Blog community…

Posle samoproklamovane nezavisnosti Kosova Srbi na Kosovu redovno i disciplinavano protestuju u zakazan sat: 12:44.

Srbija ih podržava moralno i materijanlno.
O moralanoj podršci svi mediji uredno i opširno obaveštavaju.
O materijalnoj podršci se zna mnogo manje. Možda je vreme da se i o tome obavesti javnost?

Materijalna podrška Srbije Srbima u Kosovskoj Mitrovici je izvanredan primer visoke ekonomske žrtve koje građanstvo svakodnevno podnosi i o kojoj bi trebalo da bude pimerno obavešteno. Informacije su, naravno, dostupne i mogle bi biti i objavljene uz malo političke hrabrosti i doslednosti.

Ako je “Kosovo srce Srbije”, kome može da smeta podatak da je prosečan mesečni prihod Srba u Kosovskoj Mitrovici 900 evra?
Kome može da smeta što ti prihodi tri puta nadmašuju primanja njihovih sunarodnika u Beogradu ili Nišu?
Kome može da smeta što su zatrpani novcem koji im stiže iz Beograda?

(Podaci su objavljeni na stranicama italijanskog dnevnika “Corriere della Sera”, 18. februara 2008)
Dnevni list prilaže svedočanstva dvojice, pretpostavljam reprezentativnih, građana Kosovske Mitrovice: jedan je arhitekt, drugi je Italijan iz Kalabrije, oženjen Srpkinjom.
Arhitekt izjavljuje: “Odavde ne idem, jer ovde bar ne plaćam porez, voda i struja su besplatni, a za stan primam subvencije vlade.” Srce arhitekte bije jakim ekonomskim motivima.

Italijan je mnogo eksplicitniji: “Ima mnogo retorike oko srpske sirotinje u Mitrovici: dolaze ovde na studije i iz Crne Gore. Zašto? Reći ću vam: ovde se živi bolje nego u Kalabriji”.

Treba mu verovati.

Izvod iz članka obljavljenog u dnevniku “Corriere della Sera”, 18 februara 2008. (Francesco Battistini):
 ‘Mitrovica, per esempio: i serbi qui guadagnano 900 euro al mese, tre volte quello che vedono i loro connazionali di Belgrado o di Nis, sono una minoranza protetta come gli altoatesini e coperta di soldi da Belgrado. «Non me ne vado, perché almeno qui non pago tasse, acqua e luce sono gratis, per la casa ho le sovvenzioni del governo», è onesto l’architetto Mladen Vukicevic. Fare i panda nella riserva può essere un vantaggio. E come dice Ivano Macrì, 35 anni di Rosarno, l’unico italiano che da nove anni sia sposato in questa enclave, «c’è molta retorica sui poveri serbi di Mitrovica: vengono a fare l’università anche dal Montenegro. Perché ve lo dico io: si vive meglio che in Calabria». ‘

Dok topli proletnji vetar u Tokiju vije opale cvetove trešnje, putem promiče mercedes otvorenog prozora kroz koji sa suvozačevog sedišta viri, po svemu sudeći, jedna bogata njuška.Ovaj pripadnik više klase, obučen u skupo odelo u čiju su izradu prste upleli najčuveniji svetski kreatori, potpuno smireno prihvata radoznale poglede stranih studenata i dahćući isplaženog jezika odlazi u zalazak sunca.  I, zaista, čudni su oni koji zure jer “pasji život”, poznato je već izvesno vreme, u Japanu a i drugde, predstavlja sinonim za, dobrom hranom i lekarskom negom, zaštićen život u toplom.

