dvd, divx; zatim vest o slepom mišu koji je uletao u brushalter; i onda vest o nekoj vokalnoj solistkinji koja peva nogama okačenim o prečke i suknjom koja joj pada preko glave; o kadrilu iz istoimene opere igranim pod kišobranima na gradskom trgu; zatim priču izvesne književnice koja piše: „Nećeš verovati: u sobu nam je ušao slepi miš. Sama pomisao na to gnusno biće…..“

I meni je pre neki dan uleteo slepi miš u sobu. Uleteo, ne ušao! Slepi miš u sobu ne ulazi, nego uleće, ali to je tek terminološka konfuzija i sitno zaplitanje logičkog aparata. Velika greška je nazvati slepog miša „gnusnim bićem“. Na svu sreću napred navedeni prozni prilog je na sajtu „ex-yu književnost“, tako da je razumno nadati se da je i to samo ex, ex, ex…..neznanje.

Kulturna obrada slepog miša zavisi od podneblja.

	Naslovna strana prvog izdanja romana”Drakula”

U Kini slepi miš je simbol sreće. Dva slepa miša su simbol dvostruke sreće. Simbol petostruke sreće - dugovečnosti, zdravlja, bogatstva, ljudske vrline i prirodne, bezbolne smrti - je dugobradi starac obavijen krilima pet slepih miševa.

U opereti Johana Štrausa slepi miš je maškara vedre i bezbrižne habzburške mladeži u noćnim lumperajkama.

“Die Fledermaus”, opereta Johana Štrausa II prvi put izvedena 1874. god, sadrži nisku najlepših bisera balske muzike: valcera, polki i kadrila. Slepi miš je u njoj uvređena goliardična maškara koja se veselo sveti.

Na zapadu slepi miš je protagonista gotičkih romana. On je oduvek bio simbol mrtvih duša i vampira, koje i danas srećemo u horor žanru na ekranima i u knjigama.

Heidegger je rekao da čovek živi u senci smrti, Kant da je čovek vremenski ograničeno biće.

Halloween pomaže da se ta istina veselo preživi.

Možda ovo globalno uprosečavanje svega i svačega ima i dobrih strana, no u kulturi sigurno ne. U osnovi plemenito, ali pri recentnoj realizaciji stravično proročanstvo Branka Miljkovića da će poeziju svi pisati, gledamo svaki dan. I šta pučanstvo najviše kupuje. Knjige američkih kvazi psihologa, zatim banalne romane koji izazivaju pažnju zbog nekakvih religijskih jeresi i ispovesti ubica i zločinaca. I sa filmom, ista stvar. Situacija je takva da već posle prve scene možete predvideti kraj, a između je smeštena kakofonija specijalnih efekata i sirovog nasilja.

Da se razumemo, ima sjajnih umetnika u književnosti i u filmu, ali velikih dela, u smislu ostvarenja koja svojom snagom menjaju pogled na svet, način razmišljanja, više nema. Evo moje teze, a istovremeno i predloga za diskusiju: poslednji veliki film je „Apokalipsa danas“ Frensisa Forda Kopole, a poslednja velika knjiga je „Sto godina samoće“ Gabrijela Garsije Markesa.

Rat kao svojevrsan i samostalan entitet, koji je kod ljudi budi dobro prikrivenu, ali uvek prisutnu bestijalnost, posle „Apokalipse danas“ izgubio je do tada dominantnu mitsko-herojsku dimenziju i svi kasniji Ramboi i ostala holivudska i ina nacionalistička konfekcija ne mogu da zamaskiraju njegovu zločinačku suštinu.
S druge strane Markesova hronika porodice Buendia imala je snagu velikog naučnog otkrića, onog koje u potpunosti menja dotadašnje životne navike i onog čudnog osećaja da je tu, pored nas, decenijama neprimećeno obitavao ceo jedan magično koloritni kosmos.

Ja rekoh, pa vi vidite. Samo, nemojte molim vas Spilberga i Koelja.
Toliko.

Prve teorije o komunikaciji na televiziji, njenom delovanju i uticaju na društvo, pokušale su da promenama u komunikaciji objasne i promene u društvu, odnosno zakone i norme ponašanja društva. Tako Mek Luanova (McLuhan, 2004) teorija društvo deli prema dominirajućem mediju na: usmeno, pismeno i elektronsko.

Usmena društva odlikuju se predanjima i sposobnošću da podatke pamte i prenose kroz predanja, razvijajući na taj način, dobru memoriju. Komunikacija je direktna, licem u lice i svedena na manji broj ljudi. Usmeno društvo oslanja se više na značenje zakona, a manje na sam zakon.

Pismenim društvima vladaju pisani zakoni. Komunikacija je indirektno društvena, jer tekst se tumači na različite načine i dodatno se ne koriste gestikulacija i intonacija za objašnjenja. Pismena komunikacija povezuje veći broj ljudi, npr. državljane jedne zemlje i često se koristi za očuvanje vlasti (pisani zakoni). Više nije bilo potrebno da se pamti istorija, rodoslovi ili važni događaji koji su se ispevavali u desetercima.

