Blog community…

„Vaša dečica su porasla? Koliko godina imaju?“
„Velički su,  idu već u vrtić. Sin je napunio tri godine i već  pohađa kurseve plivanja. Oduševljen je! Ćerkica ima četiri godine. I ona ide na kurseve plivanja, a od ove godine  i  u baletsku školu.“ Tu ti vade iz džepa celularni i pokazuju seriju fotografija koje treba da dokažu  i pokažu prve uspehe naprednog podmlatka - sliku punačke devojčice u punoj baletskoj opremi sa velikim cvetom na glavi: „ To je sa završne predstave – ona je bila poljski cvet - bela rada“ – objašnjava ushićena majka. „Na jesen će poći u onaj novi, privatni vrtić gde se uči i strani jezik, engleski, ako uspemo da dobijemo mesto. Nećete verovati, svi se žale na krizu i besparicu, upisnina  je visoka, ali u vrtiću već danas nema mesta. Na svu sreću, uspeli smo da nađemo neku vezu.“
Otac se izvinjava, moraju požuriti da kupe neki poklon. Dečica su pozvana večeras na rođendansku žurku nekog dečurka iz vrtića. Odlaze presrećni, ispunjeni prijatnim roditeljskim obavezama.

Tako počinje. Igre su organizovane u vrtiću. Fizičke aktivnosti kontrolisane. Izbor aktivnosti ne zavisi od naklonosti deteta nego od modnih trendova – balet za devojčice, sport za dečake, kursevi engleskog za oboje. Sve u ludističkoj formi primernoj uzrastu. Da li su talentovani? Mamin sin i tatina ćerka su uvek talentovani. To je aksiom! Subotom i nedeljom – play station, filmići a go-go, TV. Deci nikad nije dosadno. Njihov dan je programiran do detalja i skandira organizovane aktivnosti i zabavu „around clock“.

Koju godinu kasnije će vam se žaliti da je učitelj, a kasnije i profesor,  nekompetentna ličnost: ne ume da zainteresuje decu, da podstakne njihovu radoznalost, slabo objašnjava i daje mnogo domaćih zadataka. Profesori ne razumeju decu i njihove potrebe i vanškolske obaveze. Tu je trening, sportsko takmičenje, baletska škola, muzička škola, igra, druženje, žurke, koje lagano od rođendanskih postaju tehno……prvo popodnevni diskać za juniore, a koju godinu kasnije noćni za srednjoškolce. Domaći zadaci će se od nekog prepisati u pauzi između časova. Važno je snaći se i svud stići.

Završna godina srednje ekonomske škole, subota ujutro: studenti stižu tek na drugi čas. Neispavani,  lome se po klupama.
Čas ekonomije preduzeća, bilansni indeksi, vežbanja, zapisuje profesor u dnevnik i postavlja prvi problem: ROE (Return on Equity) je 10%, čist dohodak 300.000 €, koliki je uloženi kapital preduzetnika? Praktično demencijalni problem. Studenti žmirkaju, jedan je na tabli i piše formulu: ROE= čist dohodak/uloženi kapital preduzetnika i ne ide dalje. Formulu zna. Osnove elementarne matematike ne poznaje. Nije se nikad merio sam sa sobom. Nije se nikad zamislio nad problemom neke jednačine, ili proporcije, niti osetio izazov, niti  samotni napor učenja i razumevanja.  -Progresivnog i laganog savladavanja prepreka. Nije okusio samozadovoljstvo i samopriznanje koje dobro i samostalno rešen zadatak sobom donosi.

Dečak pred tablom ima 18 godina, lepo isklesanu muskulaturu, stručno očupane i negovane obrve, i-pod oko vrata i mnogo samopouzdanja. Reći će da lekciju „nije razumeo“ i profesor će mu pomoći da „reši“ problem. Profesor zna da je za osnove matematike suviše kasno. To zna i student, ali konačno nije sve u matematici….. Naravno, naravno… Problemi su i u u logičkoj analizi i razumevanju teksta, ali to su već detalji. Školska lektira se ne čita, kao ni druga lektira. Dugi, sunčani letnji raspusti bili su posvećeni izlascima, „događajima“, diskotekama, kafićima i pabovima, vrućim kiflicama u svitanje, bazenima, plažama, kursevima pilatesa, bowlingu, igricama na play-stationu, Tv-trešu, i konačno, zasluženom odmoru.
Na jesen će na fakultet. Da se razumemo, ništa ambiciozno – političke nauke ili komunikacija, eventualno pravo. Važno je da nema matematike. Možda će i diplomirati – statistička verovatnoća je 40%. Sa tim profesionalnim profilom će ostati nezaposlen bar još 5-6 godina pod uslovom da savesno i redovno konkuriše. Ako ne diplomira naći ćete ga iza gajbica voća i povrća u nekom supemarketu.

