Blog community…

Koliko u Srbiji uistinu ima šalova, leptira, pera, beočuga, prstenova, kaciga, suncokreta, kolajni, struna…? Predrag Čudić je još 2001. godine, u knjizi “Praktikum”, popisao abecednim redom 387 nagrada koje su se dodeljivale u (Trećoj) Jugoslaviji. Nedavno je svoje preduzeće od pre sedam godina prokomentarisao ovako: “Ali, ako je neko pomislio da je to krajnji domet našeg ‘romantizma’, vara se. Zemlja je sve manja, nepismenost sve veća, standard sve niži, tiraži sve bedniji, a nagrade kao skakavci padaju s neba.” Ovaj Čudićev appendix pogađa samu srž problema i on je, čini mi se, važniji od pitanja: “Da li je problem u nagradama ili u nagrađenima?” U međuvremenu, 65 književnih nagrada je ugašeno, neke ostale “u drugom oku u bratskoj glavi”. Ipak je niklo i petnaestak novih nagrada tako da se sada u Srbiji dodeljuje 337 literarnih nagrada, kolajni i lovorika! Čudić je strog kritičar, ali vrlo precizan: “Nije sporno da nagrade imaju svoj puni smisao: skreću pažnju najšire javnosti, čak i onih koji sa knjigom nisu ‘na ti’, na ovenčana dela, stvara se pozitivna atmosfera oko pojedinih autora i naslova, mladi pisci dobijaju krila za nove spisateljske poduhvate, a oni stariji potvrdu o važnosti i značaju njihovih opusa. Najveća priznanja bez sumnje utiču na povećanu čitanost, odnosno tiraž.” I sam sam pisao tekstove u kojima sam se sprdao sa brojem književnih odličja u Srbiji u odnosu na konstantno opadajući broj čitalačke publike; zato se u mnogo čemu i slažem sa Čudićem. Pokrovitelji literarnih nagrada su, osim državnih institucija, fabrike alkoholnih i bezalkoholnih pića, mesne industrije, mesne zajednice, industrije ulja i biljnih masti, banke i osiguravajuća društva, livnice… “Ne razumem mrzovoljne primedbe da pesničkih knjiga ima više od čitalaca, a ima i onih koji prebrojavaju nagrade”, rekao je Slobodan Rakitić, ex-El Presidento UKS-a, na dodeli nagrade za poeziju koju je ustanovio jedan holding (sic!).

Za čikaški časopis “Context” Mihajlo Pantić napisao je tekst o “novom liku srpske književnosti” i, naravno, dotakao se i problematike književnih nagrada. On u tom članku kaže: “U Srbiji se godišnje dodeljuje nekoliko stotina književnih nagrada, i za razliku od svih koji misle da ih je previše (uglavnom su to oni koji nisu dobili nijednu), rekao bih da je nagrada premalo. Kažem to bez imalo cinizma (cinizam je samo obrazina inferiornosti, ništa drugo) - jer svako ko piše u Srbiji, zaslužuje neku nagradu, makar bilo kakvu, da sada ne objašnjavam zašto, morao bih, u suprotnom, da napišem najmanje jedan roman.” Pantić je izneo jedan veoma zanimljiv podatak, a koji se tiče broja nagrada u Francuskoj. “[…] u Francuskoj postoji pet hiljada nagrada, zašto u Srbiji ne bi postojalo pet stotina? Kome to smeta? Svaka nagrađena knjiga imaće barem jednog čitaoca više, a pisac će, ma bilo to i simbolično, popraviti stanje na svom bankovnom računu.” Po meni, suština onoga što je Pantić rekao jeste u tome da je ubedljivo najveća korist od nagrađivanja u tome što se o književnosti uopšte govori i to “u doba kada je ta umetnost pogubila svoj nekadašnji smisao i danas ubrzano traga za nekim novim, onim koji prevazilazi individualni značaj.” I zaista, zašto bi dodeljivanje književnih nagrada bilo pogubno po književnost? Valjda je stvar obrnuta?! Knjige se pišu da bi bile čitane, a ne da bi bile nagrađivane, ali ako neka nagrada (samo pod pretpostavkom da nije osnovana sa nekim lošim namerama; recimo, da se inicijatori i osnivači nagrade “ogrebu” za koji dinar iz nagradnog fonda) može da pomogne da neka knjiga bude čitana - zašto bismo imali šta protv nagrađivanja? Eto ti ga sad! Skočio sam sam sebi u usta, jer se u mnogo čemu slažem i sa Pantićem i sa Čudićem.

Pre 20 godina sam učestvovao na jugoslovenskom pesničkom konkursu i dobio prvu nagradu. Konkurisao sam pod tuđim imenom. Odabrao sam neobično ime i prezime svog najboljeg prijatelja i vršnjaka. On je i primio nagradu umesto mene. A direktor tehničke škole i profesorica književnosti nisu mogli od uzbuđenja da dođu sebi. “Pa u ovoj školi niko nije dobio nagradu ni iz stručnog predmeta, a kamoli iz književnosti? I to još ti, sa dvojkom na staklenim nogama da je dobiješ?!” Jedanput sam nagrađen za priču u Zrenjaninu (predsednik žirija Mihajlo Pantić), ali nisam mogao da odem po nju (Zilahijev komplet knjiga), jer te 1993. nisu saobraćali autobusi i vozovi čak ni do susednog grada. Ja sam kao onaj što je za sve vreme vojnog roka napisao samo dva pisma od kojih jedno nikada nije stiglo do onoga kome je bilo upućeno, a drugo nikad i nije poslao. Dakle, ua nagrade! Živele nagrade. Ma ne znam ni sam…