Nastankom elektronskih medija (filma, radija, televizije i Interneta) komunikacija postaje masovna, globalna, verbalna i neverbalna, uglavnom glasovna i simbolička, posredna i jednosmerna, nekad manje, nekad više uspešna. Mediji crpe informacije iz društva, a potom ih obrađuju, analiziraju i prezentuju tom istom društvu koje se informiše o događajima u sopstvenom okruženju. Ne samo da „kolektivno“ pamćenje postaje kratko, već se i broj informacija povećava iz dana u dan, da čovekov mozak ne može ni da stigne sve da ih obradi. Tako je jedno istraživanje pokazalo je da prosečno dete u SAD-u odgleda više od 30.000 TV reklama godišnje, a odrastao čovek oko 86.500, odnosno oko 237 reklama dnevno (Lindstrom, 2007, 8). Živimo u vremenu kada je informacija sve, a skoro, ništa nije vest!

Ipak, televizija je više od svih drugih medija uticala na promene u društvu, jeziku, kulturi, pa i samoj komunikaciji, kako na lokalnom, tako i na globalnom nivou. Epitet masovnog medija, televizija dobija 70-tih godina XX veka, kada medijsko tržište postaje, zaista, masovno i globalno i kada radio i televizija dobijaju milionsku publiku. Osim toga, ovo je i vreme masovne proizvodnje mnogobrojnih tržišnih dobara i usluga, te pridev „masovan“ postaje obavezan dodatak uz skoro svaki proizvod na tržištu.

No, da li se za masovne medije može reći da su isto što i masovna komunikacija? Od 70-tih pa skoro do 90-tih, ova dva pojma su bila izjednačena, međutim poslednjih petnaestak godina nastaju bitne razlike u njihovom tumačenju.

Masovne komunikacije imaju šire i kopmleksnije značenje od masovnih medija, te se u masovne komunikacije mogu svrstati: religija, umetnost, politika i na kraju tržišne komunikacije sa svojom najizraženijom „monetom“: robnom markom.

Religija se može sagledati kao specifična vrsta komunikacije koja ima masovnu publiku rasprostranjenu na svim kontinentima. Hrišćanstvo, islam ili budizam – imaju svoja obeležja, obrede, ritualie, simbole i ikonografiju dobro poznatu njenim vernicima, ma gde oni živeli i ma kojim jezikom govorili. Religija se, u tom smislu koristi univerzalnim jezikom i komunikacijom koja je odrednicu: “masovna” zaslužila, mnogo pre medija, štampe, radija, filma, televizije ili Interneta.

Politika, kao ideologija koju prihvataju široke narodne mase i koja, opet, spaja različite ljude i kulture, još jedna je vrsta masovnih komunikacija. Socijalisti ili demokrate? Bez obzira na to kako se ove reči izgovaraju na španskom, srpskom ili kineskom – njihovo značenje će biti svima razumljivo. Politika je ideologija za koju žive ili, na žalost za koju umiru – mase ljudi na ovoj planeti.

Zatim, umetnost: slikarstvo, muzika, književnost… Boja, oblik, potez četkicom - impresionizam, kubizam, ekspresionizam – bez obzira na opredeljenje i pravac, umetnost i njenu lepotu će razumeti svaki umetnik. Isto tako, čovek ne mora biti talentovan za muziku da bi u njoj mogao da uživa.

I na kraju, dolaze tržišne komunikacije i robna marka.

Svet postaje globalno tržište, dok svaka roba dobija tržišnu vrednost. Proizvode se kopije umetničkih slika, rade masovne reprodukcije, muzika se zapisuje na kompakt diskovima koji se prodaju u milionima primeraka, kao i knjige, razna religijska obeležja, filmovi, štampa, itd.

Iako su svi ovi proizvode materijalizovani, najveću vrednost u potrošačkom društvu ima njen nematerijalan, komunikološko-imaginaran i veoma dominantan segment: robna marka.

Robna marka i sve što je čini prepoznatljivom postaju svojevrsna poruka koja je istovremeno ima vrednost životnog stila. Prodaja se događa u reklami i komunikaciji, više nego u činu kupovine.

Potrošači kupuju znakove i značenja robe, identitete, obeležja i poruke koja ona nudi u svim vidovima reklame. Oni kupuju sve drugo, a najmanje sam proizvod i spremni su da, prema imaginarnim vrednostima robe i reklamnoj filozofiji robne marke - oblikuju svoje želje i ciljeve i grade životne vrednosti.

Na ovaj način, robna marka, postaje najpopularnija ikona modernog društva i dobija najveću tržišnu i komunikološku vrednost u potrošačkom društvu, medijima i sistemu masovne komunikacije.

U razmaku od nekoliko meseci pisac David Albahari je gostovao u Vankuveru dva puta i održao nekoliko predavanja studentima oba vankuverska univerziteta. U maju mesecu bio je na Sajmon Frejzer Univerzitetu, a pre nekoliko dana su ga pozvali sa Univerziteta Britanske Kolumbije da održi dva predavanja. Prvo na temu holokausta nad beogradskim Jevrejima, a drugo u okviru kursa The Balkans and Empires: History, Politics&Culture, koji na na Katedri za evropske studije drži doktorski kandidat Nevena Stanković.