Juriće bez predaha „must“ svakog momenta i sanjaće „Harley Davidson“, krstarenje po Karibima, efimerni uspeh prosečnosti i Velikog brata. Na kraju će osnovati svoju porodicu, imaće decu, kojoj će već od prvih dana kupovati najskuplju odeću marke „Walt Disney“ i sa nestrpljenjem će čekati da napune tri godine i da krenu u vrtić, na plivanje, na balet….

Uvučen u hiperanimirani život. Uhvaćen u vrtešku obaveza, stvarnih i umišljenih. Na beskrajnoj trkačkoj stazi koja nikud ne vodi. Život na tapis roulantu. U večitom bezdušnom bekstvu od sebe samog. Stranac u sopstvenoj koži.
Nec otium.
Ono što je u antičko doba bio termin za isključivo radne aktivnosti i obaveze – moderna tercijarizirana ekonomija i marketing su pretvorili u doživotni i neprekidni Negotium. Vreme života, ljudske egziztencije, poprima ekonomsku konotaciju: životni stil. Svaki životni stil ima svoj „must“ i svaki „must“ svoju tržišnu cenu.

Otium, kreativno slobodno vreme, onako kako su ga shvatali u antičkoj Grčkoj i u Rimu, je nestao. Otium kao vreme samotne kontemplacije u kojem se čovek susreće sa svojom unutrašnjom biti,   odmerava svoje snage, projektuje svoju budućnost, uči i razmišlja. Mnogi taj susret više ne žele i beže u hiljade aktivnosti koje tržište zabave nudi. Razbijanje glave  problemima matematike, logike, fizike malo ko je spreman da prihvati. Dugoročno to znači masovno gubljenje intelektualnog potencijala i pad u siromaštvo. Ali kako je cinično rekao jedan veliki ekonomista „In the long run we are all dead“ (Dugoročno gledano bićemo svi mrtvi) danas to nije važno.
Dakle, gratifikacija sad i odmah!

Kratkoročno, pad intelektualnog potencijala je inverzno proporcionalan porastu prihoda industrije zabave i slobodnog vremena.
Champagne!

Hram književnosti u Hanoju, posvećen velikom kineskom filozofu Konfuciju i njegovim istaknutim sledbenicima, smatra se prvim univerzitetom u Vijetnamu jer su u njemu podučavani budući ministri i drugi dvorjani, regionalni činovnici, ali i sami pripadnici kraljevskih porodica Vijetnama. Ovaj fascinantni hram, koji slikovito pripoveda o kultu učenosti i konfucijanske vrline u Vijetnamu, utemeljen je 1070. godine i proširivan u narednih 350 godina tokom vladavine dinastija Li i Tran. U njemu su svake treće godine održavani državni ispiti iz poznavanja konfucijanskih klasika, istorije, zakona i kaligrafije, a oni koji bi ih položili postojali bi učeni mandarini, službenici u državnom aparatu.

Krajem 15. veka car Le Tan Tong došao je na ideju da se imena svih učenjaka koji su položili ispit ovekoveče tako što će biti uklesana u stele. Ti kameni blokovi, sa za Vijetnam karakterističnim postoljem u obliku velikih kornjača, postavljani su duž zidina hrama, i do kraja 1778. godine kada je hram prestao da funkcioniše kao velika škola znanja zbog preseljenja prestonice u grad Hue, njih 116 je bilo ispunjeno imenima i opisima dostignuća uspešnih studenata. Tokom nešto više od 700 godina za koje je funkcionisao kao centar za formalnu edukaciju, u ovom hramu je obrazovanje steklo 2.313 učenjaka.

Statue u Hramu književnosti (Foto: Ilja Musulin)

Danas ovaj hram, kao jedan od najvažnijih objekata kulture u zemlji, ugošćava ljude svih doba i nacija - đačke ekskurzije, radnici i penzioneri, domaći i strani turisti, obrazuju konstantan tok koji se valja i širi prostranim, zelenim vrtovima hrama i potom sužava i nabuja u crvenoj zgradi sa oltarima i statuetama kineskih filozofa Konfucija, Jan Huija, Žengshena i Mencija, gde zidovi prete da prsnu od strašne gužve. Tu u mirisu tananih žutih sveća, pored poštovanja za misao, znanje i delovanje prosvećenih konfucijanskih filozofa, posetilac mora da nađe i strpljenje ne samo za brojne Vijetnamce koji se raširenih očiju, uzbuđeni, guraju da dopru do statua i pred njih polože cveće, voće i svećice, već i za na okidaču fotoaparata brze strance koji ne žele da dopuste da im propadne retka prilika za dobru fotografiju.