Uostalom, Japan je ne samo ekonomski već i modni lider u Aziji pa je sasvim prirodno da psi u ovoj zemlji nose odeću, kaiševe i ukrase Tifani, Prade, Hermesa ili Luj Vitona. U prodavnici “Dog end ket džouker”u Tokiju svesni su potreba ljudi i kućnih ljubimaca današnjice pa nude fantastični asortiman od preko 10,000 hiljada odela za kuce. Ni najbolje krpice, međutim, neće vam poslužiti za sticanje kontakata i obagaćivanje  društvenog života u Japanu ako nemate vizit kartice, oruđe koje poseduje i svaki osamnaestogodišnji student. Otud kompanija “Pet media” štampa vizit kartice za kućne ljubimce, opcionalno sa njihovim foto portretom, a obavezno sa imenom vlasnika koji se označava kao “tata” ili “mama”, ne samo zbog velike privrženosti koju ljudi osećaju prema svojim ljubimcima već i stoga što neko ko poseduje biznis karticu, po definiciji, ne može biti ničije vlasništvo već samo slobodni subjekt. Logično.

Za 140 dolara koliko košta elektronski pasji prevodilac, uređaj po imenu „Baulingval” koji proizvodi kompanija “Takara”, “mama i tata” mogu i da saznaju šta “dete” misli o odeći koju su mu kupili. Elektronski prevodilac rezultat je višegodišnjeg proučavnja glasova koje puštaju psi raznih rasa u različitim psihofizičkim stanjima kao što su tuga, radost ili glad, a prvi put se pojavio na tržištu 2002. Za svaki tip laveža ili režanja koje registruju zvučni senzori a prepoznaje čip,  u “Baulingvalu” postoji odgovarajući, unapred snimljeni ljudski izraz koji se emituje kroz zvučnike i saopštava vlasniku osećanja i želje psa. Što se vizit kartica tiče, čini se da ih većina kučkova pozdravlja kao dobrodošli i korisni medij za sklapanje poznanstava sa pripadnicima suprotnog pola.

U Japanu čak 19 miliona domaćinstava drži pse i mačke ali u ovoj zemlji nabavka kućnog ljubimca za ljude u velikim gradovima može biti prava noćna mora jer psi lutalice ne postoje a rasni psi koštaju nekoliko hiljada dolara. Već izvesno vreme u Tokiju vlada ogromno interesovanje za čivave koje zbog toga dostižu i cenu od 5,000 dolara, a da industrija vezana za kućne ljubimce nije ni malo za podcenjivanje govori i podatak da se u njoj godišnje obrne oko 9,5 milijardi dolara.
Rešenje, međutim, može da se nađe i za one koji ne mogu sebi da priušte psa, one koji tek povremeno doživljavaju izlive nežnosti prema životinjama ili se prosto opredeljuju za lukavu taktiku prilaska osobi suprotnog pola, pa tako dve specijalizovane firme u šoping i zbavnom parku “Odaiba” u Tokiju iznajmljuju kućne ljubimce na 30 minuta po za svačiji džep pristupačnih 7 dolara.

Uprkos svim čudima koje danas ljudi čine za svoje kućne ljubimce (decu) najveći japanski obožavalac pasa je figura iz prošlosti. Reč je o petom šogunu iz porodice Tokugava, Cunajošiju koji se rodio u drugoj polovini 17. veka u godini Psa, činjenica koju je on, izgleda, uvažavao do te mere da se njegovim podanicima činilo da su psi privilegovaniji od ljudi. Ovaj šogun uveo je zakon po kojem je povređivanje pasa tretirano kao kriminalni prestup i o državnom trošku prikupio i na sigurno smestio oko 100.000 lutalica.

U vreme kada se „spasavalo“ nesrpsko stanovništvo na Kosovu i bombama “sprečavala” velika humanitarna katastrofa i etničko čišćenje, daleko od srpske pokrajine u Istočnom Timoru, specijalne indonežanske jedinice činile su baš to protiv čega su se borile NATO snage na Balkanu - etničko čišćenje.

Jedinice Kopasusa, poznate po surovosti i svirepim ubistvima u novembru 1998. godine (bombardovanje SR Jugoslavije planirano je najpre, za novembar 1998) ušle su u Istočni Timor i počela ubijanja. Ovo siromašno, tropsko područje okupirala je strana vojska koja na to nije imala prava, ali je imala podršku velikih sila, da bi sprečila otcepljenje, odnosno zastrašila lokalno stanovništvo da ne izađe na referendum. Njihov ulazak poklopio se sa krajem obuka koje su u Indoneziji tajno izvodili američki oficiri u okviru Klintonovog programa: Gvozdeni balans. O ovom programu pisalo se u Evropi, Engleskoj i Kanadi, ali u SAD-u se to skrivalo od javnosti, jer je program bio protiv američkog zakona, kako je naveo Noam Čomski u radu Propaganda i javno mnjenje.