Prvo izlaganje je obuhvatilo analizu Davidovog romana Gec i Majer (izašao pre deset godina u izdanju Stubova kulture) i koji govori o stradanju srpskih Jevreja za vreme okupacije u logoru na Starom Sajmištu. Glavni likovi romana (za one koji ga nisu čitali) su dvojica esesovaca - Gec i Majer, čiji je zadatak bio da logoraše odvoze na njihovo poslednje putovanje. Logoraši su u turama od po stotinak ukrcavani u blindirani kamion marke Saurer, koje je bio konstruisan tako da je auspuh mogao da se okrene unutra prema blindiranoj prikolici, što je posle kraće “vožnje” izazivalo gušenje nesrećnih ljudi. Krajnja destinacija kamiona smrti bili su Jajnici u okolini Beograda, gde su leševi sahranjivani u masovnim grobnicama. Za samo nešto manje od dva meseca izmedju 19. marta i 10. maja 1942. godine podnarednici Gec i Majer su napravili oko sedamdeset ovakvih tura ubivši oko 6500 ljudi, žena i dece čime su od Srbije napravili prvu nacističku okupiranu teritoriju očišćenu od Jevreja.

Hedviga Šonfajn, jedna od pedesetak žena koji su preživeli kamp na Starom Sajmištu, prisećala se kasnije: Nemci su objavili da će isprazniti kamp da bi napravili mesto za komuniste, ali nam nisu rekli gde nas odvode. U početku su pozvali logoraše da se dobrovoljno prijave za premeštaj, što su neki i prihvatili…Vozač sivog kamiona (Gec ili Majer?) je često ulazio u kamp, okupljao decu oko sebe, uzimao ih u naručje i davao im slatkiše. Deca su ga volela i uvek trčala prema njemu da uzmu slatkiše.”

Tako malo je potrebno da se zamisli drugi svet, zar ne? …napisao je David u svojoj romanesknoj interpretaciji užasa logora na Starom Sajmištu. A Gec, ili Majer, odlazio je posle toga u kabinu svog kamiona i spremao se za novo putovanje. Nije bila u pitanju neka velika daljina, ali Gec, ili Majer, unapred se radovao povetarcu koji će pirkati kroz otvoren prozor. Za to vreme, deca su se vračala svojim majkama ozarenih lica…. Gec i Majer. Nikada ih nisam video, mogu samo da ih zamišljam. U takvim parovima jedan je obično visok a drugi nizak, ali, s obzirom da su obojica bili SS-podoficiri, lako je pomisliti da su bili višeg rasta, možda čak iste visine. Pretpostavljam da su norme za prijem u redove SS-a bile izuzetno stroge, ispod nekih granica sasvim sigurno nije se išlo.

Dok sam slušao Davidovu priču o esesovskim podnarednicima Gecu i Majeru pred oči su mi izašli mladi srpski neo-nacisti koji su baš ovih dana trebali da održe svoj skup u Beogradu. Osim ćelavih glava, niskog čela i debelih vratova, ne znam koje su fizičke norme za prijem u neku od aktuelnih srpskih neo-nacističkih organizacija, ali ideološki kriterijumi su jasno vide iz programa Nacionalnog stroja, Krvi i časti, Stromfronta ili Obraza: busanje u “srpske grudi” do granica imbecilnosti, apsolutno negiranje ratnih zločina koje je srpska strana počinila u balkanskim ratovima devedesetih, bezobrazno veličanje zločinaca koji su te zločine smislili ili u njima učestvovali, slepo verovanje u “svetsku zaveru protiv Srba”, patološka mržnja prema nevladinim organizacijama za ljudska prava (šta su to uopšte ljudska prava!?), agresivna netrpeljivost prema homoseksualcima, levičarima, Romima, Jevrejima, Kinezima, imigrantima, nacionalnim i drugim manjinama….Manje-više standardni klišei preuzeti iz Mein Kampfa i Gebelsovih pamfleta.

Obična čovek se svakako pita - otkud sad odjednom nacizam u Srbiji? Zar Srbi iz Srbije i oni van Srbije nisu podneli najveće žrtve u borbi protiv fašizma u II svetskom ratu? Kako je onda moguće da jedna od najmračnijih ideologija u istoriji čovečanstva dobije svoje sledbenike u Srbiji na osvitu XXI veka?

Budjenje čudovišta nacizma ili fašizma (nikad nisam do kraja shvatio u čemu je suštinska razlika), na žalost, nije obeležje samo Srbije u tranziciji. Neo-nacističke skupine divljaju Češkom, Slovačkom, Poljskom, Mađarskom, Rumunijom ili Hrvatskom još od početka devedestih godina, kada se urušeni komunistički sistem otvorio pandorinu kutiju demokratskih prava i slobode govora. Srbija tu nije nikakav izuzetak, ali srpski neo-nacizam ima svoja posebena obeležja. On je direktna posledica institucionalizovanog nasilja koje je srpska država tj. njen narodnom voljom izabran režim sprovodio tokom poslednje decenije prošlog veka. Nasilje je prvo bilo začeto i proklamovanu u duhovnoj sferi srpskog društva i njegovim kulturnim institucijama: akademskim krugovima, književnom udruženjima i medijima. Onda je nasilje krajem osamdesetih godina instrumentalizovano u vrhovima tadašnje, još uvek jednopartijske vlasti, a negativna energija je promovisana kroz tzv. događanje naroda. Dogadjanje naroda se s početkom raspada Jugoslavije pretvorilo u krvavi oružani sukob izmedju tog “naroda koji se dogodio” i većine ostalih jugoslovenskih naroda, čime je nasilje postalo deo svakodnevnice. I to nasilje je i danas prisutno u različitim oblicima. Srpski neo-nacizam je samo jedan od cvetova zla procvetalih iz semena zla koje su pre dvadesetak godina posejali nesposobni vlastodršci i njihovi neodgovorni ideolozi.