Do oltara, nakon prolaska kroz glavnu kapiju, kroz široki vrt koji odiše mirom vode tri staze: ona srednja u prošlosti je bila rezervisana samo za kraljeve, dok su se levom kretali učeni mandarini-administrativci, a desnom mandarini-vojnici. Danas, svako može sebi da dopusti luksuz da prošeta stazom Hrama književnosti koju su vekovima mogle da dotaknu samo stope suverena koji je, u po istočnoj Aziji raširenom verovanju, bio ako ne direktni potomak ili izaslanik Neba, a ono bar ličnost mistično povezana sa svemirom, od čije je vladavine sudbina naroda zavisila ne samo u smislu vojno-političke bezbednosti, već i bezbednosti od onog što mnogi od nas danas smatraju čisto prirodnim nepogodama.

Kapija Hrama književnosti (Foto: Ilja Musulin)

Razlog zašto posetioci Hrama književnosti mogu sebi danas da priušte takav luksuz je ne samo zato što je pomenuti koncept monarha u najvećem delu sveta daleka prošlost i što u komunističkom Vijetnamu nikakvo obožavanje monarhije i aristokratije ne bi bilo moguće, već i zato što u toj jednopartijskoj zemlji gde su srp i čekić i Lenjinove statue još uvek vidne, čini se, postoje i prilične religijske slobode, pa su budistički, konfucijanski i taoistički hramovi, katoličke i crkve nove vijetnamske religije Kao Dai uvek pune vernika.

Ako ste mislili da je ovo dramatična ispovest o mojim izgubljenim i nestalim prijateljima, prešli ste se! Svi moji prijatelji su, hvala Bogu, živi i zdravi! Naslov, naravno, ima veze sa tekstom, mada sam ga više birala da bih vam skrenula pažnju i na vaše prijatelje – životinje!

Ja ne ubijam i ne jedem svoje prijatelje – životinje. Vegeterijanac sam, priznajem to sa zadovoljstvom, iako me svakodnevno pitaju zašto i kako se hranim i ne prestaju da se čude! Čude se oni, čudim se i ja! Zašto je danas, u XXI veku neobično NE jesti meso drugih bića? Zašto je čudno NE podržavati ubijanje životinja i birati bolji i zdraviji način ishrane, primeren čoveku? Čovek po prirodi nije predator, ni mesožder, već biljojed koji jede i plodove voća i povrća! Ne samo da čovek nije lovac po rođenju i da mu je ceo organizam, posebno sistem za varenje, prilagođen drugoj vrsti hrane, već je uz meso postao agresivniji, oslabio je sopstveni imuni sistem, „zaradio“ dosta bolesti, ubrzao starenje. Evo i dokaza za to:

