Blog community…

(Film “Jasukunji” i hram Jasukunji).

  Dokumentarni film “Jasukunji” kineskog režisera Li Jinga, posvećen istoimenom japanskom hramu, Meki japanskih desničara i militarista, izaziva veliku buru u Japanu u poslednja dva meseca, provocirajući japanske nacionaliste, te izazivajući glasne proteste demokratske javnosti protiv pritisaka koji su doveli do povlačenja tog ostvarenja iz jednog broja japanskih bioskopa. Strukturno vešto ukomponovani film, čija je potka kritika japanskog kulta mača i smrti, kombinuje razgovor sa starim kovačem Naođi Karijom, koji je tokom rata izrađivao “Jasukunji mač”, deljen japanskim oficirima na frontu, snimke procesije i molitvi militantnih desničara tokom obeležavanja šezdesetogodišnjice završetka Drugog svetskog rata u Tokiju, te fotografije i dokumente o japanskim ratnim zločinima u kojima prevashodno figurira mač.

Pored činjenice da je bivša Japanska carska vojska u filmu prikazana kao okupatorska snaga koja nije prezala da počini zverstva, a ne kao oslobodilac Azije od zapadnog kolonijalizma kako bi to oni voleli, ono što posebno ljuti danas malobrojne ali agresivne japanske ultranacionaliste je to da se jedan kineski autor “drznuo” da u prikazu istorijskih događaja vezanih za Jasukunji dotakne temu poseta ovom hramu najviših japanskih političara, uključujući tu i bivšeg premijera Đunićira Koizumija, ali i samog cara Hirohitoa koji je bio na prestolu od 1926 do 1989. godine. Zbog pretnje nasiljem i drugih vrsta pritisaka ultranacionalista “Jasukunji” je skinut sa repertoara tri bioskopa u Tokiju, ali se na njegovo prikazivanje, ipak, odvažilo deset, te je on, sa nešto zakašnjenja, doživeo premijeru u Japanu početkom maja ove godine.

Pogled na prostoriju u muzeju sa bombarderom Okom i Kaitenom - Foto: Ilja Musulin

Tomomi Inada, poslanik vladajuće Liberalno-demokratske partije (LDP) u japanskom parlamentu kritikovala je Jingovo ostvarenje kao “anti-japanski” film, dok je poslanik Haruko Arimura, takođe iz LDP-a, izjavila da Naođi Karija, najstariji kovač mačeva u Japanu, zahteva povlačenje scena u kojima se on pojavljuje. I mada razgovor reditelja Jinga sa kovačem Karijom na momente izgleda neprirodan u smislu da Jing na trenutke očigledno pokušava sagovornika da navede da mu da odgovor koji želi, sama ideja da se za osnovu dokumentarca uzme svedočenje sada već 92-godišnjeg Karije, iz čije je kovačnice tokom rata izašlo 8.000 mačeva, od kojih su neki iskorišteni za najgnusnije zločine, nesumnjivo je odlična. Snimci ogrubelih ruku, znojavog i izboranog lica Karije koji u svojoj devedesetoj godini u skučenoj, klaustrofobičnoj radionici u tišini i tami koju razvejava samo svetlost vatre iz peći mlati metal maljem kao što to je to činio u proteklih gotovo 70 godina i prikaz celog procesa izrade mačeva savršene oštrice daju filmu izvesnu dozu egzistencijalne težine i predstavljaju metaforu japanskih vrlina kao što su fantastična zanatlijska veština, predanost radu i beskrajna upornost, od kojih je ova poslednja, na neki način, i doprinela neverovatnom razaranju istočne i jugoistočne Azije te, konačno, samog Japana.

Scene iz 2005. u kojima japanski desničari odeveni u uniforme bivše Japanske carske vojske defiluju pred oltarom Jasukunjija zbunjuju i vraćaju u davnu i košmarnu prošlost a scene previranja i gnušanja koje nastane kada šovinisti shvate da se na tlu hrama nalaze protestanti protiv nacionalizma i militarizma izazivaju jezu i zle slutnje. Film konačno uvodi gledaoca u stanje nemog šoka kada serija fotografija japanskih oficira koji mačevima odrubljuju glave i ređaju ih kao trofeje počne da se u brzom ritmu prepliće sa snimcima masovnih vežbi mačevanja, koje je tokom rata upražnjavala japanska omladina, filmskim zapisima ritualne predaje mačeva kamikaze pilotima, te fotografijama članaka iz japanskih novina koji s hvalom opisuju nadmetanja dva mlada oficira ko će odseći više neprijateljskih glava i navode kako su oni stigli do rezultata 106:105.