Srpski neo-nacizam tj. ti mladići kratko ošišanih glava u kožnim jaknama i vojničkim čizmama napajaju se, još uvek svežim, antagonizmima izmedju nacija i država koje su činili bivšu Jugoslaviju. Srpski neo-nacizam se napaja mržnjom i ksenofobijom koji su kreirali Miloševićevi mediji, i krvlju kojom su njegove jednice za specijalne operacije i razne para-vojne skupine natopile dobar deo prostore bivše Jugoslavije. Srpski neo-nacizam se napaja iz oružanih obračuna i političkih atentata na ulicama Beograda i drugih srpskih gradova, velikih čitulja u Politici, blindiranih automobila sa zatamnjenim staklima, nasilja na tribinama stadiona, (ne)kulture turbo-folka, rol-modela tipa Arkana, Legije, Bagzija, Kneleta…Srpski neo-nacizam se napaja ideologijom koju danas dosledno šire narodnjačko-desničarske političke stranke i njihovim propalim projektom “svi Srbi u jednoj državi”. Srpski neo-nacizam se napaja neprestanom reanimacijom kosovskog mita, koji je više puta zloupotrebljavan u srpskoj istoriji. Srpski neo-nacizam se napaja medijskim đubretom kojim aktuelni srpski tabloidi kontaminiraju srpsko javno mnjenje. Srpski neo-nacizam se napaja idejama koje salonski fašisti poznatiji kao teoretičari “nove srpske političke misli” uspevaju da plasiraju i u mejnstrim medijima, kakav je npr. najstariji srpski dnevnik. Srpski neo-nacizam se napaja frustracijom i besom običnog gradjanina Srbije koje ne zna kako da prehrani sebe i svoju porodicu, dok gleda komšiju kako se kupa u bazenu u dvorištu svoje petospratne kuće ispred koje je parkiran najnovije model BMW-a.

Srpski neo-nacizam, dakle, nije nastao iz nitkuda, pa je zbog toga važno odrediti njegove korene tj. uzroke. Samo otklanjenjem tih uzroka srpsko društvo ga se se može osloboditi. No, to je već malo komplikovaniji zadatak i mora se planirati na duže staze. Ono što se u ovom trenutku može uraditi je baš to što su građani Beograda (i ne samo Beograda) okupljeni oko nekoliko nevladinih i sindikalnih organizacija pod zajedničkim nazivom Anitfašistička kampanja uradili u subotu na platou Filozofskog fakulteta. Poruka je bila kratka i jasna: NEĆE PROĆI. I ne sme da prođe. Naravno, uloga države u zaustavljanju fašizma u Srbiji od presudne je važnosti. I uloga onog “malog čoveka” kome u Srbiji danas, više-manje nije ni do čega. Jer dogod se taj mali čovek, po svojoj prirodi oportunista, sklanja u stranu Srbijom će i dalje harati razne nepogode. I divlje horde. Ko što reče pesnik - “korav nikne di god stigne”. Zato, derane, pljuni u šake, jer ako taj korov nabuja krivac si ti.

- Žurim, zakasniću na voz! Hajd baš kad navaljuješ, da ti kažem… Ja radim na železnici, kondukter sam skoro ceo radni vek. Ljudi svašta zaboravljaju u kupeu. Najčešće kišobrane, kojekakav ručni bagaž, rukavice, kape… E sad, da li ih zaboravljaju ili ih namerno ostavljaju to ne znam, ali ne desi se da završim smenu a da ne pronađem barem jednu knjigu. Na kraju godine, u kaseti mi se nakupi čitava jedna biblioteka. Što da se lažemo? Nisam ih ja čitao, al’ mislim: što da završe na smetlištu? Čuvao sam ih tako, sve dok, na svoje zaprepašćenje, nisam pronašao knjigu “Petrovgradska prašina”. Kad se nisam šlogirao! Unutra piše, znam napamet: “Baba Vida je po čitav dan sedela za šivaćom mašinom marke ‘Singer’ i šila. Pevušila je pesmu ‘Škripi đeram, škripi đeram, ko je na bunaru’ a ponekad i pesmu ‘Lili, lili, pače moje malo’.” A piše još i ovo: “Jedne noći, pri punoj mesečini, u grupi somova koje je otac hranio belim hlebom, našla se, niko ne zna kako, štuka Olgica iz Mokrina i zamalo mu odgrizla ruku.” Šta da ti kažem? Pa moja baba se zvala Vida i bila je čuvena mokrinska krojačica! Neka kaže ko šta hoće, ali to je knjiga o mom detinjstvu i tačka. Hajd sad, žurim… - Vojislav Despotov (62), kondukter i pecaroš koji je ispod ćuprije “Devet grla” svojim očima video štuku Olgicu.