• Čovek pripada grupi primata i nekada je, baš kao i oni živeo na drvetu i hranio se biljem i plodovima sa drveta. Ovo potkrepljuje činjenica da imamo dosta sličnosti sa našim precima uključujući i palac koji je odvojen od ostalih prstiju šake, radi lakšeg penjanja po drvetu, tj. prihvatanja grana i ubiranja plodova. Čovekova vilica se može kretati gore-dole, levo i desno, kao kod svih biljojeda. Mesožderi je pokreću samo gore-dole.
• Čovek nije predator predodređen da lovi i ubija, jer mu priroda nije dala „oruđe“ za lov, kao ostalim životinjama - lovcima! Čovekovi zubi su predviđeni za mlevenje, a ne seckanje ili davljenje; čovek nije brz, kao divlje mačke predatori; nije ni dobar plivač, poput ajkule, kita ili drugih vodenih lovaca; ne puštamo otrov da bismo paralisali žrtvu, a nemamo ni kandže za lov. Čovek NEMA čime da lovi! Njegovi lovački pohodi krenuli su od ledenog doba, kada su ga klimatski uslovi ostavili bez hrane. Homo sapiens je, najpre, lovio manje i slabije životinje. Opkoljavao ih je u grupi, prepadao uzvicima i bukom i tako preplašene i dezorijentisane ubijao. Počeo je da pravi oruđa za lov i od tada do danas, svo oružje koje je napravio, napravio je za ubijanje ili životinja ili sopstvene vrste! Konzumirajući meso, čovek je postajao sve agresivniji i suroviji prema drugim bićima. Počeo je da ubija iz besa, hira, ludosti, ZADOVOLJSTVA?! To ni jedna životinja ne čini.
• Otkud tolika agresija u čoveku? Životinje, kao i ljudi, umiru u strahu i panici od nasilne smrti. Zbog toga se u njima luči hormon STRAHA kojim ostaje zatrovan ceo leš i koji čovek unosi u sebe konzumirajući životinjsko meso. Većina ljudi ovaj hormon meša sa adrenalinom, što je pogrešno. Hormon straha nalazi se i u ribi, jer i one umiru nasilno.
• Bolesti sa životinja prelaze na čoveka, dok sa biljaka ne mogu. Uz hranu životinjskog porekla, čovek je dobio i neke nove bolesti, parazite i bakterije… Sve i da sami gajite svinje, nikad ne znate od kojih su parazita zaražene i koje su sve bolesti prošle kroz njih. Istraživanja sprovedena u Rusiji pokazala su, da se u jednom gramu bifteka nalazi 1.500. 000 bakterija, u svinjskoj jetri ih ima 95.000.000. Uzorci mesa uzeti su sa sedam pijaca i prodavnica. Ako mislite da visoka temperatura može sve da uništi, odakle trihineloza? Uostalom, šta prvo uradite kada se posečete? Isperete ranu alkoholom da se ne bi inficirala, zar, ne? Meso ubijene životinje se, napre čisti, zatim seče, pakuje, transportuje do mesara, restorana, frižidera, onda, opet seče, sprema, peče i najzad, servira za jelo!
• Čovekov sistem za varenje, na štetu svih mesoždera, podešen je za biljnu hranu. Naime, mesožderi imaju creva 3 do 5 puta veća od sistema za varenje, kako bi meso što pre napustilo njihov organizam, jer je, kao i svaki leš, podložno truljenju, tj. oslobađanju toksina i otrovnih materija. Čovekova creva su 12 puta veća od njegovog sistema za varenje! To znači da se meso u čoveku dugo vari i raspada i da se toksini i otpadne materije dugo zadržavaju u organizmu i nagomilavaju u organima za izlučivanje.
• Mnogobrojna istraživanja pokazala su da vegetarijanci imaju više energije, da su brži i pokretljiviji, sporije stare, duže žive, za kraće vreme se više naspavaju i odmore nego mesožderi (dobar primer za to je lav, koji može da spava i po 20 sati). Zahvaljujući izboru hrane, dokazano je da ni jedan vegetarijanac ne boluje od šećerne bolesati, niti artritisa, a ređe obolevaju od: bolesti srca i krvnih sudova, pre svega angine pektoris i infarkta, osteoporoze, šloga, hipertenzije, gojaznosti, alergije i bolesti imuniteta, kamena u žučnoj kesi i bubrezima dijabetesa – tipa 2. Vegetarijanstvo se, kao metod lečenja koristi za maligna oboljenja, artritis, hipertenziju, probleme sa štitastom žlezdom, zatvore, akne… Zatim kao prevencija kod kancera debelog creva, pluća, dojke, pankreasa, prostate, mokraćne bešike, itd.
• „Vegaterijanci ne unose dovoljno gvožđa, kalcijuma, aminokiselinai belančevina; meso daju snagu, a ne bilje; takav način ishrane je skup, a ta hrana je neukusna“ - neki su od prigovora upućienih na račun vegetarijanstva. Zar priroda može da pogreši? U hrani koja je svojstvena našem organizmu, nalazi se sve što nam je potrebno. Tako, npr. mahunarke i orašasto voće sadrže čak 4 do 6 puta više gvožđa od mesa i ribe! Ove biljne vrste su, uz kikiriki, pečurke i krompir odlični izvori proteina. Aminokiseline se nalaze u soji, polenu, orašastom voću, mahunarkama i celom zrnu žitarica. Meso daje snagu? Da li znate da su gladijatori u Rimu, sedam dana pre borbi jeli SAMO heljdinu kašu! Voće i povrće je hrana koja se lako vari, brzo apsorbuje, posebno ako je sirovo, daje najviše energije i najbrže oporavlja organizam. Da bi organizam svario meso potrebno mu je mnogo energije i vremena (oko 4 sata, u proseku!) zato vam i ne ostaje energije ni za šta drugo, osim za spavanje. Skupo je? Izračunajte koliko možete da kupite voća i povrća za kilogram mesa i da li je moguće da neko nema novca za pasulj ili grašak? To su najjeftiniji proteini! Neukusno? Zar jagode mogu biti neukusne, lubenica, maline, paradajz, paprike, brokoli, peršun… Da bi meso „dobilo“ ukus, potrebno ga je ispeći, posoliti, začiniti i servirati uz salatu, povrće ili hleb! Uostalom, probajte samo sedam dana da budete vegetarijanac i shvatićete i sami u čemu je razlika!
• I na kraju ostaje i etičko pitanje: zašto ubijamo druga živa bića? „Životinje su moji prijatelji, a ja svoje prijatelje ne jedem“ rekao je jednom prilikom nobelovac Džordž Bernard Šo. Da li imate kućnog ljubimca? Da li biste njega ubili i pojeli? Ne, to ne biste mogli, to nije u redu! Zašto je opravdano ubijati druge životinje koje su do juče, kao i vi danas, jele, hodale i disale? Ko je čoveku dao pravo da oduzima život drugom biću? Danas se govori o zdravoj hrani i lagodnim uslovima životinja u EU, a ipak se i one na kraju ubijaju elektrošokovima, maljem, nožem i umiru u najstrašnijim mukama.
• Poznati vegetarijanci: Mojsije, Jovan Krstitelj, Soktrat, Leonardo da Vinči, Pitagora, Nikola Tesla, Kant, Isak Njutn, Tolstoj, Džordž Bernard Šo, Kafka, Šopenhauer, Gandi, a danas su to: Leni Kravic, Bred Pit, Šarliz Teron, Pamela Anderson…