Početkom februara 1999. godine, bombardovanje Jugoslavije opet postaje aktuelno, a specijalne snage komandosa počinju Operaciju čišćenja u Istočnom Timoru. Krajem marta SR Jugoslavija ulazi u surov propagandno-medijski rat koji je, u ovom slučaju služio i kao “medijski paravan” za događaje u Istočnom Timoru. Naime, ono što se događalo na Kosovu, neposredno pre bombardovanja, tokom bombardovanja i posle potpisivanja Rezolucije 1244, detaljno se objavljivalo u medijima, izveštajima i dokumentaciji Stejt departmenta, NATO-a, OEBS-a, Organizacije za evropsku bezbednost i sardanju, itd. I dok je ceo svet pratio događaje na Kosovu, osuđujući Srbe ili Miloševića, na drugoj strane planete događaji u Istočnom Timoru su potpuno ostali u senci bombardovanja zemlje na Balkanu. Za razliku od Istočnog Timora, NATO je iz vlastitih razloga, u slučaju Kosova, insistirao da ono ostane deo Srbije. Bombardovanje SR Jugoslavije počelo je, kako je tada rečeno, da bi se sprečio progon i ubistva nesrpskog stanovništva.

Može li se ratom doći do mira i da li postoje neke bombe koje su humanitarnog karaktera? Međutim, izvrtanjem činjenica, manipulisanjem javnosti i promovisanjem nekih zapanjujućih propagandnih floskula, vojnu intervenciju su podržala sva zapadna, demokratska društva, na čelu sa svojom intelektualnom elitom, iako je to bilo protivno svakoj logici i racionalnom objašnjenju! No, vreme je bilo za medijski spektakl – novi reality show! Tokom tri meseca bombardovanja Jugoslavije, slike rata su se prikazivale u udarnim terminima američke televizije, ali i ostalih televizija i medija u svetu (baš kao što su i koju godinu kasnije, prenosili rat u Avganistanu i Iraku), da bi se, ubrzo potom, pojavile i animirane igre sa istom tematikom, kao zabava za najmlađe!

A šta se u to vreme događalo u Istočnom Timoru? Progon civilnog stanovništva, zverska mučenja i masovna ubistva bespomoćnih ljudi. Crkva Istočnog Timora objavila je da je u prvoj polovini 1999. godine ubijeno između tri i pet hiljada ljudi! Indonežanska vojska je pretila da će uništiti čitavu zemlju, ako referendum u avgustu ne ispuni njihova očekivanja. Nažalost, to se i dogodilo kada je 30. avgusta ceo Istočni Timor izašao na referendum (kakva hrabrost!) na kojem je čak 80% stvanovništva glasalo za otcepljenje! Indonežanska vojska je tada proterala oko 750.000 ljudi (prema izveštajima Ujedinjenih nacija) na svoju teritoriju u Zapadni Timor i smestila ih u koncetracione logore, a ostatak je izbegao u planine, gde je dosta napaćenog sveta poumiralo od gladi ili bolesti (veći deo teritorije bio je uništen, a pitka voda je bila puna leševa i zatrovana hemikalijama). Zašto Amerika nije intervenisala i u ovom slučaju, kada je bilo toliko očigledno da Istočnom Timoru preti PRAVA HUMANITARNA KATASTROFA?

Eto, i to je jednom moralo da se desi. U ovoj zemlji čuda samo nam je falila još jedna predizborna kampanja. Ovoga puta „popovska“.

