Ne, ne! Varate se! Nemam nikakvu nameru da prelamam pitanje da li vratiti krst na crkveni trg ili ne. To pitanje ostavljam vama, dragi sugrađani.
Moja razmišljanja su vezana za korelaciju između „Crkvenog trga“ i Narvika: „Crkvenim trgom do Narvika“, juče i danas. Zvuči kao dadaistička proza. Suptilna asocijacija koju su Kikinđani – svesno, nesvesno, besvesno, podsvesno ili polusvesno - uspostavili sa sopstvenom istorijom, dajući hotelu na Crkvenom trgu ime „Narvik“.
Juče:
Kikindski internirci, deo kontigenta od 900 Srba iz raznih delova rasparčane Jugoslavije, dotureni su teretnim vagonima od sabirnog logora u Beču do Šćećinske luke. Mnogi od njiih su tada po prvi put videli more i prekookeanske brodove usidrene uz kej. Pod jakom esesovskom stražom dopraćeni su do broda u čijoj su utrobi proveli dugi put do Narvika.
Malobrojni preživeli i još malobrojniji istoričari se ne slažu oko dana ukrcavanja u brod („u brod“, a ne „na brod“, kako se radi u civilizovanom svetu): za neke je to bio 12. juni 1942 godine, za druge samo 8. juni.
Ne slažu se ni oko toga koliko je taj put trajao: za jedne dvanaest dana, za druge samo osam.
Ali svi se sećaju broda. Ogromnog, crnog, teretnog broda i njegovog imena: „KERKPLEIN“: na holandskom: „Crkveni Trg“.
Parni brod SS „KERKPLEIN“ je imao burnu istoriju.
Sagrađen pod imenom „Ramsay“ (2) godine 1921 u engleskom brodogradilištu Bartram & Sons, Ltd – Sunderland, za engleskog brodovlasnika Bolton Shipping Co Ltd, sa sledećim karakteristikama: Bruto registarska tonaža: 5.207; NRT: 3135; dužina: 121,92m; širina: 15,95m; visina: 9,45m; brzina: 10 čvorova/h.
Brod je plovio pod engleskom zastavom do 1929. godine, kad je prodat holandskom brodovlasniku Scheepvaart Mij. Millingen i registrovan u luci Roterdam. Sa promenom vlasnika i zastave brod dobija novo, holandsko ime „Kerkplein“i plovi na ruti Rotterdam-Narvik.
U Lojdovom registru brodova vodi se kao brod prve klase „100 A1“ po solidnosti i plovidbenoj sposobnosti. Ta solidnost mu je omogućila da premosti više pomorskih nezgoda. Tako se jedne olujne subote, 19. oktobra 1935 godine, na povratnoj ruti iz Narvika za Roterdam nasukao na peščanoj obali u blizini Amsterdama. Prizor je bio spektakularan, pa je ostao zabeležen u lokalnim medijima.
Nasukani Kerkplein, 19.10.1935.
Po okupaciji Holandije, godine 1940. Nemačka rekvirira brod 1941. i priključuje ga svojoj vojnoj mornarici, sa registarskom vojnom lukom – Hamburg. Kerkplein nastavlja da plovi, ovog puta kao pomoćni brod za transport logističkog materijala i sirovina, klasifikaciona kategorija RO23 (RO je skraćenica za Rohstoff – sirovinu, potrebnu za opskrbu vojne mašinerije Trećeg Reich-a).
Na jednom od tih putovanja za Narvik brod je zauvek odneo mog uju, nekadašnjeg đaka kikindske gimnazije i studenta prava. I još mnogo njih: odvezli su ih kao sirovinu, duboko zatvorene u utrobi broda. Ležali su na retkim golim daskama postavljenim preko gvozdene oplate, bez osnovnih sanitarnih potrepština – vode za pranje i klozeta. Osam metara ispod palube, u polumraku. Stešnjeni jedni uz druge.
SS „Kerkplein“ je preživeo rat uz manje štete od pretrpljenih vazdušnih napada. Godine 1945, po oslobođenju, brod je vraćen holandskim vlasnicima, koji ga prodaju 1947. godine. Brod menja ime u ’Ossendrecht’(novi holandski brodovlasnik Van Ommaren’s Scheepvaartbedrijf N.V - Rotterdam) . Sledi još jedna preprodaja broda, ovog puta nemačkim brodovlasnicima iz Hamburga, 1950, koji mu daju novo ime ’Alstertor’. Konačno, 1953 godine brod je demoliran u luci Bremen.