Čarobni svet je izgubljeni prostor čudotvornih sprega i nedokučivih tajni  prirode, u kojem, duboko ponorena svešću, počiva naša atavična memorija: sećanje straha od groma, od munje, od zveri, straha gonjene žrtve, ali i čara i lepote svega vidljivog i čudotvorno nevidljivog. Očarenje silom i lepotom prirode.
I to očarenje danas tražimo u planinama, u visokim, senovitim šumama, u brzim i bistrim planinskim rekama, na proplancima, u jezerima, ili opet, na obali mora, u tihim zatonima, na školjima, u mirisu bora i čempresa.
Na tim začaranim mestima osećamo treperenje vazduha, vibraciju svetlosti, miris i dah prirode. I u toplim letnjim noćima naši snovi i neizrečene želje dobijaju krila i u zanosu lete prema sazvežđu Kasiopeje, dok ih naš pogled pomno prati. I tako opijeni lepotom letnje noći i mirisom oleandra ostajemo na rubu vremena da čekamo zvezdu padalicu.
Ta čarobna odlazišta su ispunjena magijom prirode i zaštićena svetim zakonom moderne ekonomije. Ne diraj: Prirodni Turistički Resurs!

Sve ostalo je Svakodnevnica, gde se može rušiti, graditi, kvariti, ograđivati, pregrađivati…. U svakodnevnici „racionalni“ čovek ne traži  „očarenje“. Magija okrepljenja, ozdravljenja, ushićene sreće lepotom vaseljenja je negde drugde. Izvan njegove biti i, uglavnom, sve dalje od njega. Krepki dani i magične noći su u turističkoj agenciji, uvijene u šareni paket snova, na domaku svakog podubljeg džepa, čiji su san snovi odavno napustili.

Oniričan, začarani svet ne nastanjuje turističke pakete. On je oaza duše, mesto gde se spontane snage i tajne prirode upliću u našu bit, osvajaju naša čula i, u racionalno potpuno nedokučivim asocijacijama, dotiču tanane žice očarenja, pretvarajući se  u ushićenu sreću lepotom Vaseljenja.

Ali gde je to mesto?

Ono je u tebi. Otvori oči i srce i začarani svet će radosno ući da ti okrepi snagu i san. Nekad će to biti stoletni hrast, nekad drhtava vrba, ili tihi izvor „čudotvorne vode“, ili pak, soko u letu, čaplja u bari, gnezdo lastavica pod strejom.

Izvadimo ruku iz džepa i otvorimo vrata. Izađimo za trenutak iz Svakodnevnice.

Za početak, pođimo na Vodice, tu, na domaku ruke, uz samo ivicu grada.
Šta vidite?
Kapelu Ognjene Marije, mali lazaret za zbrinjavanje bolesnih, tihi izvor „čudotvorne vode“, stoletno drveće na brežuljku? Mistiku lepote  koju su za vas sačuvali  vaši dedovi.
I stasite jablanove koji se tiho njišu na toplom julskom vetru. Njihove krošnje šapuću jednu drevnu priču.

