Blog community…

Gde su bile „bolničke“ barake? Barake br. 15 i 16?
Gde je bila baraka broj 14 u kojoj su se Kikinđani smestili?
Zelenom ledinom fudbalskog igrališta vladala je duboka tišina. Nigde nikog. Koračam ivicom fudbalskog terena. U Ratnom Muzeju u Narviku, u jednoj staklenoj vitrini, izložena je maketa logora, ali bez orijentacionih oznaka Sever-Jug i bez metrične skale. U vitrini: jedna aluminijumska kašika, jedan metalni tanjir, jedna pocepana košulja, to je sve što je od logora ostalo.
Logor je bio opasan dvostrukom visokom ogradom od bodljikave žice duž koje su bile postavljene stražarske kupole, ukupno sedam. Nikakvog traga!
„Pored peskovite uzbrdice kraj logora mnogi su našli večito konačište.“ (svedočenje Kristian Gabrielsena iz Beisfjorda). Na kom mestu? Mestu na kojem je postavljen drveni krst?

Brod „Kerkplein“ iskrcao je u Narvik sredinom juna 1941. godine 900 interniraca. Oni su pod jakom stražom i uz udarce pendreka bili prisiljeni na dugi i iscrpni marš do logora. Na tom putu više njih je pobijeno ili streljano. Među njima i Luka Kosić iz Kikinde. Veruje se da je i Trnić Kosta iz Kikinde poginuo za vreme marša prema logoru, jer je po evidenciji trebao biti u logoru, ali se ne zna kad je i gde poginuo. „Sprovodilo nas je mnoštvo mrzovoljnih stražara. Stajali su na svakih pet do šest metara i kundakom nas požurivali. Među ovim stražarima koji su nas gonili, bilo je dosta i norveških kvislinga. Većih zlikovaca nisam video za sve vreme logorskog života. Ni Nemci im nisu bili dorasli u zanatu nasilja i sadizma“ (Slavko Vukić, Sećanja iz Norveške).

Pred ulazom u logor slavoluk: „Mit fleissige Arbeit – Weg in Freicheit“ (Marljivim radom u slobodu).

Internirci su bili smešteni u sedam baraka logora. „Još tri barake služile su za kuhinju, radionicu i perionicu, a jedna manja za magazin. U neposrednoj blizini prvih sedam baraka bilo je izgrađeno i tri provizorna poljska klozeta. Ova grupa je tako ispunila samo pola logora. Zato je logor skraćen i žicom pregrađen, pa je osam baraka ostalo izvan žica. U njih su se kasnije uselili norveški stražari (ukupno 40 lica), koji su bili u sastavu logorske komande“. (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988).
Kikinđani su se smestili svi zajedno - Stube (soba) n. 16, Barake n.14: Konzlager I Narvik – Beisfjord:

Beisfjordska tragedija je i Beisfjordska misterija:
„Nije bilo ni jednog objekta, strategijski važnog za nemački Reich, zbog koga bi se reklo da je mogao biti povod da internirci prevale tako dug put preko cele Evrope. Očigledno internirci ovde nisu ni dovedeni da rade, već da bi bili uništeni“. (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija, Gornji Milanovac, Dečje novine, 1988)