Dok Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle leži bolestan na VMA u Beogradu, po starom, dobrom, srpskom običaju, oni željni i žedni vlasti (pa i popovi su ljudi je l da?) hoće da biraju novog poglavara. Bez obzira što Ustav SPC kaže da je funkcija partrijarha doživotna! Ali, kako pišu beogradski dnevni listovi, kad je trebalo odrediti konačnog partrijarhovog naslednika došlo je do sukoba. Na jednoj strani je „staro – grčka“ struja, a na drugoj „bosansko – srpska“. Logično, svaka struja ima i svog lidera.

Oni razumniji, hteli bi nekog umerenog, neutralnog, ali je takvog u Srbiji teško naći. A, da se ništa novo i neobično ne desi, u sve su se umešali (a ko će drugi) „braća“ Rusi. Naime, Ruska pravoslavna crkva uputila je dopis našoj crkvi, u kojoj podseća da je partrijarh Pavle živ, te da se ne može pokretati procedura za izbor novog partrijarha.

I šta sad? Nećemo valjda ući u još jedne izbore, pa samim tim i u predizbornu kampanju, pa da nam i crkva zaliči na Skupštinu Srbije. Pa da, pored svega što smo u ovoj zemlji doživeli i preživeli, dočekamo da i popovi rade kampanje „od vrata do vrata“, da obećavaju nove, veće i starije crkve, da se pišu grafiti po zidovima…

A sa druge strane možda to i nije tako loše, pa bio bi red da se i vernici nešto pitaju, a ne samo da daju priloge, plaćaju sveštenje vodice, sečenje kolača i sve ostalo što ulazi u opis radnog mesta jednog sveštenog lica.

Čini mi se da oni, koji misle da su Srbi stvarno „nebeski narod“, očekuju da će nam Svevišnji opraštati, upravo zbog toga, baš sve grehe.

Na šta će ovo izaći – Bog će ga znati. Samo da nam se ne desi još jedna podela i to na dve crkve. Pa da jedni sveštenici budu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a drugi u Pravoslavnoj crkvi Srbije. Imali smo mi već jednu SPC za Srbiju, a drugu za rasejanje, ali bi dve u otadžbini stvarno bilo mnogo.
Eee, budi Bog s’ nama“!

U 38 godina koliko je moja baka nadživela sina poginulog u konclogoru kod Narvika, nije nikad saznala istinu o njegovom stradanju. I nije nikad skinula crninu.

Niko je nikada nije pozvao da poseti mesto logora niti zajedničku grobnicu, a želja joj je bila da se bar jednom pomoli nad njegovim grobom. Bilo je, doduše, političkog bratimljenja i razmene studenata, putovanja tamo i ovamo, ali stvarnih podataka o logoru u njegovoj prvoj, najokrutnijoj fazi, kada je bio pod kontrolom SS-ovaca, nije bilo (period juni 1942 –mart 1943, kad je prešao pod kontrolu Wehrmachta). Od šestorice Kikindjana povratnika samo jedan se odlučio da ostavi pisano svedočanstvo, ali tek 1979. godine, kad je ostao jedini preživeli svedok logora (Slavko Vukić: „Sećanja iz Norveške“, Komuna, 1979).

Niko od preživelih nije hteo da zna ili nije mogao ili nije znao kako je poginuo Miloš. Čak ni da li je poginuo. Sećam se da sam kao desetogodišnje dete po bakinom diktatu pisala pisma Švajcarskom Crvenom Krstu s molbom da je izveste o njegovoj sudbini.

Onda je neko u Kikindi rešio da su tridesetšestoro Kikinđana istrebljenih u logoru kod Narvika našli smrt streljanjem, kako piše na spomeniku koji su im podigli kod pijace. Streljanje je politički podobnija smrt u perspektivi dugoročnih komemoracija i prijatnog druženja pobraćenih gradova.

Obećaj mi da ćeš otići u Narvik i da ćeš se pomoliti nad mestom njegovog stradanja. Obećaj mi da ćeš to učiniti za mene, molila me je, tada već teško bolesna. Nekoliko godina kasnije je umrla.