- U, pa ne znam da li ću da nadrljam ako ti ovo kažem… Tako sam onom novinaru Mići Vujičiću rekao šta čitam pa je posle bilo problema kad se otkrilo da sam zrikavom Jakovu Janiću, vlasniku knjižare “Preko reke, pa u šumu”, maznuo “San o ljubavi i smrti” Filipa Davida. Ma dobro, neka ide život. Vidi, sad stanujem u odličnom stančiću - nisam više u onom ćumezu kod pijace - a u njemu nema šta nema. Vlasnik je bio profesor fizike, eno ga sad u ubogom domu, smestila ga deca, kao - nema niko od njih vremena da se stara o starcu. Nije moje da se mešam, nego… Zateknem u stanu biblioteku, knjige složene uredno, po sadržini i veličini. Među tolikim naslovima, zapazim jedan smešan. “Vadisrce”. Jedna reč. Strani autor. Boris Vijan. Uzmem da čitam. Odmah od prve pa sve do poslednje stranice smejao sam se kao lud na brašno. Žakmor, Anžel, Klemantina, Noel, Sitroen… Kakva galerija ludaka. Rejmon Keno kaže da je Boris Vijan obrazovan i lepo vaspitan čovek, završio je tehniku, to nije malo, ali to nije sve: Boris Vijan je svirao trubu kao retko ko… A što da mu ne poverujem?! - Gerogije Zecovski (37), patafizičar i večiti apsolvent filozofije.

- Gde me nađe? Upravo sam se vratila iz Tunisa. Bila sam u Susu deset dana. Hotel “Marhaba”, tri zvezdice, polupansion, hrana odlična, plaža još bolja, milina jedna. Ja nisam ništa spakovala za čitanje, ali moj verenik jeste. Nećeš verovati, poneo je knjigu Marvina Harisa “Krave, svinje, ratovi i vestice”. Neka studija o zagonetkama kulture. On ju je pročitao za jednu noć. Da li si znao da je svinja sveta životinja na Novoj Gvineji i na malinezijskim ostrvima južnog Pacifika? Štaviše, tamo postoji čak i Svetski centar svinjoljupstva. Za razliku od Indusa, koji ne jedu svoje svete krave, stanovnici Nove Gvineje jedu svetu svinjetnu. Sledeće godine - krstarenje Pacifikom. Ima da posetim taj raj za svinje, ne zvala se ja… - Zorana Zaklan-Šteta aka Zora Ajkula, vlasnica mesarske radnje “Butkica”.

- Čitam po dve-tri knjige odjednom. Evo, sad završavam “Saznanje bola” Karla Emilija Gade, roman o izmišljenim južnoameričkim državicama Maradagal i Parapagal, gde piščev junak, vitez Pirobutiro d’Eltino proživljava svoju agoniju nemirenja sa svetom. U stvari, ja sam shvatio da je ta uvrnuta priča o službenicima “Instituta za noćnu zaštitu” zapravo priča o Musolinijevim fašistima. Lukav je bio večiti pesimista Gada. Ima kod nas jedan pisac što je u svoj roman ubacio priču o Parapagalcima i Maradagalcima, samo sad mi ne pada na pamet ni njegovo ime, a ni naslov knjige. Zaboravljam, postajem senilan. Jednog dana ću zaboraviti i kako se zovem. šta sam ono hteo? Da, čitam i roman “Plavobradi” Maksa Friša. Pred glavnim junakom, doktorom Šadom otvorila se prava dostojevskijevska drama našeg vremena, koja glasi: ako hoćeš da otvoriš i oslobodiš svoju ličnost, moraš preuzeti krivicu na sebe. Razmisli, Mićo o tome! Kako?! Ti nisi Mića Vujičić?! Pa ko si onda ti? Šta hoćeš od mene? - Simeon Gajski (70), penzionisani profesor marksizma i voskar.

Ovih dana mnogi su se duboko zamislili nad sopstvenom ekonomskom perspektivom u najnovijem globalnom ekonomskom okruženju koje se ozbiljno drma.

I ja trljam oči da skinem prašinu hiperkapitalizma, proizvodnih i distributivnih networka, difuznog partecipativnog akcionarstva, privatnih penzijskih fondova, investicionih fondova, tehnofinansija, fuzija i merdžera, … i šta vidim?

Nećete verovati: vidim moju baku sa tri razreda osnovne škole koja setno klima glavom i komentariše: “Dug je zao drug”.

Baš tako - u dve reči.

Mi koji smo živeli u Titovoj Jugoslaviji vrlo dobro znamo o čemu se radi. Crv nacionalnog razdora uvukao se kroz naš spoljni dug. Zapad nas je izdašno finansirao da bi nas držao daleko od Varšavskog pakta. I mi smo se uljuljkivali našim “uspešnim” nesvrstanim putem u socijalizam: radnim mestima na kojima se više kafenisalo i konferisalo nego radilo i godišnjim odmorima u sindikalnim odmaralištima na moru i u planinama. Štedeli smo za šoping u Trstu i za kupovinu novih kola dok su nam stan davali država ili preduzeće. Razvili smo visoki stepen samosvesti i vere u našu stratešku važnost i ulogu u tada bipolarnom svetskom političkom i ekonomskom poretku i na tim krhkim primesama smo odgojili generacije nenaviknute na kompetitivnost, na radnu disciplinu i na odricanje.