Oslušnite!    Jablan!

Ulicama Tokija u sve većem broju promiču pažljivo doterani psi okićeni ne samo mašnicama i šnalama već i kapama i bedževima, obučeni ne samo u džempere i prsluke veći i u fudbalske dresove, kompletiće iz dva dela, pa i odela sa malom kravatom. Pas - panker, pas - sportista, pas - džentlmen, kuja - reperka, kuja - princezica… Stilovi su brojni a psi ne samo što su postali objekat na kojem vlasnici iskazuju svoju kreativnost i individualnost već i neka vrsta modnog detalja budući da često, umesto na uzici i lancu, putuju ulicama Tokija nošeni u torbama pod miškom, dok im se glavice okićene u boji odeće vlasnice, ili ofarbane u boju kose vlasnice, klimataju u ritmu njenih koraka.

Vlasnice pasa u Tokiju ponekad se upuštaju i u smele umetničke eksperimente kao što je pokušaj da se doberman ružičastom kapom i odećom pretvori u slatko stvorenje nalik pudlici ili ženke pekinezera pretvore u damice upotrebom nakita. Japance, i one starije, odlikuje ljubav prema stripovima, igračkama i ukrasima a novi modni talas u oblačenju i doterivanju pasa preplavio je Tokio nakon ogromnog uspeha proizvoda marke “The Dog” (Pas) koji su začas, u celoj zemlji, potisnuli slične proizvode sa likovima iz crtanaca i postali najtraženija roba među mlađim potrošačima.

Nalepnice, sveske, privesci, slagalice, šolje, majice i torbe sa fotografijama štenadi raznih rasa slikanih spreda s njuškom unetom u kameru tako da izgledaju kao da su im nos i oči veće od celog tela, kao i lutke štenadi sa predimenzioniranom njuškom, nalaze se u svakoj knjižari ili supermarketu u Japanu. I u seriji vrlo popularnih reklama jedne finansijske kuće glavni junak je simpatična dugodlaka čivava obučena u belu košulju i crni frak, sa kravatom, odnosno, u skijaškom kombinezonu sa sunčanim naočarima.
Većina Japanaca poseduje male pse kao što su čivave, pekinezeri, škotski terijeri ili domaći pas rase akita, dok se dobermani, vučjaci i haskiji izuzetno retko viđaju, naročito u velikim gradovima gde skučeni prostor za stanovanje, prenaseljenost, kao i briga za osećanja suseda, otežavaju držanje krupnijih, bučnijih i opasnijih pasa.

Nabaviti psa u Japanu uopšte nije lako jer mali, rasni, kućni ljubimci koštaju i po 2.500 dolara dok i obični mešanci mogu da dostignu cenu od oko hiljadu dolara. U gradovima, pa i onim manjim, ljubiteljima pasa je uzalud nada da će im neki pas prići, i ostati uz njih, te da će im time novčanik biti pošteđen, jer pasa lutalica uopšte nema. Uže i mračnije ulice japanskih gradova teritorija su kojom neometano vladaju mačke.

Dok se mi bavimo predizbornom kampanjom, izborima, pregovorima o vladi, dok jurimo “bele magove”, slušamo priče o novim “materijalima i projektima”, zapremini ubudženih silikona u grudni koš, usta, nos, uši, džigericu… veliki ljudi i umetnici, tiho i neprimetno (onako kako su i živeli) odu zauvek. I to tako prođe mimo nas. Pročitamo poneki napisani redak u novinama, čujemo vest na televiziji, iznenadimo se. I? I ništa. Prođe dan-dva i sve zaboravimo. A onda opet kampanja, materijali, pregovori, silikoni…

Najeksploatisanije blago juga Srbije, muzika, ostala je u ovoj godini siromašnija za dva bisera. Smrt “crnog bisera” Šabana Bajramovića prošla je, kako-tako, zapaženo u medijima. Istina, tek pošto ga je posetio ministar Ljajić i dodelio mu penziju, koju ovaj nikada nije primio. Međutim, smrt “belog bisera” južnog melosa Staniše Stošića, početkom aprila, nije dobila medijsku pažnju kakvu taj umetnik zaslužuje.