Miloš Teofanov (Banatsko Aranđelovo, 1920 – Narvik, 1942) slika sa tabloa maturanata Kikindske Gimnazije

Prvi istoričar se javio tek 1988., mnogo godina posle njene smrti. (Ljubo Mlađenović: „Beisfjordska Tragedija“, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988), a potom i jedan putopisac (Đoko Stojičić: „Norveški Dnevnik“, „Dečje novine“, Gornji Milanovac, 1991). Drugih izvora nema, ako se isključe neobjavljeni dokumenti Državne Komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača FNRJ i Vojnog suda FNRJ iz 1946 i1947 godine.

Ja sam prilježno dobavila i pročitala svu raspoloživu dokumentaciju, kupila avionske karte za mene i sina, stavila ušteđevinu u džep i krenula za Norvešku u leto 1997 godine.

Narvik je mali gradić u strateškoj poziciji. Živi od industrijske luke i komemorativnog turizma. Leti grad vrvi od Amerikanaca, Engleza i Nemaca koji dovode sinove i unuke na čas porodične istorije (Bitka za Narvik je odnela na dno Ofotenfjorda čitave flote vojnih brodova i aviona zaraćenih strana).

Smešten u dubinu jednog od najvećih norveških fjordova, čije vode nikad ne zamrzavaju, Narvik je utovarna luka gvozdene rude koja se dovozi železničkom prugom iz Kirune u Švedskoj. Ofotenbahn ili, kako je još zovu, „Gvozdena pruga“, uspinje se od luke prema Bjernfjelu, „Medveđoj planini“, prolazi kroz najseverniji nacionalni park „Abisko“, vijugajući uz planinske strmine, obilazeći nebrojena jezera, presecajući šume jela i breza i visinske ledine pokrivene crnim bazaltom i mahovinom. Prema izvesnim izvorima logoraši su trebali da održavaju prolaznost te pruge, značajne za opskrbljavanje nemačke ratne industrije gvožđem.

Očekivalo bi se da logor bude u blizini pruge, imajući u vidu da putevi koje danas vidimo nisu ni postojali 1942. godine.

Ali, nije tako. Logor je bio nekih 15 kilometara južno od Narvika, dok pruga ide od Narvika prema severoistoku. Neekonomično i neracionalno čak i za nacističko ludilo.
Logor je dakle bio u Beisfjordu, u to vreme zaseoku sa nekoliko domaćinstava, koji je bio povezan uskim, makadamskim putem sa Narvikom.

Ušli smo u lokalni autobus koji održava redovnu liniju Narvik-Beisfjord. Priupitali smo vozača gde je spomen obeležje žrtvama logora i gde treba da siđemo. Vozač, lep mladić koji je dobro govorio engleski, ostao je zabezeknut: „Kakav logor? Ne znam ni za kakav logor u Beisfjordu“, odgovorio je. Jedna starija gospođa je prišla u pomoć objašnjavajući da postoji neki spomenik pri sportskom centru. Gledala je u nedoumici buket crvenih ruža koji sam držala u rukama.“Ako tražite fudbalsko igralište, onda je to sledeća stanica“ - rekao je vozač suvo.

Sišli smo odmah posle mosta preko zahuktane planinske rečice i oslušnuli. Po Vukićevom svedočanstvu do logora je dopirao žubor vodopada koji smo i mi vrlo dobro čuli. Ali gde je fudbalsko igralište? Osvrnuli smo se i pitali jedan stariji bračni par koji se u liegenštulima odmarao u bašti jedne od mnogobrojnih vila. Uputili su nas prema obližnjoj zatravljenoj ledini. Dakle, tu je bio logor, između rečice i brda koje se izdizalo iz proplanka. U neverici smo obilazili teren.

Lokalne gradske vlasti nisu postavile ni najbedniju spomen ploču. Ispod par jela, na mestu gde proplanak prelazi u kosinu, naišli smo na istruo drveni krst u čijem su se podnožju bokorila dva žbuna divljih ruža. Da li su tu bile jame u koje su ubacivali streljane i pomorene?

Malo dalje skromni mermerni kamen-spomenac iz 1949. govori o palim Jugoslovenima, „do groba vernim svojoj otadžbini FNRJ“. Istoričar Ljubo Mlađenović navodi da su žrtve logora u Beisfjordu bile uglavnom Srbi.