I kad je kohezija Varšavskog pakta počela da popušta i bipolarni svet da nestaje pod pritiskom rastuće ekonomske snage Kine, Indije i zemalja Indokine, nama su naši poverenici spremno ispostavili račune za dospele i neisplaćene dugove. Preko noći iz prodavnica je nestalo jestivo ulje zajedno sa mnogim drugim osnovnim prehrambenim proizvodima: počela je mučna faza vraćanja duga. Narodno nezadovoljstvo i osiromašenje je u našim uslovima bilo vešto kanalisano: ko je više potrošio treba i više da vrati. Ta logika je brzo prerasla u nacionalnu netrpeljivost i razdor, što je poštedelo stare, beskrupolozne, nepodobne političare Titove Jugoslavije od pada i gubljenja lične vlasti i moći. Račun je platio narod ekonomskom bedom i ratnim žrtvama, dok se stara državna vlast prepakovala i reciklirala u osamostaljenim republikama. Osnovne vrednosti rada i lične odgovornosti za sopstveno blagostanje, vrednost truda i zalaganja, vrednost namenske štednje i investicionog ulaganja su lagano i mučno osvajale pravo gradjanstva u jednom društvu naviklom na blaženstvo neodgovorne potrošnje i političkog pokroviteljstva.

Ali to je već stara priča koja više nikog ne interesuje, ali može da poduči.

U multipolarnom globalnom svetu Bogom dati primat političke, ekonomske i finansijke dominacije postoji samo u iluzijama i snovima o veličini i moći. Strateška važnost je relativni koncept koji se može ostvariti samo rigoroznim poštovanjem načela osnovnih ekonomskih funkcija: proizvodnje, razumne i odgovorne potrošnje i štednje uz negovanje kulturnog humusa rada, truda, znanja i zalaganja.

Hipertrofija funkcije potrošnje i kultura konzumizma kao motora ekonomije proizvodi neodgovornu potrošnju i zaduživanje potrošača preko njihove kreditne sposobnosti.

Kreditna disciplina banaka i finansijskih institucija se topila na vrelom suncu brzog i lakog profita. Hipotekarne banke su lako davale kredit kreditno nesposobnim licima (krediti “sub prime”), da bi masu tako nastalih kreditnih potraživanja pokrile emisijom obveznica koje su prodavale investitorima širom sveta. Ovaj proces prebacivanja kredita i kreditnog rizika sa banaka na investitore poznat je kao “securitization”. Kreditno nesposobna lica ne mogu isplaćivati kredit, a hipotekarna garancija postaje nedovoljna kad vrednost nekretnine opadne, što je i izazvalo krizu nelikvidnosti najvećih specijalizovanih kreditnih ustanova u Americi: Fani Me i Fredi Mek (Fannie Mae i Freddie Mac). Američka Centralna Banka (Fed) je priskočila u pomoć inekcijom likvidnosti i postala njihov glavni akcionar sa gotovo 80% učešća u kapitalu. Praktično ove banke su nacionalizovane i njihovi dugovi su pridodati javnom državnom dugu. O kojim se ciframa radi? Dakle, ukupni javni dug SAD pre ove operacije iznosio je 9.600 miliardi dolara. Dug dve banke sa imenima koja podsećaju na bezbrižne ličnosti iz Diznijevih filmova iznosi 5.200 miliardi dolara, od kojih su bar 1.700 miliardi dolara nepokriveni garancijama (sub prime). Zvanično, Centralna Banka nacionalizuje ( i socijalizira) “samo” 1.700 miliardi dolara. Ova operacija dovodi do porasta već visokog federalnog duga sa 67% na bar 80% ukupnog bruto društvenog proizvoda. Centralna Banka garantuje i preostale dugove u iznosu od 3.500 miliardi dolara, ali van bilansa!

Vesela inženjerija tehnofinansija je u poslednjih dvadeset godina razvila tržište finansijskih derivata koje možete zamisliti kao najveću kladionicu na svetu. Cena zlata će porasti u naredna tri meseca? Kreditna stopa će opasti? Akcije GM će porasti? Dolar će ojačati? Dolar će oslabiti? Berzanski indeksi će porasti? Ili opasti? Uložite vaš novac igrajući na kartu u koju verujete! Zaradite uz minimalna ulaganja! Ili opet, ako niste skloni riziku, nemojte rizikovati! Zaštitite vaša ulaganja, osigurajte vaš rizik!

U novi biznis se ubacilo i najveće osiguravajuće društvo SAD – AIG Corp. osiguravajući kreditni rizik najraznovrsnije klijentele ugovorima tipa “credit default swaps”. Lavina osiguranih i insolventnih kredita obrušila se na osiguravajuće društvo, čiji raspoloživi cash nije više bio dovoljan da isplati odštetu. Ali AIG Corp. ne sme bankrotirati. AIG Corp. osigurava penzije i zdravstvene usluge stanovništva, njihove automobile i domove, industrijsku opremu, itd. Fed je prisiljen da interveniše sa 85 miliardi dolara, za sada.

I državni dug nastavlja da raste. Već danas federalni bilans SAD, koji se pokriva emisijama državnih obveznica (Treasury bonds), zavisi od priliva stranog kapitala u dnevnim astronomskim količinama od 2 do 3 miliarde dollara.

Na pragu smo najveće ekonomske recesije od 1929. godine. Kako se ponašati?

Jedan Šekspirov junak je ovako savetovao sina: “Neither a lender nor a borrower be!” (Ne daj novac u zajam, niti traži zajam!)

Moja baka Đulijana bi to malo drukčije rekla, ali nažalost nije za objavljivanje.

