Blog community…

Imali su oni već jednom svoje vreme.
Počelo je onda kada smo imali plate 2-3.000 evra, pa su oni došli na vlast. I poveli nas u bolju budućnost.
Prvo su ukinuli autonomije pokrajinama, pa su obećali da ćemo svi da živimo u jednoj državi (doduše ovo je jedino obećanje koje su delimično ispunili).
Onda su Slovencima i ostaloj boraniji uveli sankcije.
Zatim su nam pokrali staru deviznu štednju i njome finansirali svoje ratove i svoje džepove, a što nije moglo da stane sklanjali su na račune po raznoraznim ostrvima.
Usput su nas izvlačili iz kreveta, čekali isped radnih mesta i  tprali u kamione pa vozili diljem bivše SFRJ da „branimo svete srpske zemlje“. A Srbija nije bila u ratu. Ali je zato popunjena  „uvoznim“ štokovima, traktorima, veš mašinama i WC šoljama iz svih bratskih nam republika. Tačnije iz razrušenih domova.
Zatim su smislili Dafinu i Jezdu. Valjda zbog brige da nam moljci ne pojedu novac u slamaricama. Uzgred, kada se nešto slično desilo u Albaniji, Albanci su očas posla rasturili celu državu. Normalno, ko je taj ko sme da otima njihov novac?! Ovde se nije desilo ništa. Ama baš ništa.

U to njihovo vreme imali smo i novčanice sa najviše nula. Pa pre podne vidiš novčanicu od milion dinara, a već naveče izašla je milijarda. Za jednu platu mogao si da kupiš cele tri žvake. Ako požuriš.
O krađi izbora, đzakovima glasova sa iz najvećih terorističkih uporišta sa Kosova, da ne govorim. Mada mi se danas čini da su teroristi stvarno glasali za njih, smišljeno.
Braći preko Drine po uzoru na gorepomunute Slovence, zaveli su sankcije, a onima u Republici Srpskoj Krajini ponavljali su šesnaest puta izbore sve dok njihov nije pobedio. Šta bre ko ima da glasa kako on želi?!
U njihovo vreme šleperi para zarađivali su se nošenjem gajbica. A tim istim šleperima su se vozile cigare. Mnogo se pušilo u to njihovo vreme.
One najškolovanije, najsposobnije i najsrećnije proterali su odavde. To je bilo zato da bi se Srbi pravilno rasporedili po svetu. Svuda pomalo, Srbija do Tokija.
Sankcije koje nam je svet uveo bile su ničim izazvane i nezaslužene.
Na pumpama su se prodavale kokice, na ulici benzin i to u svim bojama. Svakog dana si mogao da voziš u drugoj boji. Milina Božija.
Menjačnice, kojih sada ima na svakom ćošku nisu bile potrebne. Na svakom ćošku mogao si da zameniš devizzzzzzzzzzzzzzzzzzze.
Kad je krenula „Oluja“, avgusta ’95 oni, koji su nahuškali narod i podelili im puške nisu uradili ništa. Ili ipak jesu nešto. Na sremskoj Rači su postavili policiju koja je nesrećan narod u traktorskim prikolicama upućivala na Kosovo. Da se srpski korpus malo popuni. Trebalo se spremiti za još jedan rat.
E onda su zaratili sa osamnaest (18) najvećih i najmoćnijih zemalja na svetu. Šta je to naspram ostalih 120 i kusur, koje su, logično, bile na našoj strani!? Kad su potpisali kapitulaciju i pustili stranu čizmu da kroči na još jednu svetu srpsku zemlju  (za koju su govorili, da nikada neće kročiti tamo) proglasili su pobedu. Mi smo pobedili i tačka, a svako drugi ima pravo da misli šta hoće.
E, kada su ih ovi s’ koca i konopca, najzad razbucali, oni su se malo primirili. Popalili su dokumentaciju, uništavali diskove, sklanjali lovu, bili privremeno odsutni, na bolovanju, na neplaćenom… Oni iz trećih redova tako su došli u prve. Portparoli su postali predsednici stranke, oni što su išli po burek poslanici, a oni što ni po burek nisu smeli da pošalju direktori, savetnici.
Vremenom su se pribrali, okuražili, osilili, razmahali, raspričali… I?
I opet je došlo njihovo vreme….