„Van logora se nije išlo na bilo kakav rad, ali su se dešavale druge stvari. Odvijao se u stvari program našeg uništenja. Mi smo ga otkrivali samo onoliko koliko su ga svakodnevno Švabe demonstrirale. Počeli su da nas stalno postrojavaju, i po dvadeset puta dnevno. Satima smo stajali i nešto čekali. Obično su dolazili SS podoficiri i na razne načine se iživljavali. Omiljena zabava im je bila da odaberu najslabije ljude i daju im drvena kolica. Jedan bi morao u njih da sedne, a drugi bi ga gurao do mesta koje bi odredili. Naravno, neki su posle nekoliko koraka padali, drugi nisu mogli ni da krenu. I zna se: cokulama po slabašnom telu bi dobovali besomučno… Ovi nesrećnici bi na sledećem jutarnjem raportu bili manjak. Slika se ponavljala: drvena kolica, troje ih vuku, stražar ih propušta. Ovi ih istresaju i posipaju hlornim krečom.“ (Slavko Vukić: Sećanja iz Norveške, Komuna, 1979)
U logoru, izmučeni nasiljem stražara, promrzli u ono malo odeće posve nedovoljne za klimatske prilike polarnog kruga, izgladneli, internirci su počeli da poboljevaju.
„U jednom kraju logora primetio sam da se dve barake (sa 8 soba, 6 x 5m) pregrađuju sa spoljne strane bodljikavom žicom. Bilo mi je čudno: logor koji je ograđen žicom, sada još jednom ograđuje svoju utrobu. Nisam znao šta je u pitanju, ali sam slutio da neće biti dobro. Neko od drugova je rekao da će to biti ambulanta za sve bolesne, pa je žica trebala biti neka vrsta obezbeđenja, karantina. Ispred ambulante postavljen je stražar koji je svakog puštao unutra, ali nikog napolje.“ (Slavko Vukić: Sećanja iz Norveške, Komuna, 1979)
Ambulanta se punila.
„Onaj kome nije dovoljna hrana može da ide u ambulantu!“ – govorio je Ruski (nadimak dat jednom od komandanata logora).
Veća grupa kikindskih momaka iz „Četvrtog frtalja“ nije više htela ili mogla da trpi šikaniranja, te se pokupila i otišla u ambulantu. Niko od njih nije bio bolestan. Evo kako se to odvijalo:
Steva Mihajlov, stariji kikindski internirac (streljan nešto kasnije u logoru pod otvorenim nebom na Bjernsfjelu, planini iznad Narvika), je pokušao da ih odvrati od nesrećne odluke, ali bezuspešno. Konačno im je dobacio ironično:
- Hajde, samo požurite, da ne zatvore ambulantu!
- Ti matori, mnogo znaš!- odbrusio mu je Čeda Perišić napuštajući sobu. Čika Steva nije mogao da se povrati: - Ovi Magarci, da oni odu u ambulantu! Tvrdoglavo se nije mirio sa odlukom Perišića, gledajući sada već praznu sobu (Svedočanstvo S. Vukića).
„Nemci su širom otvorili vrata ambulante. Svako ko je želeo mogao je tamo da ide. Lako je bilo ući, ali veoma teško izaći. Međutim, indikativno je da za to vreme nije bilo umiranja. Od 5. do 10. jula sahranjeni su samo dvojica interniraca, jedan od njih je Kikinđanin Đuka Gligorin). Ali njih su nemački stražari ubili.“ (Ljubo Mlađenović: Beisfjordska Tragedija).
Navodno se pojavio pegavi tifus. Da li se radilo o spontanom ili indukovanom tifusu, ili nečem drugom, dokazi ne postoje.
Zna se, međutim, da su se šest meseci ranije, 29. decembra 1941, u Ministarstvu unutrašnjih poslova u Berlinu, održana dva sastanka u prisustvu Ministra za zdravstvo a sastanku su prisustvovali odgovorni za zdravstvo Wehrmacht-a i SS, kao i predstavnici IG Farben (danas industrija Bayer). Odlučeno je da se otvori „Sekcija za istraživanje pegavog tifusa“. Uprava sekcijom je bila poverena mladom i ambicioznom lekaru SS: Dr. Ding-Schuleru. IG Farben je trebalo da eksperimentiše novu formulu vakcine u koncentracionim logorima.
U većim logorima sa multietničkim sastavom interniraca istoričari su našli i prevrnuli svaki dokument da otkriju tajne logora. Tako je izašlo u javnost da je vakcina protiv tifusa testirana u Buchenvaldu godine 1943: internirci su bivali zaraženi u grupama od po sto osoba: 392 osobe su bile vakcinisane, a 89 osoba je predstavljalo nevakcinisan kontrolni uzorak, itd. Kao kunići.

Pitanje je gde se eksperimentisala vakcina tokom 1942 godine?

Logor u Beisfjordu su sagradili ruski internirci u proleće 1942. i napustili su ga samo nekoliko dana pre useljenja srpskih interniraca. Tretman ruskih interniraca je bio manje surov, jer je veliki broj nemačkih ratnih zarobljenika bio u ruskim logorima, što je uslovljavalo blaže ophođenje prema Rusima u strahu od represalija.
Tako su u Beisfjord smešteni samo Srbi. U to vreme mali zaseok sa 60 domaćinstava, duboko unutar polarnog kruga. Daleko od indiskretnih očiju. Daleko od luke, od železnice, od civilizacije. Povezan sa Narvikom uskim putem koji su internirci proširivali na okukama. To je bio i jedini vanlogorski rad koji su obavljali povremeno i u smenama. Direktan avionski let od Osla do Narvika traje dva i po sata. Linija polarnog kruga se prelazi kod Bodo-a. Pilot redovno najavljuje momenat preletanja te linije. I od tog momenta do Narvika let traje još sat vremena.
Logor I Narvik -Bejsfjord je do marta 1943. bio u rukama SS-ovaca.
Unutar logora, drugi logor: ambulanta. I cinični pozivi: Ako vam se što ne sviđa, izvol’te u ambulantu!

„Ambulanta!
Svi govore o ambulanti, a prave ambulante nigde nema.
Ova Beisfjordska ambulanta, to vam je dve barake sa po tri sobe. Bez kreveta. Bez slame. Ležalo se na daskama, na podu. Poneko samo dobije neki lek. Bolesnika je bilo mnogo, a lekova malo. Nemački lekar daje savete, predlaže da se ljudi odmaraju, da leže. I oni su ležali.
Nemci doduše, nisu maltretirali bolesnike, ali ih nisu ni lečili. Hladno su ih i bezvoljno obilazili.“ (Lj. Mlađenović, Beisfjordska tragedija).

One u logoru su tukli i mučili, i svako veče bi se grupe umornih i pretučenih ljudi javljale za ambulantu.

Mile Arsenov iz Kikinde, logorski tumač, pao je jednog dana u nemilost komandanta logora koji ga je kaznio:
„U ambulantu sa njim!“ (LJ. Mladenović).