Staniša Stošić bio je pevač koga su za života nazivali Pavarotijem vranjanske pesme. I ne samo vranjanske jer su se na njegovom pločama nalazile pesme iz svih krajeva juga Srbije .Od Toplice do Pirota i od Niša do Prizrena. Ono što ga je, osim anđeoskog glasa i sposobnosti da vrhunski otpeva bilo šta, činilo drugačijim od ostalih pevača jeste činjenica da se nikada nije polakomio za novcem i nije hteo da snima “tralalala pesmice”. Tokom karijere pevao je isključivo pesme iz svog kraja.

Staniša je rođen u selu Vrbovo, kraj Vranja, baš tamo gde je Koštana nekad šetala između kuća sa drvenim doksatima i igrala čoček. Pesme koje je pevao tokom života, pune čežnje, tuge, ljubavi i patnje i čuvenog “žala za mlados’” bile su njegov zaštitni znak. Samo on je mogao da otpeva „Lela Vranjanka“, „Dimitrijo, sine Mitre“, „Simbil cveće“, „Zbog tebe, mome ubava“, “Karakoca”, „Stani, zoro, stani“, „Belo Lenče“, „Šano dušo“… tako da trezan čovek pusti suzu.
Iako nije bio velika zvezda, Stanišino umeće nikada nisu mogli da poreknu ni publika, ni kritika, a ni kolege.

Osim po pevačkoj perfekciji, u istoriji muzike ostaće upamćen i kao prvi muškarac koji je pevao “južnjačke” pesme”, jer su ih do tada pevale isključivo žene. Melos svog rodnog kraja, zavoleo je u Učiteljskoj školi u Vranju, gde je svirao violinu, bio solista u horu i imao prve časove pevanja. “Kada sam se opredelio za pevanje znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni. Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja” – govorio je.

Prvi put Stošić je zapevao 1963. u Radio Beogradu, za čiju fonoteku je uradio više od 150 trajnih snimaka muzejske vrednosti. Nikada nije pristao da snima instant-hitove, a odbijao je mnoge ponuđene pesme jer je hteo da zadrži nivo.Čak i po cenu da ne bude zvezda.

Staniša Stošić je iza sebe ostavio suprugu Ljiljanu i sinove Stefana i Dušana. Njegov stariji sin je bolestan, a porodica živi samo od Ljiljanine penzije u iznosu od 15.000 dinara. Tužno. Eto kako prolaze vrhunski umetnici u Srbiji…

Koja je razlika između jezika i dijalekta? “Jezik je dijalekt sa pasošem i vojskom” (Avram Noam Chomsky, filozof, lingvista i teoretičar komunikacije, MIT, USA).

Jedinstveno srpsko-hrvatsko jezičko područje sa svojim dijalektima više ne postoji. Germanski koncepti Heimat-a (domovine) i Vaterland-a (otadžbine), kod nas oduvek korišteni kao sinonimi, su redefinisani na nižem nivou, na nivou domovine, praktično – kućnog praga. Nemački termin “Heimat”, neprevodiv u romanskim jezicima, je domovina, “mala otadžbina”, uža geografska oblast porekla, mesto domovanja, sa svim svojim specificitetima, no ipak samo oblast - domovina. “Vaterland”, latinski “Patria”, je otadžbina. Otadžbina je u germanskom jezičkom području prostor koje obuhvata brojne domovine ujedinjene zajedničkim jezičkim, kulturnim, političkim i ekonomskim interesima.  U skali idealnih vrednosti Vaterland je viši koncept od Heimat-a. Heimat se može i izgubiti, kao što se desilo brojnim nemačkim oblastima, Vaterland se ne sme izgubiti. Vaterland – Patria - Otadžbina su identitet, suština bića.

Ukidanjem ideala Otadžbine i, naravno, Otadžbine, praktično smo se lišili kulturnog identiteta i kulturne zaostavštine, zatvorili smo se u naše skučene domove, pretvorili smo vojnike u domobrane,  krajišnike, arkanovce, ultraše i otpočeli kulturnu diferencijacijaciju.
Ljudi koji su do pre par godina govorili srpsko-hrvatski danas govore samo srpski, ili samo hrvatski, ili bosanski ili crnogorski. Zmijski car nam je poklonio dar razumevanja balkanskih jezika, pod uslovom da nikom to ne priznamo. I naravno mi govorimo srpski, a oni hrvatski, ili bosanski, ili crnogorski i na međunarodnim sastancima i kongresima svi tražimo prevodioce. Inostrani mediji pišu o samitima na kojima su intervenisali delegati Srbije, Hrvatske, Bosne itd i koji su tražili prevodioca sa hrvatskog na srpski i, naravno, sa srpskog na hrvatski, i opet sa hrvatskog na bosanski, i obrnuto, itd, u svim mogućim kombinacijama. Sitne pare za prevodioce i veliko cerekanje na račun balkanskih “malih otadžbina”.

