Blog community…

„Vaša dečica su porasla? Koliko godina imaju?“
„Velički su,  idu već u vrtić. Sin je napunio tri godine i već  pohađa kurseve plivanja. Oduševljen je! Ćerkica ima četiri godine. I ona ide na kurseve plivanja, a od ove godine  i  u baletsku školu.“ Tu ti vade iz džepa celularni i pokazuju seriju fotografija koje treba da dokažu  i pokažu prve uspehe naprednog podmlatka - sliku punačke devojčice u punoj baletskoj opremi sa velikim cvetom na glavi: „ To je sa završne predstave – ona je bila poljski cvet - bela rada“ – objašnjava ushićena majka. „Na jesen će poći u onaj novi, privatni vrtić gde se uči i strani jezik, engleski, ako uspemo da dobijemo mesto. Nećete verovati, svi se žale na krizu i besparicu, upisnina  je visoka, ali u vrtiću već danas nema mesta. Na svu sreću, uspeli smo da nađemo neku vezu.“
Otac se izvinjava, moraju požuriti da kupe neki poklon. Dečica su pozvana večeras na rođendansku žurku nekog dečurka iz vrtića. Odlaze presrećni, ispunjeni prijatnim roditeljskim obavezama.

Tako počinje. Igre su organizovane u vrtiću. Fizičke aktivnosti kontrolisane. Izbor aktivnosti ne zavisi od naklonosti deteta nego od modnih trendova – balet za devojčice, sport za dečake, kursevi engleskog za oboje. Sve u ludističkoj formi primernoj uzrastu. Da li su talentovani? Mamin sin i tatina ćerka su uvek talentovani. To je aksiom! Subotom i nedeljom – play station, filmići a go-go, TV. Deci nikad nije dosadno. Njihov dan je programiran do detalja i skandira organizovane aktivnosti i zabavu „around clock“.

Koju godinu kasnije će vam se žaliti da je učitelj, a kasnije i profesor,  nekompetentna ličnost: ne ume da zainteresuje decu, da podstakne njihovu radoznalost, slabo objašnjava i daje mnogo domaćih zadataka. Profesori ne razumeju decu i njihove potrebe i vanškolske obaveze. Tu je trening, sportsko takmičenje, baletska škola, muzička škola, igra, druženje, žurke, koje lagano od rođendanskih postaju tehno……prvo popodnevni diskać za juniore, a koju godinu kasnije noćni za srednjoškolce. Domaći zadaci će se od nekog prepisati u pauzi između časova. Važno je snaći se i svud stići.

Završna godina srednje ekonomske škole, subota ujutro: studenti stižu tek na drugi čas. Neispavani,  lome se po klupama.
Čas ekonomije preduzeća, bilansni indeksi, vežbanja, zapisuje profesor u dnevnik i postavlja prvi problem: ROE (Return on Equity) je 10%, čist dohodak 300.000 €, koliki je uloženi kapital preduzetnika? Praktično demencijalni problem. Studenti žmirkaju, jedan je na tabli i piše formulu: ROE= čist dohodak/uloženi kapital preduzetnika i ne ide dalje. Formulu zna. Osnove elementarne matematike ne poznaje. Nije se nikad merio sam sa sobom. Nije se nikad zamislio nad problemom neke jednačine, ili proporcije, niti osetio izazov, niti  samotni napor učenja i razumevanja.  -Progresivnog i laganog savladavanja prepreka. Nije okusio samozadovoljstvo i samopriznanje koje dobro i samostalno rešen zadatak sobom donosi.

Dečak pred tablom ima 18 godina, lepo isklesanu muskulaturu, stručno očupane i negovane obrve, i-pod oko vrata i mnogo samopouzdanja. Reći će da lekciju „nije razumeo“ i profesor će mu pomoći da „reši“ problem. Profesor zna da je za osnove matematike suviše kasno. To zna i student, ali konačno nije sve u matematici….. Naravno, naravno… Problemi su i u u logičkoj analizi i razumevanju teksta, ali to su već detalji. Školska lektira se ne čita, kao ni druga lektira. Dugi, sunčani letnji raspusti bili su posvećeni izlascima, „događajima“, diskotekama, kafićima i pabovima, vrućim kiflicama u svitanje, bazenima, plažama, kursevima pilatesa, bowlingu, igricama na play-stationu, Tv-trešu, i konačno, zasluženom odmoru.
Na jesen će na fakultet. Da se razumemo, ništa ambiciozno – političke nauke ili komunikacija, eventualno pravo. Važno je da nema matematike. Možda će i diplomirati – statistička verovatnoća je 40%. Sa tim profesionalnim profilom će ostati nezaposlen bar još 5-6 godina pod uslovom da savesno i redovno konkuriše. Ako ne diplomira naći ćete ga iza gajbica voća i povrća u nekom supemarketu.

Juriće bez predaha „must“ svakog momenta i sanjaće „Harley Davidson“, krstarenje po Karibima, efimerni uspeh prosečnosti i Velikog brata. Na kraju će osnovati svoju porodicu, imaće decu, kojoj će već od prvih dana kupovati najskuplju odeću marke „Walt Disney“ i sa nestrpljenjem će čekati da napune tri godine i da krenu u vrtić, na plivanje, na balet….

Uvučen u hiperanimirani život. Uhvaćen u vrtešku obaveza, stvarnih i umišljenih. Na beskrajnoj trkačkoj stazi koja nikud ne vodi. Život na tapis roulantu. U večitom bezdušnom bekstvu od sebe samog. Stranac u sopstvenoj koži.
Nec otium.
Ono što je u antičko doba bio termin za isključivo radne aktivnosti i obaveze – moderna tercijarizirana ekonomija i marketing su pretvorili u doživotni i neprekidni Negotium. Vreme života, ljudske egziztencije, poprima ekonomsku konotaciju: životni stil. Svaki životni stil ima svoj „must“ i svaki „must“ svoju tržišnu cenu.

Otium, kreativno slobodno vreme, onako kako su ga shvatali u antičkoj Grčkoj i u Rimu, je nestao. Otium kao vreme samotne kontemplacije u kojem se čovek susreće sa svojom unutrašnjom biti,   odmerava svoje snage, projektuje svoju budućnost, uči i razmišlja. Mnogi taj susret više ne žele i beže u hiljade aktivnosti koje tržište zabave nudi. Razbijanje glave  problemima matematike, logike, fizike malo ko je spreman da prihvati. Dugoročno to znači masovno gubljenje intelektualnog potencijala i pad u siromaštvo. Ali kako je cinično rekao jedan veliki ekonomista „In the long run we are all dead“ (Dugoročno gledano bićemo svi mrtvi) danas to nije važno.
Dakle, gratifikacija sad i odmah!

Kratkoročno, pad intelektualnog potencijala je inverzno proporcionalan porastu prihoda industrije zabave i slobodnog vremena.
Champagne!