Koji korak dalje je spomenik u realsocijalističkom stilu koji je SSSR podigao svojim palim internircima, koji su izgradili logor u Bejsfjordu. U nacističkim dokumentima zvanično ime logora je: „Koncentracioni logor I Narvik – Beisfjord“ (Ljubo Mlađenović, Beisfjordska tragedija, Gornji Milanovac, „Dečje novine“, 1988).

SSSR i FNRJ – dve otadžbine kojih više nema. Delegacije pobraćenih gradova i dalje šetaju gore-dole. Gde polažu venac poginulim u Beisfjordskom logoru?

Osvrćem se u neverici, dok mi naviru suze.
Gde su pobratimi?
Gde da položim ruže?
Kako da ispunim zavet?

Moja baka bi izabrala drveni krst. Golim rukama, grcajući u suzama, kidam visoku travu i spuštam ruže u podnožje krsta.
Klečeći se molim „Oče naš iže jesi na nebesjah…“
I na kraju, na nogama, poluglasno intoniram: „Večnaja pamjat“.
Moj sin, koji je stajao koji korak iza mene i ćutke posmatrao prizor, me je kasnije zapitao: „Zar to ne bi trebalo da učini jedan pravoslavni sveštenik?“
„Trebalo bi. Ali političke delegacije su uvek pretrpane. Za sveštenike nema mesta.“

Srbi su žrtve,
uglavnom,
svojih predrasuda…

Prevashodno razlog su tome zablude o sopstvenoj veličini, sposobnosti i pameti, te mestu u društvu, svetu i sistemu koje im zbog toga (ne)pripada.

Srbi naprosto veruju da su najbolji, najlepši, najpametniji i tako dalje, a ako to nije tako zbog toga su definitivno krivi drugi - setite se J.P. Sratra : pakao su drugi - zbog toga što ih nisu dovoljno laštili, hvalili, pridržavali dok su padali ili branili dok su ih napadali…

Kod Srba ne postoji vlastita greška ili krivica.
Prvi na listi odgovornih za propuste je - Bog, druga po rangu je sudba kleta, a na mestu trećemu-najvećemu su ljudi…
Ljudi,
često i oni koje ne poznaju, nego se Srbima iz nekog razloga - debeli su, visoki, nasmejani, plavi… - ne dopadaju.

Kod Srba, dakle, ne može da se dogodi situacija prema kojoj nešto nije onako kako zamišljaju zbog toga što, recimo, ne poseduju odredjenu školsku spremu, poslovnu kvalifikaciju, radnu sposobnost, te da pohvale o radu stižu sa adresa na kojima žive prijatelji, a nagrade dobijaju kao razglednice od dobrih drugova, kao i da u odredjenoj situaciji nisu dobro predvideli dešavanje, osmislili program, procenili sopstveno delovanje…

Lakše je, naravno, staviti problem na ledja neprijatelja (koje lako i bez dvoumljenja izmisle), najčešće onih koji drugačije misle ili, pak, što je još strašnije, pamte neke dane u kojima su prvi imali moć, pa su opijeni i oholi od vlasti (bila ona kondukterska, šalterska ili stečena angažmanom u kulturnoj rubrici lokalnih novina) oni odredjivali trasu života i kvalitet obavljenog posla.

To Srbi ne opraštaju.

Srbima je lakše da se prave važni, pljuckaju na druge i povremeno se krevelje poput crtanog junaka, pileta čije je ime Kalimero, koji svestan globalne nepravde očekuje da ga svi brane.

To se odnosi i na one Srbe, koji baš ne vole da im se herojsko poreklo prečesto lepi na čelo.

Najpre su kupci bili samo kupci (do 1950.tih godina XX veka), potom su (od 1950-tih do 1990-tih) postali potrošači - konzumenti (lat. consumere – upotrebiti) i na kraju, kupoholičari (od 1990-tih). Šta je kupoholičar i koja je razlika između kupca i potrošača?

