Blog community…

(Ilustracije poslovnog uspeha)

Uspešna poslovna komunikacija i manadžment počivaju na poštovanju tri osnovna postulata:

Osvojiti srce potrošačke publike, Osvojiti srce potrošačke publike, Osvojiti srce potrošačke publike!

Dakle, uvek poći od potrošača, postojećih i potencijalnih. To je jasno, kako osvojiti to srce je već teže pitanje. Kako razumeti duh vremena – Zeitgeist i pretočiti ga u uspešnu poslovnu strategiju? Za to su potrebni oštri intelekt, dobro poznavanje klasične i moderne kulture, intuicija i genijalnost. Tu titule slabo pomažu: Dipl.oec, Dr, Mr, Prof su nedovoljne i često kontraindikativne. Case study, analiza praktičnih slučajeva, je dobar način poduke i ispomoći, premda je svaki slučaj - slučaj za sebe.

Za početak je dobro podsetiti se da danas tvoje preduzeće ne proizvodi robu i profit – prevaziđene koncepte ranog kapitalizma. Tvoje preduzeće proizvodi vrednost, ima viziju bolje budućnosti: ono ne proizvodi samo robu i usluge, ono promoviše borbu protiv rasne diskriminacije, protiv gladi i siromaštva, protiv SIDe, multipne skleroze, bori se za zdrav životni ambijent, štiti ekosistem i ugroženu floru i faunu, sponzoriše obnovu kulturnih spomenika,…

Jednom rečju tvoje preduzeće proizvodi i širi univerzalne ljudske vrednosti i vrlinu.

Zarada je merilo uspeha. Ali zarada i uspeh nisu samo za tebe, individualnog ili korporativnog preduzetnika (Stockholders). Mnogobrojni su nosioci interesa (Stakeholders): zaposleno osoblje (isplaćene plate), banke i finansijske ustanove (kamate), dobavljači (stalan pritok novih porudžbina, brza amortizacija i obnova opreme), klijenti (traženi kvalitet i ažurnost u isporukama - zakidanje na kvalitetu može jednokratno da uveća zaradu, dugoročno ono je ubitačno, jer klijenti ne pružaju „i drugi obraz“), naučno-istraživačke ustanove (naučno-istraživački rad na novim proizvodima i tehnološkim rešenjima, kupovina industrijskih patenta, u večitoj borbi protiv agresivne konkurencije), državna i lokalna administracija (plaćeni porezi, dozvole, koncesije i slično), lokalno stanovništvo (izgradnja sportskih igrališta, sponzorizacija kulturnih događaja, itd – lokalno javno mnenje može da ti „zatvori“ fabriku ako veruje da zagađuješ životnu sredinu), ciljano šire stanovništvo (stipendije za univerzitetske studente i doktorate u stalnoj potrazi za najboljim kadrovima), i tek na kraju ovog lanca interesa i raspodele dolaziš ti – preduzetnik/akcionar/Stockholder.

Ova piramida vrednosti počiva na naklonosti potrošača, na „živom pesku“: jedan jedini pogrešan korak i počećeš da toneš. Potrošač je stvarni gospodar tvog preduzeća.

Kako osvojiti njegovo srce i pridobiti njegovu lojalnost?

Zavisi mnogo od vrste proizvoda koje nudiš tržištu, ali još više od toga kako ih nudiš.

Pođimo od jednostavnog primera: industrije trikože, „labour intensive industry“ – mnogo nekvalifikovanih ruku i niski kapitalni ulog u mašine i opremu. Svi znamo da su se te industrije preselile u siromašnije krajeve sveta, gde je radna snaga jeftinija. Ono što možda ne znamo je da je „dodatna vrednost“ (Value Added) razloživa na četiri komponente, od kojih ću ovde ilustrovati samo dve: „form value“ (puka vrednost fizičke transformacije materije) i „possession value“ (vrednost koju tvom proizvodu daje potrošač, njegova želja da poseduje baš taj proizvod, baš tvoj proizvod – u slučaju odevnih predmeta ona je u modi i dizajnu, u sugestiji životnog stila, ali i u poruci koju tvoji proizvodi nude i koja prevazilazi prirodu samog proizvoda).

U odavno „zreloj“ tekstilnoj industriji vrednost stvorena pukom fizičkom transformacijom (u malim radionicama sa nekvalifikovanom radnom snagom i jeftinom opremom) je minimalna u odnosu na ostale komponente dodatne vrednosti. Stvaranje te vrednosti je prepuštena malim privatnim radionicama koje proizvode pod ugovorom (contractors) .

Fizička proizvodnja robe je puki, neophodni „incident“, propratna pojava u stvaranju vrednosti.

Misija, Strateška Vizija, Brand, Imidž i Inovacija su stvarni stvaraoci i nosioci uspeha. I naravno sposobnost da se sve to komunicira.