I za kraj: kinematografska hronologija poseta pokojnog cara Hirohitoa Jasukunjiju. One počinju s njim u vojnoj uniformi i sa mačem o boku, velikom vojnom pratnjom, frenetičnim poklicima okupljenog naroda i puno druge pompe, ali se nakon kapitulacije 15.avgusta 1945. koreografija i kostimografija osetno menjaju i car sada dolazi na molitvu za duše preminulih japanskih ratnika u Jasukunji u civilnom odelu sa malom pratnjom u civilu i bez glasnih pozdrava od strane naroda, da bi, kada je vremenska distanca u odnosu na rat porasla, njegova civilna pratnja opet donekle narasla a okupljeni narod u ruke dobio japanske zastavice - vešta i prikladna parabola puta koji je Japan prošao: rast i pad japanske vojne moći i militarizma, okretanje politici mira i povratak dostojanstva osramoćene države.

Reditelj Jing i njegova ekipa brilijantno su ukazali na to da je izrada mačeva u Japanu umetnost, ali da kult mača, koji u Japanu ima korene u ratovanju i načinu života srednjevekovnih samuraja, vrlo lako prelazi iz viteštva u kult prolivanja krvi i činjenje zločina. Mač je, takođe, jedan od tri sveta predmeta koje su, po mitskom predanju, japanski carevi dobili kao simbol svoje moći i autoriteta od svojih  predaka, bogova a koji se i danas čuvaju. Li Jing, koji je u svojoj dosadašnjoj karijeri radio kao režiser u Kineskoj centralnoj televiziji (ČTV), već 19 godina živi u Japanu, a film “Jasukunji” mu je pored priznanja kritičara i publike doneo i pretnje smrću japanskih ultranacionalista. Ipak, ohrabruje činjenica da je njegovo prikazivanje do sada proteklo bez nasilja. Jing ne samo da uživa moralnu podršku brojnih intelektualaca i filmskih stvaralaca u Japanu, već je u snimanju njegovog filma učestvovala brojna japanska ekipa, dok je među finansijerima tog projekta i japansko Ministarstvo za kulturu a glavni sponzor je Pekinška filmska akademija.

Glavni oltar u hramu Jasukunji - Foto: Ilja Musulin

Hram Jasukunji, izgradila je japanska država krajem 1869. kao objekat u kojem će biti čuvano sećanje na Japance poginule u ratu i odavana počast njihovim dušama. Danas, u prvoj deceniji 21. veka, on izaziva zategnutost u odnosima Japana i njegovih suseda jer se u njemu od kraja sedamdesetih čuva spomen i na 14 od ukupno 28 ratnih zločinaca tzv. “A” kategorije koji su osuđeni na Tokijskom procesu po završetku Drugog svetskog rata. Posete premijera Đunićiro Koizumija i drugih političara visokog ranga Jasukunjiju izazvale su tokom njegovog petogodišnjeg rukovođenja vladom (2001-2006.) salve protesta u Kini i Južnoj Koreji. Među većim diplomatskim incidentima vezanim za ovaj hram je odbijanje Kine da ugosti tadašnjeg ministra inostranih poslova Nobutaku Maćimuru, jer je prethodno premijer Koizumi po peti put u toku svog mandata posetio Jasukunji. Tada je, inače, dan posle premijera, to isto učinio i 101 poslanik japanskog parlamenta, velikom većinom iz redova Koizumijeve vladajuće Liberalno-demokratske partije. Bivši premijer Šinzo Abe, koji je krajem 2006. nasledio Koizumija na toj poziciji, i sam je u više navrata posetio hram Jasukunji, i u svojstvu ministra i predsednika vlade, ali je, za razliku od otvoreno proamerički orijentisanog Koizumija koji je imao tvrd stav prema Kini, pružio ruku dobrosusedske saradnje Pekingu. Abeov naslednik i sadašnji premijer Jasuo Fukuda, takođe funkcioner LDP-a, poznat je kao umereni političar koji se protivi posetama državnog vrha hramu Jasukunji.