Ho Ši Min, grad koji je do formiranja socijalističkog Vijetnama 1975. bio poznat pod imenom Saigon, je čudesna ali za jugoistočnu Aziju karakteristična mešavina bezbroj neplanski građenih malih stambenih zgrada, gusto načičkanih duž motociklima i tezgama zakrčenih ulica,  i impozantnih kolonijalnih građevina koji služe kao javni objekti. Ho Ši Min, finansijski i poslovni centar Vijetnama sa preko sedam miliona stanovnika i nekoliko miliona skutera, nalazi se na samom jugu zemlje, na obodu prostrane delte reke Mekong, nedaleko od kambodžanske granice. Grad nosi ime, zapravo alijas, oca savremene vijetnamske nacije, pokojnog lidera Vijetnamske komunističke partije i vođe otpora japanskoj, francuskoj i američkoj okupaciji Ngujen Sin Kunga, koji je poznatiji pod alijasom “Ho Ši Min” (”Ho koji prosvetljuje”).

Spomenik Ho Ši Minu i gradska skupština (Snimio: Ilja Musulin)

Verovatno najupadljivija odlika Ho Ši Mina je sveprisutna buka motora i sirena koje temperamentni vijetnamski vozači bespoštedno koriste, a koja, u ovom gusto naseljenom gradu u kojem i svaka stara osoba i tinejdžer oba pola ima sopstveni motocikl, dostiže neverovatni kreščendo na kraju radnog vremena kada potoci dvotočkaša formiraju nabujale reke koje se ulicama valjaju poput nezaustavljivog cunamija. Ovo saobraćajnom haosu izloženo naselje, na čijoj široj gradskoj teritoriji živi ukupno 10 miliona ljudi, izdeljeno je na više distrikta od kojih prvi i danas nosi ime Saigon.

Centar Ho Ši Mina je odlično mesto za početak istraživanja duge i složene istorije vijetnamskog naroda. Tu se nalazi veliki kip posvećen Tran Hung Daou, vojskovođi iz trinaestog veka koji je u dva navrata mudrom taktikom ostvario brilijantne pobede nad mongolskim osvajačima, u to vreme vladarima susedne Kine i najvećeg dela Azije. U istoriji ratovanja naročito se proučava poraz koji je Hung Dao naneo mongolskoj floti 1288. godine na reci Bah Dang. Hung Dao, rođak prvog kralja novoutemeljene dinastije Tran, pored vojnih veština, proučavao je književnost i istoriju. Suočen sa moćnom mongolskom flotom od 40.000 ljudi odlučio se da usvoji taktiku kakva je nekoliko vekova ranije primenjena u odlučujućoj bici na istoj reci kojom su se Vijetnamci oslobodila od kineske vladavine. Hung Dao je poslao na mongolsku flotu lake čamce koji su nakon brzog udara počeli da se povlače ne bi li veće mongolske brodove namamili u pliće vode u kojima su ih čekali u dno pobodeni balvani sa zaoštrenim i metalom ojačanim vrhovima. Mongolska flota, u nameri da dotuče neprijatelja, zašla je u zaliv Južnokineskog mora i ušće reke Bah Dang i, kada je nastupila oseka, ostala nasukana na pripremljenim balvanima. Vijetnamska vojska potom ju je zasula zapaljenim strelama i uništila svih 400 brodova.

Katedrala Notr Dam u Ho Ši Minu (Snimio: Ilja Musulin)

U centru Ho Ši Mina nalaze se i raskošne kolonijalne građevine iz doba francuske vladavine poput gradske skupštine, zgrade centralne pošte i velike katedrale koja se zove “Notr Dam” po ugledu na istoimeno svetilište u Parizu posvećeno Bogorodici. Katedrala u Ho Ši Minu, čiji su tornjevi visoki blizu 60 metara, izgrađena je krajem 19. veka od cigli donetih iz Marseja, i važila je za najlepšu religijsku građevinu u čitavoj francuskoj kolonijalnoj imperiji. ”Palata ponovnog ujedinjenja”, sa konferencijskom dvoranam u nezaobilaznom komunističkom dekoru, koji se sastoji od biste Ho Ši Mina postavljene ispred crvene zastave sa srpom i čekićem, ratnim sobama u podrumu, prostranim dvorištem sa savršenim travnjakom i egzotičnim tropskim drvećem, mesto je od ogromnog istorijskog značaja za Vijetnamce, pa je stoga i važna odrednica za strane turiste zainteresovane za fascinantnu istoriju Vijetnama. Ova, spolja gledano, arhitektonski neimpresivna zgrada koja je služila kao sedište vlade Južnog Vijetnama, simbol je pobede komunističkih snaga Severnog Vijetnama nad SAD i sluganskim režimom juga. Naime, prodorom severnjačkih tenkova 30.aprila 1975. kroz ogradu te zgrade stavljena je tačka na dug i iscrpljujući rat i dovršen proces ponovnog ujedinjena Vijetnama. Dva tenka kineske proizvodnje, koji su se prvi probili u srce bivšeg južnovijetnamskog režima, danas stoje izloženi ispred palate sa detaljnim natpisom o tome kojoj su jedinici pripadali i spiskom imena vojnika koji su ih opsluživali.