Dakle pođimo od konkretnog primera: Benetton, osnovana 1965. u Trevizu kao mala radionica trikotaže . Sestra Benetton je tada kupila „štrikaću mašinu“ i plela je lepe džempere, dok je brat Luciano na biciklu odlazio u nabavku vune i doturivao gotove džempere privatnim kupcima i radnjama.

Danas je berzanska kapitalizacija Benettona (suma tržišne vrednosti akcija preduzeća) 1.328.600.00 €.

Vrednost nije u opremi i mašinama, koja pripada uglavnom kontraktorima širom sveta, niti u blistavim izlozima i radnjama na najprometnijim potrošačkim raskrsnicama svetskih metropola, koje su u vlasništvu frančajzija, dakle privatnih trgovačkih radnji, nego u ljudskom resursu koji je Luciano Benetton uspeo da okupi oko sebe. Firma Benetton su: intuicija, intelekt i genijalnost – nedodirljivi resursi (intangible assets). Business je stvaranje „vrednosti posedovanja“ za kupce, što je i lavovski deo ukupno dodate vrednosti.

Geniji koji stoje iza Benettonovog uspeha su italijan Oliviero Toscani, fotograf i japanac Tadao Ando, samoučeni arhitekt.

Toscani je kreativan, provokativan, šokantan, antikonformista, anticipator i promoter novog društva „in fieri“.

1989: “Crno-beli kontrast”, promocija rasne jednakosti. SAD su zabranile ovu reklamu

NASTAVAK PRILOGA »

KUALA LUMPUR - Razgovor sa Sitamparamom , iskusnim novinarom najtiražnijeg malezijskog dnevnika na engleskom jeziku ”Nju Strejts Tajms” i njegovom suprugom Čandramagilom započinjem na zakrčenim ulicama malezijske prestonice Kuala Lumpura gde se u i ispred brojnih restorana kuvane brze hrane, butika, menjačnica i velelepnih šoping centara, u dimu stotina zakrčenih automobila, autobusa i motora, mešaju ljudi svih boja kože a muškarci, uglavnom odeveni u standardnu zapadnjačku odeću, blede pred fascinatnim koloritom ženskih nošnji: svetlim, šarenim muslimanskim maramama i odoroma Malajki, egzotičnim i zavodljivim, ali dostojanstvenim sarijima Indijki, sjajno crnim feredžama od glave do pete pokrivenih Arapkinja koje na čelu nose skupocen ali ukusan i nenametljiv nakit.

Bračni par Ramačandran (Snimio: Ilja Musulin)

Srpsko naivno slikarstvo poštuje se i proučava čak i u dalekoj Maleziji. Pisac ovih redova na putu kroz fascinantnu Maleziju, zemlju koja je u prošlosti bila pod kolonijalnim jarmom Portugalije, Holandije i Velike Britanije, a koju naseljavaju narodi Malajci, Kinezi i Indijci, ali i brojna mala plemena sa sopstvenim običajima i načinom života, imao je retko zadovoljstvo da, izbavljen iz monsunskom kišom prouzrokovane poplave na ulicama malezijske metropole od strane njemu nepoznatog ali ljubaznog malezijskog para indijskog porekla, bude obasut pažnjom i pozvan na novi susret ne kao napaćeni nesrećnik iz ratom razorene zemlje, kako to obično biva, već kao sunarodnik maštovitih slikara naive.

Čandramagila  sa slikom iz serijala posvećenog drveću (Snimio: Ilja Musulin)

Umeće i dobra reputacija samoukih umetnika iz Kovačice i Jagodine prebrodilli su ogromnu razdaljinu izmedju dve zemlje i na čudan način povezali autora ovog teksta, koji je, igrom slučaja već u dva navrata pisao o srpskoj naivi, sa bračnim parom tamilske narodnosti, poštovaocima te grane srpske umetnosti, čiji su se preci iz juznoindijske države Tamil Nadu doselili u Maleziju, zemlju koja se zahvaljujući rezervama kvalitetne nafte, kalaja, drveta, velikom izvozu gume i palminog ulja, ali i ogromnim ulaganjima u obrazovanje, nauku i informatiku ubrzano razvija. ”Srpsko naivno slikarstvo odlikuje se specifičnim bojama i ono što mi se najviše dopada su bogati kolorit, kontrasti izmedju boja i figure ljudi i životinja”, kaže Sitamparam koji za najveći malezijski list piše ne samo o umetnosti već i ekonomiji i politici. “Naročito dobro pamtim slike u kojima je belina snega kontrastirana sa crvenim krovovima kuća, te prikaze životinja: konja, stoke i mačaka”.

