Blog community…

Koja je razlika između jezika i dijalekta? “Jezik je dijalekt sa pasošem i vojskom” (Avram Noam Chomsky, filozof, lingvista i teoretičar komunikacije, MIT, USA).

Jedinstveno srpsko-hrvatsko jezičko područje sa svojim dijalektima više ne postoji. Germanski koncepti Heimat-a (domovine) i Vaterland-a (otadžbine), kod nas oduvek korišteni kao sinonimi, su redefinisani na nižem nivou, na nivou domovine, praktično – kućnog praga. Nemački termin “Heimat”, neprevodiv u romanskim jezicima, je domovina, “mala otadžbina”, uža geografska oblast porekla, mesto domovanja, sa svim svojim specificitetima, no ipak samo oblast - domovina. “Vaterland”, latinski “Patria”, je otadžbina. Otadžbina je u germanskom jezičkom području prostor koje obuhvata brojne domovine ujedinjene zajedničkim jezičkim, kulturnim, političkim i ekonomskim interesima.  U skali idealnih vrednosti Vaterland je viši koncept od Heimat-a. Heimat se može i izgubiti, kao što se desilo brojnim nemačkim oblastima, Vaterland se ne sme izgubiti. Vaterland – Patria - Otadžbina su identitet, suština bića.

Ukidanjem ideala Otadžbine i, naravno, Otadžbine, praktično smo se lišili kulturnog identiteta i kulturne zaostavštine, zatvorili smo se u naše skučene domove, pretvorili smo vojnike u domobrane,  krajišnike, arkanovce, ultraše i otpočeli kulturnu diferencijacijaciju.
Ljudi koji su do pre par godina govorili srpsko-hrvatski danas govore samo srpski, ili samo hrvatski, ili bosanski ili crnogorski. Zmijski car nam je poklonio dar razumevanja balkanskih jezika, pod uslovom da nikom to ne priznamo. I naravno mi govorimo srpski, a oni hrvatski, ili bosanski, ili crnogorski i na međunarodnim sastancima i kongresima svi tražimo prevodioce. Inostrani mediji pišu o samitima na kojima su intervenisali delegati Srbije, Hrvatske, Bosne itd i koji su tražili prevodioca sa hrvatskog na srpski i, naravno, sa srpskog na hrvatski, i opet sa hrvatskog na bosanski, i obrnuto, itd, u svim mogućim kombinacijama. Sitne pare za prevodioce i veliko cerekanje na račun balkanskih “malih otadžbina”.

I tako dojučerašnji poluobrazovani kadar postaje “poliglota” i specijalista za balkanske jezike. Balkan  obiluje prevodiocima koji (proverite i sami na Internetu) govore srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski i nude svoje usluge međunarodnim organizacijama.

Moji prilozi za ovaj blog, koje pišem iz Italije, na strogo srpsko-hrvatskom jeziku i ekavski,  mogući su zahvaljujući “bosanskom latinskom pismu”, koje sam instalirala na mom kompjuteru. Bosanski jezik! Na filološkim fakultetima širom sveta postoje katedre za srpsko-hrvatski jezik. Da li će otvoriti i katedre za bosanski jezik? Eventualno i za crnogorski? Jer crnogorci danas govore crnogorski.

Ja sam to otkrila pre nekih pet-šest godina, kad sam, koristeći fondove  za razvoj obrazovanja, povela grupu italijanskih studenata na stažiranje u crnogorsko primorje. Crnogorsko turističko preduzeće koje je prihvatilo grupu studenata, upriličilo je obrazovni program uz praktičnu obuku koji je mogao biti izvanredan, da u izvesnom momentu nije bio pozvan kao relator izvesni “ekspert” iz Više Pomorske škole u Kotoru. “Ekspert”, redovni profesor, nije bio u stanju ni da pozdravi studente na engleskom. Odmah je izjavio da mu je potreban prevodilac, jer govori samo “crnogorski”. Brzo je angažovan plaćeni prevodilac sa “crnogorskog” na italijanski. Studenti, koji su očekivali predavanje na engleskom jeziku, su se u čudu gledali.

Sve do nedavno ovakve i slične epizode činile su mi se tragično balkanske. Pomalo kao oni krimići Agate Kristi, koja, tražeći bizarne ličnosti i još bizarnije ambijente za misteriozne atmosfere i intrige svojih romana, u više navrata koristi naše balkansko podneblje.

Ovog leta sam duže boravila u italijanskoj luci  Đoja Tauro (Gioia Tauro), jednoj od najvećih pomorskih hub-ova na Mediteranu. Gosti hotela u kojem sam bila smeštena bili su uglavnom ljudi koji se bave  pomorskim saobraćajem i lučkim poslovima: Japanci, Filipinci, Korejanci, Nemci, Englezi, Kinezi… Negde oko šest sati uveče, pre večere, okupljali bi se u manje grupe na terasi hotela, uz aperitiv i tiho razgovarali. Čuo bi se tek žamor glasova, sve dok se jedne večeri nije pojavio jedan vrlo krupan mlađi čovek sa pozamašnim trbuhom, koji je bio u društvu svog celularnog telefona. Telefonirao bi satima pre večere, govoreći veoma glasno i tu i tamo bi se gromoglasno smejao. Razgovarao bi sa ženom, prijateljima, roditeljima. Psovao je u celularni, rutinski, svake tri - četiri izgovorene reči. Psovke nisu bile izraz ljutnje, besa, negodovanja, nego prirodni izraz i karakterisanje njegovog maternjeg jezika. Psovka kao izraz afektivnosti, dobrog raspoloženja, povod za lagodnost i smeh. Psovka kao znak intimnosti i prijateljstva.
Sam, sa celularnim, unet u svoj etnos: “Jebote, viđe li Ratka? A koji k….  veli na to Đoko?”, nije primećivao diskretne opominjuće poglede prisutnih koje je bezdušno uznemiravao galamom koju je dizao.
I dok je  birao naredni broj ko zna kojeg po redu prijatelja ili rođaka okretoh se i upitah ga:
“To vi crnogorski?”
“Da. A zašto?”
“Radoznalost i ništa više. Izvinite.” Odgovorih, povlačeći se.

Ranije su Crnogorci govorili srpsko-hrvatski, ali ratne i posleratne godine su očigledno  proizvele jaku jezičku diferencijaciju. Imala sam priliku da posetim crnogorske srednje škole prvih godina novog milenujuma: prosvetni radnici su sistematski štrajkovali i školski časovi su trajali 20 minuta.  Verovatno je tako bilo i u drugim krajevima. Danas sam spremna da priznam da crnogorski jezik postoji i da zahvalno prihvatim prevodioca.