Haubica u muzeju hrama - Foto: Ilja Musulin

Čudesni hram Jasukunji specifičan je ne samo po tome što su u njemu deifikovane duše ratnih zločinaca već i po tome što se u njegovom sastavu nalazi ništa manje nego čitav vojni muzej u čijim odajama se čuvaju brojni komadi teškog naoružanja iz Drugog svetskog rata. U tom muzeju se, putem naracije i propagandnih filmova, glorifikuju operacije bivše japanske carske vojske na ratištima u Kini i jugoistočnoj Aziji, te objašnjava da, s obzirom na američki naftni embargo, Japan nije imao drugog izbora nego da krene u osvajanja po Aziji. Takođe, u dvorištu Jasukunjija nalazi se spomenik indijskom sudiji Radha Binod Palu koji je na velikom posleratnom suđenju u Tokiju (1946-1948.) jedini glasao protiv osude japanskih ministara i vojskovođa, jer je bio mišljenja da je reč o montiranom procesu kojim Amerika i druge zapadne sile nastoje da podjarme Aziju.

Lutke neveste pravljene za duše vojnika koji su umrli neoženjeni - Foto: Ilja Musulin

Samo ime hrama znači “Zemlja mira”, što se odnosi na duše poginulih koje tu nalaze utočište. Razlog zašto su duše najodgovornijih japanskih vojskovođa i političara, svrstanih u “A”  kategoriju ratnog zločinca, tek 1978. uključene u ceremonije pošte i obožavanja koje se sprovode u hramu je taj što je deo njih bio pogubljen krajem četrdesetih, a po šinto verovanju, treba 30 godina da duša pokojnika postane božanstvo (”kami”). Treba naglasiti da, od kada su duše osuđenih ratnih zločinaca priključene drugim palim ratnicima, japanski carevi više ne posećuju ovo kontroverzno svetilište.

To se međutim ne može reći i za premijere ove države. Prvu zvaničnu posetu Jasukunjiju u svojstvu predsednika vlade obavio je 1985. godine premijer Jasuhiro Nakasone, ali je zbog negodovanja u Aziji kasnije zauzeo znatno blaži stav po pitanju potrebe poseta tom hramu. Po strukturnim reformama i zaoštravanju odnosa sa Kinom poznati premijer Đunićiro Koizumi u više navrata pravdao je svoje posete Jasukunjiju tvrdeći da su one privatnog karaktera, da kao pojedinac, građanin ima pravo da upražnjava religiju, kao i da je motivisan željom da se pomoli za mir, što ga, međutim, nije spaslo oštrih kritika da krši odredbe ustava o razdvajanju države i religije i nepotrebno provocira susede.U svetlu političkih i moralnih kontroverzi i sumnji koje obavijaju Jasukunji, izvesni japanski političari, naročito oni iz opozicionih partija, kao i medijski poslenici, pored toga što se glasno protive posetama najviših državnih funkcionera Jasukunjiju, zahtevaju i izgradnju novog, zvaničnog državnog objekta koji bi služio kao spomen na žrtve a koji ne bi imao nikakve veze sa ratnim zločincima, od kojih su neki, treba reći, čak i fizički sahranjeni u Jasukunjiju.

Poseban uzrok sporenja je i činjenica da su sveštenici Jasukunjija u listu palih kojima se odaje pošta uključili i imena Koreanaca i Tajvanaca koji su kao stanovnici japanskih kolonija mobilisani u japansku armiju i poginuli pod zastavom crvenog sunca. Njihovi potomci ističu da su oni bili prisilno regrutovani u okupatorsku japansku vojsku, te da stoga njihova imena treba da budu izbrisana iz registra Jasukunjija. I više japanskih porodica je iz etičkih razloga uložilo protest upravi hrama tražeći da se imena njihovih najmilijih uklone iz spiska. Inače, sveštenici autohtone japanske religije šinto, koja je od obožavanja prirodnih fenomena i duša predaka evoluirala i u kult cara i japanske države, u Jasukunjiju su se postarali da pribave fotografije što više od ukupno 2,5 miliona preminulih japanskih vojnika, pa su hiljade njih izložene u vojnom muzeju. Propagandni filmovi napravljeni tokom ratnih godina govore o preciznosti japanske vojne mašinerije, neustrašivosti vojnika i požrtvovanosti civila, a u muzeju su izložene i lutke žena u venčanicama - neveste koje su pravljene za utehu dušama nevenčanih, poginulih vojnika.