Danas:
SS „KERKPLEIN“ više ne postoji. Ali u Kikindi jos uvek možete u Narvik „Crkvenim trgom“. Da li treba vratiti raspeće pred hotel „Narvik“, ili bi bilo dovoljno promeniti ime hotelu? To je moja dilema.
3 odgovora na “„Crkveni trg“”
Napiši odgovor
Morate biti ulogovani da bi napisali komentar.
maj 6th, 2008 - 01:57
Mogu da razumem da ste se nešto grdno napušili na hotel “Narvik”. Možda vas je iznervirao kvalitet usluge u hotelu ili ste dobili proliv od kafe popijene tamo, to mogu da razumem. Mogu da razumem i da ste se štogod previše izložili predizbornim bljuvotinama, pa su vam zamene teza postale izražajno sredstvo ovih dana.
Ali ne mogu da razumem ovoliko lupetanje. Sastavili ste priču o jednoj velikoj i strašnoj ljudskoj drami, zanimljive materijalne podatke o jednom brodu, tragove epizode s početaka socrealističkog dokazivanja nadmoći jedne klike, nagoveštaje pokušaja tobože-iskupljenja druge klike i svoj lični animozitet prema imenu hotela u jednu smrdljivu tiradu koju pas s maslom ne bi pokusao.
Uzgred, trg u centru Kikinde se ne zove “crkveni trg”, pa vaše tanušno meandriranje sa imenom broda zaista nema blage veze sa vašim pokušajem da ogadite ime hotela čitaocima. Baš kao što ime hotela “Narvik” nije dato s namerom koju pokušavate ovde da predstavite. No, toga sam se već dokačio u komentaru vašeg prethodnog članka.
maj 6th, 2008 - 15:27
Priznajem da se ne sećam kako se danas “Crkveni trg” zove. Ali bi bilo interesantno pretražiti Kikindsku arhivu i videti koliko je puta promenio ime. Recimo “Trg Kralja Aleksandra”, potom “Trg Oslobođenja” pa danas “Trg - kako se sad zove?” Pomalo, kao onaj ukleti brod koji je sa svakim novim vlasnikom menjao i ime. Ali brodovi nemaju tradiciju, nego gazdu, koji radi kako hoće.
Boli, zar ne?
maj 6th, 2008 - 15:56
Vaša priča bi bila *sjajna* da ste ostali koherentni unutar jedne teme. Zaista nisam znao ni slovca o tom brodu i drago mi je da ste to podelili sa publikom ovog bloga.
Ja sam, međutim, zgrožen kvaziparalelom koju ste uspostavili izvodeći tezu o (nepostojećem) imenu trga u centru Kikinde sa tezom o nužnoj asocijaciji imena hotela u Kikindi na stravični logor smrti.
Draga gospođo Julijana, takve paralele ne samo da su izlišne - one su i opasne. Čitajući vaše druge priloge, stekao sam utisak da se bavite prosvetnim radom (oprostite ako grešim), što me dovodi do zaključka da kao osoba u zrelim godinama i te kako znate za moguće posledice izgovorenih i napisanih reči.
Priznajem svoju grubost u ovom komentarisanju (najzad, ja sam samo jedan matori cinik), ali drugačije… možda i umem, ali ne nalazim za shodno. Osetio sam potrebu da se usprotivim napisanom, jer ne mogu da dozvolim da moja deca jednog dana naiđu na ovo štivo i pomisle da je to što ste istresli u svom članku ispravno.
Da, boli: umesto da nađem za shodno da vam se zahvalim na zamalo-pa-sjajnom prilogu, morao sam da urliknem. Protivim se onom obliku meandriranja koje dovodi do zamene teza jer mi je pun burag populističkih inicijativa. Osvrnite se malo oko sebe, prepoznaćete na šta upirem prstom. A onda nađite za shodno (ili nemojte, meni je svejedno) da prepoznate isti postupak u sopstvenom pisanju.