Blog community…

Nedavno su mi javili tužnu vest: umro je sarajevski pesnik Rajko Đurica, moj prijatelj. Ovako je on govorio: “Sve napisano je istorija, a ono što nije zapisano i što je ostalo u kostima koje su pretvorene u pepeo, kao da se nije ni desilo. Moramo probijati barijere i uzdignuta čela pisati našu istoriju, jer ako je ne budemo pisali, kao da nas nije ni bilo.” Ovako sam ja u svom romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao o njemu: “Sarajevo je grad čuda. Za ljude koji su u njemu rođeni čuda su nevidljiva kao vazduh koji udišu pa ih više ni ne primećuju. Jedanput sam u Ferhadiji sreo prijatelja kog nisam godinama video. Kad su naposletku i najuporniji odustali od potrage za njim, pred mene je, kao čudo, iskrsao taj napaćeni čovek. Bio je primetno mršaviji i brkatiji. I dok smo nekim strmim ulicama hodali ka Lovačkom domu, pričao mi je o tome kako je rukama kopao rovove, kako je vešto bežao i kako se skrivao, kako je uzalud budio mrtve, kako je oplakivao žive, kako su mu verni psi javljali kada da napusti stan koji je delio sa jednim pričljivim cvrčkom, kako ga je otkopčan šlic spasao od eksplozije granate, kako je razlikovanje između otrovnih i jestivih gljiva usavršio do čarobnjačke veštine, kako se grejao na vatri koja je progutala sve njegove knjige pesama, kako je bolestan, sa stočnim pasošem, izašao iz žice i kako su mu, nakon operacije koju je njegovo mršavo telo jedva podnelo, prve reči bile: ‘Dajte mi cigaretu i vucite se svi zajedno u pizdu materinu!’ Prijem za pisce iz regiona organizovao je francuski ambasador u Bosni. Služena su vina iz godina najboljih berbi i specijaliteti od divljači. Ništa od toga nismo okusili, jer mi ne možemo bez kafe. ‘Još uvek piješ gorki ugalj?’ Njegovo pitanje je, u stvari, bilo prekor, ali ja sam nastavio da srčem iz fildžana kafu bez zrna šećera. ‘Kao što se ni tebi nisu smučile pečurke’, rekoh. Pre nego što smo se rastali, otkrio mi je da se u Sarajevo vratio da bi proverio da li je cvrčak iz njegovog stana još uvek živ. Zar to nije pravo čudo?”

Rajko Đurica je rođen 1945. godine u zaseoku Stožišta, na tromeđi Bosne, Like i Dalmacije. Školovao se u rodnom selu, Donjem Tiškovcu, Grahovu, Kninu i Sarajevu. Tri godine je proveo u Berlinu gde je učio nemački jezik sa kojeg je kasnije preveo oko 20 nemačkih pesnika i prozaista i veći broj drama nesvrstanih zemalja emitovanih na Radio Sarajevu. Objavio je šest zbirki pesama, dve praktične knjige i dva prevoda. Bio je saradnik studentskog lista “Naši dani”, urednik časopisa “Lica” i višegodišnji dopisnik opozicionih listova u okviru Lokalpressa.

Rajka sam upoznao u Mokrinu, ali sam i pre tog zvaničnog upoznavanja čitao njegovu zbirku pesama “Kefalon” koju mi je, naravno, otkrio i posudio Đura Đukanov. Đurica je, na moje čuđenje, inkognito radio u “Mokrinskim novinama”. Gotovo preko noći je savladao kompjutersku obradu teksta i prelom novina. Proveo sam tolike noći sa njim u priči. Objavio sam njegove pesme u prvom broju “Severnog bunkera”. Na predstavljanju časopisa u mokrinskoj biblioteci učestvovali smo Jovan Gvero, Rajko Đurica, Đura Đukanov i ja. Te večeri je i nastala ona čuvena Đurina fotografija iskorišćena za dizajn naslovnih strana knjiga iz edicije nazvane po njemu. Rajko u “Bunkeru”, u pesmi “Formula”,  kaže: “[…] Ovde se grli, ljubi / Psuje, ubija / istom rečju. […]” To vredi zapamtiti.

Studirao je filozofiju, ali je, zahvaljujući lako prepoznatljivom belom odelu u koje je bio obučen onog dana 1968. godine kada su studenti demonstrirali i fotografiji u novinama - izbačen sa fakulteta. Njegova porodica je, tokom rata u Sarajevu, doživela tragediju, supruga mu je netragom nestala tokom opsade grada, a sinovi izbegli na različite strane sveta. Na koncu je, bolestan ali čvrstog duha, završio u Mokrinu, noću živeo u redakciji lokalnih novina a danju spavao trudeći se da ne bude na teretu nikome. Kao da je jedva dočekao da prezdravi pa da se vrati u Sarajevo.

Rajko je proteklih godina objavio knjigu “Gljive Bosne i Hercegovine” (2007) i dve knjige pesama “Kad su mrtvi jeli kišu” (2005) i “Jeres pseći sin” (2007). Za ovu poslednju Rajko je dobio Godišnju nagradu Društva pisaca BiH za najbolju knjigu članova Društva objavljenu u 2007. godini. “Radni naslov toga je bio ‘Patarenstvo’ zbog toga što je patarenstvo u našem bosanskom i hercegovačkom biću. Mi nismo pravi vjernici. Imamo patarenski duh koji je ostao u nas usađen. Zapravo, mi smo sa našim vjerama samo jedna izverzirana hereza i to je tako. Ne može mi niko reći da je normalno da pravi musliman ode u džamiju i nakon što obavi namaz dođe u kafanu i naruči duplu rakiju. Toga, priznaćete, ovdje ima koliko hoćete. O tome, zapravo, govori moja knjiga, o toj našoj patarenskoj kobi. Ovdje se vrijeme nikada nije mjerilo danima, satima i sekundama, nego se mjerilo prije onog rata, prije ovog rata, prije one bune, prije ove bune.” Tako je govorio Rajko, koji je uzdignuta čela pisao svoju i našu istoriju. Neka mu je laka zemlja.