Ovaj energični pedesetogodišnjak u slobodno vreme proučava klasični indijski ples i naivno slikarstvo pri čemu se, kada je srpska naiva u pitanju, oslanja na internet. On, takođe, aktivno radi i na promociji indijsko-malezijskog naivnog slikarstva svojim člancima, a u prošlosti je rukovodio i specijalizovanom galerijom u kojoj su izlagana i prodavana dela naive. “Problemi vezani za naivu u Maleziji su malo interesovanje šire javnosti i komercijalizacija jer su mušterije koje se opredeljuje za kupovinu umetničkih dela bogati industrijalci, odnosno kompanije. U takvim uslovima javljaju se školovani slikari koji se izdaju za samouke, kao i slikari naive koji pokušavaju da imitiraju akademsko slikarstvo prosto nasumice nabacujući boju na platno a da se prethodno nisu ozbiljno pozabavili figurama i pejsažom što su neophodne osnove svakog slikarstva.”

Osnovu složenog etničkog i kulturnog mozaika Malezije, pored većinskih muslimana Malajaca, čini brojna i raznolika kineska zajednica koja se sastoji od budista, taoista i hrišćana, a čiji svakodnevni život prožimaju i konfucijanski nazori u vezi porodice i obrazovanja, te Indijci hindu i muslimanske veroispovesti iz više raličitih etničkih grupa. Taj šarenoliki i dinamični mozaik upotpunjuje i armija ekonomskih imigranta iz Indonezije, Bangladeša, Mjanmara i Filipina, te mnogobrojni arapski turisti sa Bliskog istoka. U uslovima velike kulturne raznolikosti bračni par Ramačadran nastoji da neguje tradicionalnu indijsku umetnost i duhovne vrednosti. Supruga Čandramagila je i sama samouki slikar, a njena dela tematski su uglavnom vezana za indijske običaje i mitove, te obiluju gustim nanosima svetlih boja i neobičnim oblicima figura koji fasciniraju posmatrača. Živahna i uvek nasmejana Čandramagila sa posebnom nežnošću pokazuje slike na kojima je ovekovečila ritual inicijacije svoje ćerke koja je, da bi stekla status odrasle osobe, sa 13 godina prošla kroz jednomesečni period od porodice odeljenog života koji je okončan ritualnim pranjem, kićenjem vencima od cveća te nuđenjem voća i cveća bogovima.

Čandramagila koja radi kao učiteljica engleskog i domaćinstva u osnovnoj školi u Kuala Lumpuru, pored slikanja bavi se sviranjem tradicionalnog žičanog instrumenta vine, i više godina, pod vođstvom uglednog indijsko-malezijskog gurua Šri Ađita, uči klasični indijski ples. Uprkos životu u skromnim uslovima ova žena, koja zrači optimizmom i zadovoljstvom, sve svoje prihode ulaže u ćerkin i sopstveni umetnički razvoj, pri tom se ne obazirući na materijalni uspeh: “U umetnosti su najvažniji iskrenost i inspiracija koja dolazi iznutra a toga ne može biti ako se razmišlja o materijalnom uspehu”, kaže ona i uz smeh dodaje: “Mada jeste istina da je izuzetno teško živeti od umetnosti, istina je i da su pravi umetnici ljudi koje pre svega interesuje stvaranje i usavršavanje a ne slava i novac, pa i to objašnjava njihove skromne uslove života.”

“Mi živimo jednostavno a razmišljamo složeno”, kaže njen suprug Sitamparam, koji i sam crta, dodajući da ga ne interesuje ništa materijalno već samo rad na promociji naivnog slikarstva, očuvanju i razvoju tradicionalnih formi indijske umetnosti poput klasične muzike, plesa i književnosti, te širenje svesti među mladima o duhovnim vrednostima, lepoti i veličini indijske kulture: “Umetnost i duhovnost jedini su put ka trajnoj sreći jer kad toga nema čovek je oprhvan dosadom, a iz dosade proističu osećaj ispraznosti, nervoza i agresivnost.”

NASTAVAK PRILOGA »