I tako dojučerašnji poluobrazovani kadar postaje “poliglota” i specijalista za balkanske jezike. Balkan  obiluje prevodiocima koji (proverite i sami na Internetu) govore srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski i nude svoje usluge međunarodnim organizacijama.

Moji prilozi za ovaj blog, koje pišem iz Italije, na strogo srpsko-hrvatskom jeziku i ekavski,  mogući su zahvaljujući “bosanskom latinskom pismu”, koje sam instalirala na mom kompjuteru. Bosanski jezik! Na filološkim fakultetima širom sveta postoje katedre za srpsko-hrvatski jezik. Da li će otvoriti i katedre za bosanski jezik? Eventualno i za crnogorski? Jer crnogorci danas govore crnogorski.

Ja sam to otkrila pre nekih pet-šest godina, kad sam, koristeći fondove  za razvoj obrazovanja, povela grupu italijanskih studenata na stažiranje u crnogorsko primorje. Crnogorsko turističko preduzeće koje je prihvatilo grupu studenata, upriličilo je obrazovni program uz praktičnu obuku koji je mogao biti izvanredan, da u izvesnom momentu nije bio pozvan kao relator izvesni “ekspert” iz Više Pomorske škole u Kotoru. “Ekspert”, redovni profesor, nije bio u stanju ni da pozdravi studente na engleskom. Odmah je izjavio da mu je potreban prevodilac, jer govori samo “crnogorski”. Brzo je angažovan plaćeni prevodilac sa “crnogorskog” na italijanski. Studenti, koji su očekivali predavanje na engleskom jeziku, su se u čudu gledali.

Sve do nedavno ovakve i slične epizode činile su mi se tragično balkanske. Pomalo kao oni krimići Agate Kristi, koja, tražeći bizarne ličnosti i još bizarnije ambijente za misteriozne atmosfere i intrige svojih romana, u više navrata koristi naše balkansko podneblje.

Ovog leta sam duže boravila u italijanskoj luci  Đoja Tauro (Gioia Tauro), jednoj od najvećih pomorskih hub-ova na Mediteranu. Gosti hotela u kojem sam bila smeštena bili su uglavnom ljudi koji se bave  pomorskim saobraćajem i lučkim poslovima: Japanci, Filipinci, Korejanci, Nemci, Englezi, Kinezi… Negde oko šest sati uveče, pre večere, okupljali bi se u manje grupe na terasi hotela, uz aperitiv i tiho razgovarali. Čuo bi se tek žamor glasova, sve dok se jedne večeri nije pojavio jedan vrlo krupan mlađi čovek sa pozamašnim trbuhom, koji je bio u društvu svog celularnog telefona. Telefonirao bi satima pre večere, govoreći veoma glasno i tu i tamo bi se gromoglasno smejao. Razgovarao bi sa ženom, prijateljima, roditeljima. Psovao je u celularni, rutinski, svake tri - četiri izgovorene reči. Psovke nisu bile izraz ljutnje, besa, negodovanja, nego prirodni izraz i karakterisanje njegovog maternjeg jezika. Psovka kao izraz afektivnosti, dobrog raspoloženja, povod za lagodnost i smeh. Psovka kao znak intimnosti i prijateljstva.
Sam, sa celularnim, unet u svoj etnos: “Jebote, viđe li Ratka? A koji k….  veli na to Đoko?”, nije primećivao diskretne opominjuće poglede prisutnih koje je bezdušno uznemiravao galamom koju je dizao.
I dok je  birao naredni broj ko zna kojeg po redu prijatelja ili rođaka okretoh se i upitah ga:
“To vi crnogorski?”
“Da. A zašto?”
“Radoznalost i ništa više. Izvinite.” Odgovorih, povlačeći se.

Ranije su Crnogorci govorili srpsko-hrvatski, ali ratne i posleratne godine su očigledno  proizvele jaku jezičku diferencijaciju. Imala sam priliku da posetim crnogorske srednje škole prvih godina novog milenujuma: prosvetni radnici su sistematski štrajkovali i školski časovi su trajali 20 minuta.  Verovatno je tako bilo i u drugim krajevima. Danas sam spremna da priznam da crnogorski jezik postoji i da zahvalno prihvatim prevodioca.