Blog community…

Ima li ičega goreg i dosadnijeg od nesnosnog vrućeg vetra koji bezobrazno kovitla prašinu samo zato da bi nam ulazila u oči, nos i usta? O vetru kao lajtmotivu ili pak sa vetrom u naslovu napisano je mnogo knjiga. Jedna od najpoznatijih pripovetki Laze K. Lazarevića naslovljena je “Vetar”, a padaju mi na pamet i “Prohujalo s vihorom” Margaret Mičel, “Vetar u vrbaku” Keneta Grejma, “Kad vetar duva” Džejmsa Patersona, “Vetrovi promena” Marte Grajms, “Pisanje uz vetar” Ljiljane Šop, “Scenografija za vetar” Marije Šimoković, “Muzini vetrovi” Miodraga Raičevića…

Uloga vetra u našim lelujavim životima očigledno je velika. Ovako je o vetru pisao banatski Mopasan gledajući kroz dvogled bez stakala: “Auuu, vetruština! […] kroz rukopis briše vetar. Duva, bolje rečeno. Ako briše, moguće je i tekst da izbriše. Ni ona mogućnost kad vetar duva, nije mnogo povoljnija. Može oduvati stranice, u naletu besnog duvanja otvorivši vrata. Rukopisne stranice rasprše se po sobi, odlepršaju u avliju, razlete se sokakom. […] pisac juri svoje leteće stranice. Poneka se zagubi, dok ostale, posle više sati jurnjave i potrage, bivaju vraćene u piščev radni kabinet. U radnu sobu, na radni sto.” Možda mu je ovaj tekst pisan za novine poslužio kao dnevnička beleška o tome kako mu je zli i pobesneli vetar zaista raspršio rukopis romana “Duva vešanac”, koji je Gorostas iz Mutne poljane napisao odmah posle romana “Dvogled bez stakala” i “Bog bogova” iz nezavršenog ciklusa “O pet sela i jednom gradu”.

O ovom neobičnom vetru pisao je još jedan Banaćanin. Aleksandar Bjelogrlić u priči “Itaka u Zmaj Jovinoj” beleži uticaj “vetra vešanca” na radnu atmosferu: “Kad bi se huljavi severoistočni vetar, koji smo zvali vetar vešanac, udružio s nepovoljnim geomagnetnim strujanjima i visokim atmosferskim pritiskom, zaposleni su umeli da se zakrve u bučnim, praskavim prepirkama.” Nema sumnje: zbog “vetra vešanca” umeju da padnu teške reči, a neko, bogme, ume da padne i u duboku depresiju.

Postoji snažna veza između vetra i suicida. Čak je i van psihološke literature o tome dosta pisano. Tako španski pisac Enrike Vila-Matas u romanu “Samoubistva za primer”, koju je sa španskog preveo Igor Marojević, kaže: “[…] Ispričao mi je da je Orasijev otac samo dve nedelje ranije bio pušten iz ludnice. Dozvolili su mu da vozi automobil koji je u svoje vreme kupio u Karakasu, ali su ga podvrgli najtešnjem nadzoru da bi videli da li će zalivski vetar i dalje da utiče na njega. Uhoda sa motorom bio je samo lekar iz ludnice od kog se očekivao konačan sud. Po onome što se desilo, reklo bi se da je jedini pouzdan deo konačnog suda bio da je Orasijev otac, veran uvreženoj tradiciji porodice, zamenio zalivski vetar za samoubistvo.” Ludilo, suicid i vetar.

Dokazano je, barem je tako zabeleženo na Wikipediji, da vetar koji traje dugo, danima čak i nedeljama, izaziva u manjoj ili većoj meri nervno rastrojstvo. U Francuskoj, u dolini reke Rone, poznat je vetar koji duva neprekidno po tri meseca. Zanimljivo je što je statistički dokazano da se broj zločina u tom periodu značajno povećava. Štaviše, na sudu se kao olakšavajuća okolnost uzima da se zločin desio u doba godine kada duva taj vetar. Da se razumemo, nismo mi ništa ni bolji ni gori od Francuza po tom pitanju. Poznato je da smo mi narod koji najčešće strada od promaje. A postoji i karakterističan opis za osobe koje su malo “na svoju ruku”, za njih se kaže da im “duva”. Postoji i verovanje da su neki “ljudi vetrenjaci”; to su, medicinskim rečnikom rečeno - nervno labilne osobe, koje za vreme dok duva vetar mogu “doleteti” i srušiti vam odžak (?!). Te osobe su uglavnom povučene i ćutljive, ali ih “treba izbegavati” i “ne ljutiti”! Interesantno je da se ime mitskog grčkog junaka Odiseja može prevesti i kao “srdit čovek”, “srđan”. Po Homeru, njemu je gospodar vetrova Eol dao mešinu u koju je zatvorio sve zle vetrove nepovoljne za plovidbu, ali dok je Odisej spavao a njegovi brodovi plovili prema istoku, neki njegovi saborci su, verujući da se u njoj nalazi blago, otvorili mešinu iz koje su izašli svi pobesneli vetrovi, uzrokovavši takvo nevreme koje je preživio samo Odisejev brod. Od ovolike vetruštine u ovom tekstu dođe mi da zapevam od muke pesmu Nestora Gabrića - “Duni, vetre, otud od Banata”!