Blog community…

Dok topli proletnji vetar u Tokiju vije opale cvetove trešnje, putem promiče mercedes otvorenog prozora kroz koji sa suvozačevog sedišta viri, po svemu sudeći, jedna bogata njuška.Ovaj pripadnik više klase, obučen u skupo odelo u čiju su izradu prste upleli najčuveniji svetski kreatori, potpuno smireno prihvata radoznale poglede stranih studenata i dahćući isplaženog jezika odlazi u zalazak sunca.  I, zaista, čudni su oni koji zure jer “pasji život”, poznato je već izvesno vreme, u Japanu a i drugde, predstavlja sinonim za, dobrom hranom i lekarskom negom, zaštićen život u toplom.

Uostalom, Japan je ne samo ekonomski već i modni lider u Aziji pa je sasvim prirodno da psi u ovoj zemlji nose odeću, kaiševe i ukrase Tifani, Prade, Hermesa ili Luj Vitona. U prodavnici “Dog end ket džouker”u Tokiju svesni su potreba ljudi i kućnih ljubimaca današnjice pa nude fantastični asortiman od preko 10,000 hiljada odela za kuce. Ni najbolje krpice, međutim, neće vam poslužiti za sticanje kontakata i obagaćivanje  društvenog života u Japanu ako nemate vizit kartice, oruđe koje poseduje i svaki osamnaestogodišnji student. Otud kompanija “Pet media” štampa vizit kartice za kućne ljubimce, opcionalno sa njihovim foto portretom, a obavezno sa imenom vlasnika koji se označava kao “tata” ili “mama”, ne samo zbog velike privrženosti koju ljudi osećaju prema svojim ljubimcima već i stoga što neko ko poseduje biznis karticu, po definiciji, ne može biti ničije vlasništvo već samo slobodni subjekt. Logično.

Za 140 dolara koliko košta elektronski pasji prevodilac, uređaj po imenu „Baulingval” koji proizvodi kompanija “Takara”, “mama i tata” mogu i da saznaju šta “dete” misli o odeći koju su mu kupili. Elektronski prevodilac rezultat je višegodišnjeg proučavnja glasova koje puštaju psi raznih rasa u različitim psihofizičkim stanjima kao što su tuga, radost ili glad, a prvi put se pojavio na tržištu 2002. Za svaki tip laveža ili režanja koje registruju zvučni senzori a prepoznaje čip,  u “Baulingvalu” postoji odgovarajući, unapred snimljeni ljudski izraz koji se emituje kroz zvučnike i saopštava vlasniku osećanja i želje psa. Što se vizit kartica tiče, čini se da ih većina kučkova pozdravlja kao dobrodošli i korisni medij za sklapanje poznanstava sa pripadnicima suprotnog pola.

U Japanu čak 19 miliona domaćinstava drži pse i mačke ali u ovoj zemlji nabavka kućnog ljubimca za ljude u velikim gradovima može biti prava noćna mora jer psi lutalice ne postoje a rasni psi koštaju nekoliko hiljada dolara. Već izvesno vreme u Tokiju vlada ogromno interesovanje za čivave koje zbog toga dostižu i cenu od 5,000 dolara, a da industrija vezana za kućne ljubimce nije ni malo za podcenjivanje govori i podatak da se u njoj godišnje obrne oko 9,5 milijardi dolara.
Rešenje, međutim, može da se nađe i za one koji ne mogu sebi da priušte psa, one koji tek povremeno doživljavaju izlive nežnosti prema životinjama ili se prosto opredeljuju za lukavu taktiku prilaska osobi suprotnog pola, pa tako dve specijalizovane firme u šoping i zbavnom parku “Odaiba” u Tokiju iznajmljuju kućne ljubimce na 30 minuta po za svačiji džep pristupačnih 7 dolara.

Uprkos svim čudima koje danas ljudi čine za svoje kućne ljubimce (decu) najveći japanski obožavalac pasa je figura iz prošlosti. Reč je o petom šogunu iz porodice Tokugava, Cunajošiju koji se rodio u drugoj polovini 17. veka u godini Psa, činjenica koju je on, izgleda, uvažavao do te mere da se njegovim podanicima činilo da su psi privilegovaniji od ljudi. Ovaj šogun uveo je zakon po kojem je povređivanje pasa tretirano kao kriminalni prestup i o državnom trošku prikupio i na sigurno smestio oko 100.000 lutalica.