Verovatno najinteresantniji objekat za one koji žele da više znanja o ratu u Vijetnamu je Muzej ratnih eksponata. On sadrži mnoštvo potresnih fotografija koje ilustruju zverstva počinjena od strane američkih trupa i stradanje civilnog stanovništva od hemijsko-biološkog oružja. Fotografije američkih vojnika koji ponosno izlažu odsečene glave i raskomadana tela vijetnamskih vojnika kao svoje trofeje, scene u kojima tenkovi vuku leševe pobijenih civila da bi zastrašili vijetnamske seljake a majke sa malom decom do grla u vodi beže od američkog napalm bombardovanja su apsolutno šokantno i beskrajno tužno svedočanstvo o beskrupuloznosti najveće sile sveta. Slike brojnih invalida, koji su zbog zasipanja velikih prostranstava Vijetnama defolijantom poznatim kao “agens oranž”, rođeni mentalno retardirani ili sa užasnim fizičkim deformitetima, ne mogu a da u posetiocu ne izazovu sušenje grla i grč u grudima i stomaku. Ovaj muzej, ispred koga je izloženo više komada zarobljenog teškog američkog oružja, ranije je nosio naziv “Muzej američkih ratnih zločina”, ali je poslednjih godina, paralelno sa otvaranjem zemlje prema inostranstvu i porastom broja stranih turista, preimenovan najpre u”Muzej ratnih zločina” i konačno u “Muzej ratnih eksponata”, mada njegova sadržina nije pretrpela promene.

Pored dramatičnih ratnih događaja, Ho Ši Min je bio i poprište dramatičnih protesta budističkih monaha i vernika koji su krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, iako religijska većina, bili diskrimisani, pa i brutalno fizički proganjani od strane prve vlade Republike Vijetnam (Južnog Vijetnama) koju je formirao katolički premijer Ngo Din Diem. Protesti, koje je obeležilo samospaljivanje više budističkih monaha počev od Tik Kvan Duka, jednog od najviših vođa čitave budističke zajednice u zemlji čije je samo-žrtvovanje uhvaćeno kamerom obišlo ceo svet svrativši pozornost na situaciju u Južnom Vijetnam, doveli su 1963. godine do pada Diemovog korumpiranog, nepotističkog režima. Mada danas vijetnamska država, usled komunističkog društveno-političkog uređenja, ne podržava religijske institucije, brojni budistički hramovi u Ho Ši Minu uživaju veliki ugled u narodu i stalno su posećeni, a mali komemorativni oltar podignut na mestu Kvan Dukove žrtve uvek je opasan cvećem.

Vredna posete je i Pagoda Cara žada, mali taoistički hram u kineskom stilu iz 19. veka, koji je u popodnevnim časovima zakrčen stotinama ljudi do te mere da se u njega gotovo ne može ući i izaći, pa se policija redovno angažuje u rešavanju saobraćajne gužve i održavanju reda. Ovaj hram posvećen ”Caru žada”, jednom od najvažnijih božanstava popularnog, politeističkog taoizma, ima bazen ispunjenim stotinama kornjača, životinjama koje su zbog svoje dugovečnosti izuzetno poštovane u Kini i Vijetnamu. Neke od njih na svom oklopu nose kineskim ideogramima ispisane želje i molitve. U ovom hramu nalazi se i statua bodisatve Avalokitešvare, budističkog sveca koji se u istoriji religijske umetnosti često predstavlja u obliku žene, boginje milosrđa, što je velik doprinos popularnosti tog svetilišta. Religioznoj raznolikosti Ho Ši Mina doprinosi i hindu hram posvećen boginji Mariaman (ili Mari), koja je prvobitno bila božanstvo kiše i za koju se veruje da leči zarazne i druge teške bolesti. Njen kult tradicionalno je prisutan među dravidskim narodima na jugu Indije, naročito Tamilima, koji su ga i doneli u Vijetnam. Mada u Ho Ši Minu danas živi svega par stotina Tamila poreklom iz Indije ovaj hram vrvi od posetilaca, Vijetnamaca, koji u nastojanju da osiguraju dobro zdravlje dodiruju kameni blok sa statuama u centru svetilišta, pale sveće i ukazuju poštu i mnoštvu drugih hindu božanstava čije su statue svetlih boja raspoređenje u nišama duž zidova bogomolje.
Kineska četvrt u Ho Ši Minu sadrži brojne konfučijanske i taoističke hramove koje su izgradili kineski doseljenici u 18. i 19. veku, kao i robom prepunu pijacu Bin Tai koja obavija ukusno uređeni vrt sa fontanom kojom dominiraju zmajevi od kamena.

Hramovima, muzejima, te buvljim pijacama prebogatim bojama i mirisima omađijan posetilac Ho Ši Mina može, međutim, izgubiti strpljenje u četvrti Pan Ngu Lao u centru grada, gde se u brojnim hotelima i kafićima tiskaju strani turisti. Legije stranih putnika tu dočekuju brojčano snažne domaće jedinice mobilnih prodavaca suvenira, odeće i knjiga koji posetiocu ne daju ni trenutak predaha, čak ni tokom jela, pa se on može povremeno osetiti hodajućim novčanikom na koji je otvorena sezona lova. Ovaj veliki i izduvnim gasovima prilično zagađeni grad nije lišen ni raznih zamki za lakoverne turiste, kao što su ucenjivanje u vezi smeštaja ili preterano naplaćivanje proizvoda i usluga u restoranima i klubovima, ponekad i pod fizičkom pretnjom.
Ipak, najmnogoljudniji grad Vijetnama, zemlje sa najrazličitijim kulturnim uticajima i mnoštvom etničkih grupa, koja uz sve to ima i neverovatnu istoriju, ima puno toga da pokaže stranim poseticioma.