Lovac Micubiši  Zero u muzeju hrama Jasukunji - Foto: Ilja Musulin

Osim fascinantne činjenice da je ovo jezgro militarizma i nacionalizma uspelo da odoli miroljubivoj politici i raspoloženju u posleratnom Japanu, Jasukunji začuđuje i ambicioznošću i sistematičnošću kreatora izložbe koji su podigli spomenike i dušama svih vojnih konja i pasa, i u prostorije muzeja na tlu hrama uneli komade najtežeg naoružanja. Tako muzej hrama krase po jedan lovac i bombarder, tenk i teška haubica, ljudska leteća bomba “oka” korišćena za napade pilota kamikaza i ljudski torpedo “kaiten”, razni topovi manjeg kalibra i artiljerijska zrna. Najveću pažnju stranih posetilaca i novinara privlače, međutim, mašine namenjene samoubilačkim napadima koje su pri kraju rata u Pacifiku, suočene sa sve težom situacijom na ratištu, razvile japanska avijacija i mornarica. Letelica “Jokosuka MXY-7 Oka”, dužine 6,1 metar sa rasponom krila od 5,2 metra, nosila je 1,200 kg eksploziva. Ovu leteću bombu pod trbuhom su nosili bombarderi tipa “Micubiši” i “Jokosuka” kao i transportni avioni “Nakađima”. Po otpuštanju pilot bi prvo upravljao letelicom kao jedrilicom a kada bi došao blizu cilju upalio bi motor i zaleteo se u metu velikom brzinom. Tada bi obično bio neuhvatljiv za protivavionsku artiljeriju. Međutim, tehnički nedostatak mašine je bio taj da je trošila puno goriva pa su japanski bombarderi koji su je nosili morali da priđu blizu američkim brodovima koje su štitile eskadrile lovaca. Zato su većina “oka” bivale uništene pre nego i što su stupile u akciju. Kasnije verzije “oke” bile su opremljene efikasnijim motorima i konstruisane tako da mogu da poleću sa zemlje, čak i iz pećina, odnosno sa paluba podmornice pomoću katapulta. ali je kraj rata u Pacifiku sprečio da budu upotrebljene.

Kamikaze letilica OKA (leteća bomba) - Foto: Ilja Musulin

Manje je poznata činjenica da su Japanci pokušali da razviju i džepnu podmornicu za samoubilačke napade, koja je zapravo predstavljala prerađeni torpedo. Ova naprava, pod  nazivom “Kaiten”, sastojala se iz eksplozivnog punjena od 1.360 kg i kabine sa komandama i mogla je biti lansirana sa palube broda ili podmornice. Prve verzije “Kaitena” predviđale  su da mornar, nakon što je usmerio torpedo ka cilju i povećao brzinu, iskoči, ali mogućnost da sam ostane u vodi, nasred okeana, ili padne u ruke neprijateljima nakon što im je naneo žrtve nije privlačna pa je i to možda razlog zašto ne postoje zapisi da se iko na taj način spasao. Prednost ovih jednostavnih mašina u odnosu na obična torpeda, sa vojne tačke gledišta, sastojala se u tome što je u slučaju promašaja pilot mogao da ih okrene i ponovo usmeri ka meti. Prosta konstrukcija, međutim, onemogućavala im je da duboko zarone, pa je i podmornica koja ih je nosila morala da ostane blizu površine zbog čega bi lako bila uočena. Smatra se da je prozivedeno oko 400 ovih mašina od kojih je nešto preko 100 porinuto, ali su dokumentovana samo dva uspešna  potapanja američkih brodova.

Još jedna fascinatna ideja japanskih konstruktora i vojnih planera, koja je takođe prikazana u vojnom muzeju u sklopu Jasukunjija, bilo je konstruisanje podvodnog odela koje bi omogućilo vojnicima da hodajući po dnu mora i odozdo postave mine na ukotvljene neprijateljske brodove.U japanskim posetiocima, međutim, najjače emocije izazivaju hiljade fotografija pripadnika bivše japanske carske vojske, izložene u Jasukunjiju uz mape, dokumente i druge predmete koji su pripadali japanskim vojnicima koji su učestvovali u više ratova od kraja devetnaestog do sredine dvadesetog veka.

Fotografije poginulih japanskih vojnika u hramu - Foto: Ilja Musulin

Spomenik dušama poginulih vojnih konja - Foto: Ilja Musulin

(Kraću verziju ovog teksta objavio je list “Danas” u dvobroju od 28-29. juna 2008. godine.)