Blog community…

U 38 godina koliko je moja baka nadživela sina poginulog u konclogoru kod Narvika, nije nikad saznala istinu o njegovom stradanju. I nije nikad skinula crninu.

Niko je nikada nije pozvao da poseti mesto logora niti zajedničku grobnicu, a želja joj je bila da se bar jednom pomoli nad njegovim grobom. Bilo je, doduše, političkog bratimljenja i razmene studenata, putovanja tamo i ovamo, ali stvarnih podataka o logoru u njegovoj prvoj, najokrutnijoj fazi, kada je bio pod kontrolom SS-ovaca, nije bilo (period juni 1942 –mart 1943, kad je prešao pod kontrolu Wehrmachta). Od šestorice Kikindjana povratnika samo jedan se odlučio da ostavi pisano svedočanstvo, ali tek 1979. godine, kad je ostao jedini preživeli svedok logora (Slavko Vukić: „Sećanja iz Norveške“, Komuna, 1979).

Niko od preživelih nije hteo da zna ili nije mogao ili nije znao kako je poginuo Miloš. Čak ni da li je poginuo. Sećam se da sam kao desetogodišnje dete po bakinom diktatu pisala pisma Švajcarskom Crvenom Krstu s molbom da je izveste o njegovoj sudbini.

Onda je neko u Kikindi rešio da su tridesetšestoro Kikinđana istrebljenih u logoru kod Narvika našli smrt streljanjem, kako piše na spomeniku koji su im podigli kod pijace. Streljanje je politički podobnija smrt u perspektivi dugoročnih komemoracija i prijatnog druženja pobraćenih gradova.

Obećaj mi da ćeš otići u Narvik i da ćeš se pomoliti nad mestom njegovog stradanja. Obećaj mi da ćeš to učiniti za mene, molila me je, tada već teško bolesna. Nekoliko godina kasnije je umrla.

Miloš Teofanov (Banatsko Aranđelovo, 1920 – Narvik, 1942) slika sa tabloa maturanata Kikindske Gimnazije

Prvi istoričar se javio tek 1988., mnogo godina posle njene smrti. (Ljubo Mlađenović: „Beisfjordska Tragedija“, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988), a potom i jedan putopisac (Đoko Stojičić: „Norveški Dnevnik“, „Dečje novine“, Gornji Milanovac, 1991). Drugih izvora nema, ako se isključe neobjavljeni dokumenti Državne Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača FNRJ i Vojnog suda FNRJ iz 1946 i1947 godine.

Ja sam prilježno dobavila i pročitala svu raspoloživu dokumentaciju, kupila avionske karte za mene i sina, stavila ušteđevinu u džep i krenula za Norvešku u leto 1997 godine.

Narvik je mali gradić u strateškoj poziciji. Živi od industrijske luke i komemorativnog turizma. Leti grad vrvi od Amerikanaca, Engleza i Nemaca koji dovode sinove i unuke na čas porodične istorije (Bitka za Narvik je odnela na dno Ofotenfjorda čitave flote vojnih brodova i aviona zaraćenih strana).

Smešten u dubinu jednog od najvećih norveških fjordova, čije vode nikad ne zamrzavaju, Narvik je utovarna luka gvozdene rude koja se dovozi železničkom prugom iz Kirune u Švedskoj. Ofotenbahn ili, kako je još zovu, „Gvozdena pruga“, uspinje se od luke prema Bjernfjelu, „Medveđoj planini“, prolazi kroz najseverniji nacionalni park „Abisko“, vijugajući uz planinske strmine, obilazeći nebrojena jezera, presecajući šume jela i breza i visinske ledine pokrivene crnim bazaltom i mahovinom. Prema izvesnim izvorima logoraši su trebali da održavaju prolaznost te pruge, značajne za opskrbljavanje nemačke ratne industrije gvožđem.

Očekivalo bi se da logor bude u blizini pruge, imajući u vidu da putevi koje danas vidimo nisu ni postojali 1942. godine.

Ali, nije tako. Logor je bio nekih 15 kilometara južno od Narvika, dok pruga ide od Narvika prema severoistoku. Neekonomično i neracionalno čak i za nacističko ludilo.
Logor je dakle bio u Beisfjordu, u to vreme zaseoku sa nekoliko domaćinstava, koji je bio povezan uskim, makadamskim putem sa Narvikom.

Ušli smo u lokalni autobus koji održava redovnu liniju Narvik-Beisfjord. Priupitali smo vozača gde je spomen obeležje žrtvama logora i gde treba da siđemo. Vozač, lep mladić koji je dobro govorio engleski, ostao je zabezeknut: „Kakav logor? Ne znam ni za kakav logor u Beisfjordu“, odgovorio je. Jedna starija gospođa je prišla u pomoć objašnjavajući da postoji neki spomenik pri sportskom centru. Gledala je u nedoumici buket crvenih ruža koji sam držala u rukama.“Ako tražite fudbalsko igralište, onda je to sledeća stanica“ - rekao je vozač suvo.

Sišli smo odmah posle mosta preko zahuktane planinske rečice i oslušnuli. Po Vukićevom svedočanstvu do logora je dopirao žubor vodopada koji smo i mi vrlo dobro čuli. Ali gde je fudbalsko igralište? Osvrnuli smo se i pitali jedan stariji bračni par koji se u liegenštulima odmarao u bašti jedne od mnogobrojnih vila. Uputili su nas prema obližnjoj zatravljenoj ledini. Dakle, tu je bio logor, između rečice i brda koje se izdizalo iz proplanka. U neverici smo obilazili teren.

Lokalne gradske vlasti nisu postavile ni najbedniju spomen ploču. Ispod par jela, na mestu gde proplanak prelazi u kosinu, naišli smo na istruo drveni krst u čijem su se podnožju bokorila dva žbuna divljih ruža. Da li su tu bile jame u koje su ubacivali streljane i pomorene?

Malo dalje skromni mermerni kamen-spomenac iz 1949. govori o palim Jugoslovenima, „do groba vernim svojoj otadžbini FNRJ“. Istoričar Ljubo Mlađenović navodi da su žrtve logora u Beisfjordu bile uglavnom Srbi.

Koji korak dalje je spomenik u realsocijalističkom stilu koji je SSSR podigao svojim palim internircima, koji su izgradili logor u Bejsfjordu. U nacističkim dokumentima zvanično ime logora je: „Koncentracioni logor I Narvik – Beisfjord“ (Ljubo Mlađenović, Beisfjordska tragedija, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988).

SSSR i FNRJ – dve otadžbine kojih više nema. Delegacije pobraćenih gradova i dalje šetaju gore-dole. Gde polažu venac poginulim u Beisfjordskom logoru?

Osvrćem se u neverici, dok mi naviru suze.
Gde su pobratimi?
Gde da položim ruže?
Kako da ispunim zavet?

Moja baka bi izabrala drveni krst. Golim rukama, grcajući u suzama, kidam visoku travu i spuštam ruže u podnožje krsta.
Klečeći se molim „Oče naš iže jesi na nebesjah…“
I na kraju, na nogama, poluglasno intoniram: „Večnaja pamjat“.
Moj sin, koji je stajao koji korak iza mene i ćutke posmatrao prizor, me je kasnije zapitao: „Zar to ne bi trebalo da učini jedan pravoslavni sveštenik?“
„Trebalo bi. Ali političke delegacije su uvek pretrpane. Za sveštenike nema mesta.“