Kupcem, smatram osobu koja se snabdeva isključivo robom koja joj je potrebna i u kojoj vidi, uglavnom, upotrebnu vrednost, ne razmišljajući o identitetu proizvoda, niti o zadovoljenju sopstvenih potreba kroz komunikološka ili emocionalna svojstva robe. Dakle, kupac ne „konzumira“ proizvod, tj. ne zadovoljava svoje psihološke, ideološke i sociološke potrebe kupovinom ili upotrebom robe.

Kada kupac počinje da bira robu koju će da „troši“, kada kupuje i ono što mu nije potrebno, u trenutku kupovine ne može da odoli proizvodima, veruje da su mu oni zaista potrebni, kupac postaje potrošač ili konzument. Kada potreba za kupovinom postane manična i nekontrolisana, a potrošač postane zavisnik od kupovine, doživljavajući u tom trenutku „ekstazu“ i oslobađanje frustracija i tenzije, dolazi do poremećaja prisilne kupovine. Trenutak zadovoljstva, sličan katarzi, potrošač oseća od trenutka kada odluči da kupi određeni proizvod do čina kupovine. Kada se kupovina završi, potrošač oseća nezadovoljstvo i prazninu koju mora da popuni novom kupovinom. On je u stalnoj trci za novim proizvodom, modnim pravcima i brendovima (Kodelupi/Codeluppi, 1995) i njegov životni moto je: kupiti, upotrebiti, baciti i tražiti nov proizvod. Kupovina postaje obavezni deo svakodnevice, jer donosi višestruko zadovoljstvo, uključujući i zadovoljstvo koje potrošač oseća kada njegov proizvod „komunicira“ sa ostalim proizvodima, potrošačima i društvom.

Danas se postaje potrošač rođenjem. Potrošači-roditelji svoju decu uče da govore, hodaju, jedu, brinu o sebi, rastu i žive kao potrošači. U početku, deca nisu svesna značenja koje nose robna marka i proizvodi, ali vremenom, počinju da uočavaju razlike i prihvataju tuđe vrednosti. Robna marka postaje vredna za dete, ako je vredna za roditelje ili za njegove/njene drugove/drugarice. Drugim rečima vrednost jednog objekta, odnosno njegova sposobnost da nametne čežnju subjektu, stvaraju i ugovaraju različiti akteri u okviru narativnog procesa (Hajilbrun/ Heilbrunn, 2003). Kada nauče da čitaju poruke koje im svakodnevno šalju vršnjaci, roditelji i društvo, postaju deo potrošačkog društva.

Tinejdžerska faza ili faza konstrukcije identiteta karakteristična je i po tome što vršnjaci i masovni mediji imaju veći uticaj na decu od njihovih roditelja. Tragajući za identitetom, oni pokušavaju da saznaju ko su i šta su, dok se druže, gledaju TV program i „upijaju“ reklamne poruke.

Dve petine svetske populacije čine mladi ljudi do dvadeset godina i na njih računaju kompanije globalne zabave (Barlou, Robertsonova, 99.). Oni izlaze u neke klubove u kojima se sluša neka muzika, ispijaju neka pića, i sve to im preporučuju neki mediji i reklame. Osim toga, važno im je da nose Najki (Nike) patike, imaju mobilni telefon marke Samsung (Samsung), farmerke Tomi Hilfinger (Tommy Hilfinger), slušaju muziku sa Ajpoda (iPod), hrane se u restoranima brze hrane Kej-Ef-Sija (KFC) i važno im je da budu potrošači! Nastajemo najpre kao tržišna ideja, potom se personifikujemo kao „priča“ koja „komunicira“ s drugim „pričama“, da bismo, naposletku, sjedinivši svoj privatni i javni (poslovni) život, emocije i razum, konačno postali jedno – protagonista –potrošač vizuelnih vrednosti nekakvog sveopšteg sveta spektakla (Vuksanović, 2007: 106).

Kada je osamdesetih godina prošlog veka, reklamna industrija optužena za manipulaciju, jer previše ubeđuje potrošače da kupuju, stručnjaci za reklamu, odlučili su da promene stav i postanu „humaniji“ u nastupu i obraćanju. Iako su se u reklamama čule parole: budi svoj, to je samo tvoja odluka, vi birate ili izbor je vaš… Istina je bila daleko od toga. Naime, tehnike ubeđivanja i komunikativno-psihološka strana reklame postale su finije, dok su potrošači, potpuno nesvesni toga, izgubili slobodu izbora!

