Blog community…

Najpre su kupci bili samo kupci (do 1950.tih godina XX veka), potom su (od 1950-tih do 1990-tih) postali potrošači - konzumenti (lat. consumere – upotrebiti) i na kraju, kupoholičari (od 1990-tih). Šta je kupoholičar i koja je razlika između kupca i potrošača?

Kupcem, smatram osobu koja se snabdeva isključivo robom koja joj je potrebna i u kojoj vidi, uglavnom, upotrebnu vrednost, ne razmišljajući o identitetu proizvoda, niti o zadovoljenju sopstvenih potreba kroz komunikološka ili emocionalna svojstva robe. Dakle, kupac ne „konzumira“ proizvod, tj. ne zadovoljava svoje psihološke, ideološke i sociološke potrebe kupovinom ili upotrebom robe.

Kada kupac počinje da bira robu koju će da „troši“, kada kupuje i ono što mu nije potrebno, u trenutku kupovine ne može da odoli proizvodima, veruje da su mu oni zaista potrebni, kupac postaje potrošač ili konzument. Kada potreba za kupovinom postane manična i nekontrolisana, a potrošač postane zavisnik od kupovine, doživljavajući u tom trenutku „ekstazu“ i oslobađanje frustracija i tenzije, dolazi do poremećaja prisilne kupovine. Trenutak zadovoljstva, sličan katarzi, potrošač oseća od trenutka kada odluči da kupi određeni proizvod do čina kupovine. Kada se kupovina završi, potrošač oseća nezadovoljstvo i prazninu koju mora da popuni novom kupovinom. On je u stalnoj trci za novim proizvodom, modnim pravcima i brendovima (Kodelupi/Codeluppi, 1995) i njegov životni moto je: kupiti, upotrebiti, baciti i tražiti nov proizvod. Kupovina postaje obavezni deo svakodnevice, jer donosi višestruko zadovoljstvo, uključujući i zadovoljstvo koje potrošač oseća kada njegov proizvod „komunicira“ sa ostalim proizvodima, potrošačima i društvom.

Danas se postaje potrošač rođenjem. Potrošači-roditelji svoju decu uče da govore, hodaju, jedu, brinu o sebi, rastu i žive kao potrošači. U početku, deca nisu svesna značenja koje nose robna marka i proizvodi, ali vremenom, počinju da uočavaju razlike i prihvataju tuđe vrednosti. Robna marka postaje vredna za dete, ako je vredna za roditelje ili za njegove/njene drugove/drugarice. Drugim rečima vrednost jednog objekta, odnosno njegova sposobnost da nametne čežnju subjektu, stvaraju i ugovaraju različiti akteri u okviru narativnog procesa (Hajilbrun/ Heilbrunn, 2003). Kada nauče da čitaju poruke koje im svakodnevno šalju vršnjaci, roditelji i društvo, postaju deo potrošačkog društva.

Tinejdžerska faza ili faza konstrukcije identiteta karakteristična je i po tome što vršnjaci i masovni mediji imaju veći uticaj na decu od njihovih roditelja. Tragajući za identitetom, oni pokušavaju da saznaju ko su i šta su, dok se druže, gledaju TV program i „upijaju“ reklamne poruke.

Dve petine svetske populacije čine mladi ljudi do dvadeset godina i na njih računaju kompanije globalne zabave (Barlou, Robertsonova, 99.). Oni izlaze u neke klubove u kojima se sluša neka muzika, ispijaju neka pića, i sve to im preporučuju neki mediji i reklame. Osim toga, važno im je da nose Najki (Nike) patike, imaju mobilni telefon marke Samsung (Samsung), farmerke Tomi Hilfinger (Tommy Hilfinger), slušaju muziku sa Ajpoda (iPod), hrane se u restoranima brze hrane Kej-Ef-Sija (KFC) i važno im je da budu potrošači! Nastajemo najpre kao tržišna ideja, potom se personifikujemo kao „priča“ koja „komunicira“ s drugim „pričama“, da bismo, naposletku, sjedinivši svoj privatni i javni (poslovni) život, emocije i razum, konačno postali jedno – protagonista –potrošač vizuelnih vrednosti nekakvog sveopšteg sveta spektakla (Vuksanović, 2007: 106).

Kada je osamdesetih godina prošlog veka, reklamna industrija optužena za manipulaciju, jer previše ubeđuje potrošače da kupuju, stručnjaci za reklamu, odlučili su da promene stav i postanu „humaniji“ u nastupu i obraćanju. Iako su se u reklamama čule parole: budi svoj, to je samo tvoja odluka, vi birate ili izbor je vaš… Istina je bila daleko od toga. Naime, tehnike ubeđivanja i komunikativno-psihološka strana reklame postale su finije, dok su potrošači, potpuno nesvesni toga, izgubili slobodu izbora!