Koliko u Srbiji uistinu ima šalova, leptira, pera, beočuga, prstenova, kaciga, suncokreta, kolajni, struna…? Predrag Čudić je još 2001. godine, u knjizi “Praktikum”, popisao abecednim redom 387 nagrada koje su se dodeljivale u (Trećoj) Jugoslaviji. Nedavno je svoje preduzeće od pre sedam godina prokomentarisao ovako: “Ali, ako je neko pomislio da je to krajnji domet našeg ‘romantizma’, vara se. Zemlja je sve manja, nepismenost sve veća, standard sve niži, tiraži sve bedniji, a nagrade kao skakavci padaju s neba.” Ovaj Čudićev appendix pogađa samu srž problema i on je, čini mi se, važniji od pitanja: “Da li je problem u nagradama ili u nagrađenima?” U međuvremenu, 65 književnih nagrada je ugašeno, neke ostale “u drugom oku u bratskoj glavi”. Ipak je niklo i petnaestak novih nagrada tako da se sada u Srbiji dodeljuje 337 literarnih nagrada, kolajni i lovorika! Čudić je strog kritičar, ali vrlo precizan: “Nije sporno da nagrade imaju svoj puni smisao: skreću pažnju najšire javnosti, čak i onih koji sa knjigom nisu ‘na ti’, na ovenčana dela, stvara se pozitivna atmosfera oko pojedinih autora i naslova, mladi pisci dobijaju krila za nove spisateljske poduhvate, a oni stariji potvrdu o važnosti i značaju njihovih opusa. Najveća priznanja bez sumnje utiču na povećanu čitanost, odnosno tiraž.” I sam sam pisao tekstove u kojima sam se sprdao sa brojem književnih odličja u Srbiji u odnosu na konstantno opadajući broj čitalačke publike; zato se u mnogo čemu i slažem sa Čudićem. Pokrovitelji literarnih nagrada su, osim državnih institucija, fabrike alkoholnih i bezalkoholnih pića, mesne industrije, mesne zajednice, industrije ulja i biljnih masti, banke i osiguravajuća društva, livnice… “Ne razumem mrzovoljne primedbe da pesničkih knjiga ima više od čitalaca, a ima i onih koji prebrojavaju nagrade”, rekao je Slobodan Rakitić, ex-El Presidento UKS-a, na dodeli nagrade za poeziju koju je ustanovio jedan holding (sic!).

Za čikaški časopis “Context” Mihajlo Pantić napisao je tekst o “novom liku srpske književnosti” i, naravno, dotakao se i problematike književnih nagrada. On u tom članku kaže: “U Srbiji se godišnje dodeljuje nekoliko stotina književnih nagrada, i za razliku od svih koji misle da ih je previše (uglavnom su to oni koji nisu dobili nijednu), rekao bih da je nagrada premalo. Kažem to bez imalo cinizma (cinizam je samo obrazina inferiornosti, ništa drugo) - jer svako ko piše u Srbiji, zaslužuje neku nagradu, makar bilo kakvu, da sada ne objašnjavam zašto, morao bih, u suprotnom, da napišem najmanje jedan roman.” Pantić je izneo jedan veoma zanimljiv podatak, a koji se tiče broja nagrada u Francuskoj. “[…] u Francuskoj postoji pet hiljada nagrada, zašto u Srbiji ne bi postojalo pet stotina? Kome to smeta? Svaka nagrađena knjiga imaće barem jednog čitaoca više, a pisac će, ma bilo to i simbolično, popraviti stanje na svom bankovnom računu.” Po meni, suština onoga što je Pantić rekao jeste u tome da je ubedljivo najveća korist od nagrađivanja u tome što se o književnosti uopšte govori i to “u doba kada je ta umetnost pogubila svoj nekadašnji smisao i danas ubrzano traga za nekim novim, onim koji prevazilazi individualni značaj.” I zaista, zašto bi dodeljivanje književnih nagrada bilo pogubno po književnost? Valjda je stvar obrnuta?! Knjige se pišu da bi bile čitane, a ne da bi bile nagrađivane, ali ako neka nagrada (samo pod pretpostavkom da nije osnovana sa nekim lošim namerama; recimo, da se inicijatori i osnivači nagrade “ogrebu” za koji dinar iz nagradnog fonda) može da pomogne da neka knjiga bude čitana - zašto bismo imali šta protv nagrađivanja? Eto ti ga sad! Skočio sam sam sebi u usta, jer se u mnogo čemu slažem i sa Pantićem i sa Čudićem.

Pre 20 godina sam učestvovao na jugoslovenskom pesničkom konkursu i dobio prvu nagradu. Konkurisao sam pod tuđim imenom. Odabrao sam neobično ime i prezime svog najboljeg prijatelja i vršnjaka. On je i primio nagradu umesto mene. A direktor tehničke škole i profesorica književnosti nisu mogli od uzbuđenja da dođu sebi. “Pa u ovoj školi niko nije dobio nagradu ni iz stručnog predmeta, a kamoli iz književnosti? I to još ti, sa dvojkom na staklenim nogama da je dobiješ?!” Jedanput sam nagrađen za priču u Zrenjaninu (predsednik žirija Mihajlo Pantić), ali nisam mogao da odem po nju (Zilahijev komplet knjiga), jer te 1993. nisu saobraćali autobusi i vozovi čak ni do susednog grada. Ja sam kao onaj što je za sve vreme vojnog roka napisao samo dva pisma od kojih jedno nikada nije stiglo do onoga kome je bilo upućeno, a drugo nikad i nije poslao. Dakle, ua nagrade! Živele nagrade. Ma ne znam ni sam…