Japan je po mnogo čemu fascinantna zemlja a naročito čudesni su ekonomski podaci i statistika koji ponekad čine da strani novinar koji o njima izveštava izgleda kao osoba
suviše bujne mašte. Marko Polo, prvi zapadnjak koji je ostavio zapis o Japanu za koji je čuo tokom svog boravka u Kini, po povratku sa svojih putovanja u Italiji je stekao podrugljivi nadimak “Milion”, jer je tu reč, smatrali su njegovi skeptični sunarodnici, prečesto upotrebljavao pri opisivanju stanovništva, razdaljina i bogatstva koje je video u Aziji.

Podatak da u Japanu ima 5,520,600 automata za prodaju može se učiniti kao izmišljotina preterano maštovitog uma, ali je, zapravo, činjenica od velike ekonomske važnosti s obzirom da ovi automati progutaju godišnje blizu 68 milijardi dolara kovanog i papirnog novca. Mada su velike, kabaste i ružne, ove mašine čine život ljudi udobnijim a razlog za veliki obrt koji postižu, osim toga što proizvode fizički približavaju potrošačima i štede im vreme za kupovinu, nalazi se u raznovrsnosti robe koju nude. U Japanu automati prodaju sve, od hladnih i toplih pića, slatkiša, karti za prevoz, instant kamera i igračaka, preko kišobrana i kabanica u zabavnim parkovima na čijim atrakcijama se možete pokvasiti, toalet papira i sapuna u pojedinim javnim toaletima, do instant supa, jaja i cveća - ma koliko to zvučalo neverovatno.

Japanci su mislili na sve, pa tako, na primer, studentkinje čuvenog privatnog univerziteta Kejo mogu u hodnicima svog fakulteta da kupe hulahopke a studenti donji veš. Još jedan razlog za sveopštu prisutnost mašina za prodaju u Japanu je i relativno niska stopa kriminala i dobra javna kultura, tako da one, osim u vrlo retkim slučajevima, nisu izložene obijanju i vandalizmu.

Sveprisutnost automata ima i svoju drugu, negativnu stranu, a to je narušavanje pejsaža i atmosfere na lokalitetima od istorijskog i religijskog značaja: automati se mogu videti i na treking stazama u šumi, u starim zamkovima i hramovima a kuriozitet je da su mašine za prodaju napitaka postavljene i na vrhu najviše japanske planine, ugašenog vulkana Fuđi.

Automat na vrhu Fuđija - foto Ilja Musulin

Najveći operater automata za prodaju u Japanu je američka Koka kola koja poseduje blizu milion mašina, od kojih noviji tip ne zahteva novac, već je plaćanje napitka moguće izvršiti prosto prinošenjem mobilnog telefona sa IC čipom blizu senzora mašine. Upravo je uvođenje tehnologije koja dodatno olakšava plaćanje i skraćuje vreme za kupovinu mera kojom proizvođači automata pokušavaju da ožive prezasićeno tržište. Na veliko zadovoljstvo industrije automata u Japanu je pre nekoliko godina promenjen dizajn i kvalitet novčanica što je mnoge korisnike automata navelo da kupe nove modele.

Prvi automat za prodaju pojavio se u Japanu 1890. i služio je za prodaju cigareta za razliku od svog američkog prethodnika, prvog komercijalnog automata na svetu koji je postavljen u njujorškoj želenici dve godine ranije da bi putnicima nudio žvakaću gumu. Najstarija sačuvana mašina u Japanu proizvedena je 1904. godine i prodavala je poštanske marke.

Ne, ne! Varate se! Nemam nikakvu nameru da prelamam pitanje da li vratiti krst na crkveni trg ili ne. To pitanje ostavljam vama, dragi sugrađani.
Moja razmišljanja su vezana za korelaciju između „Crkvenog trga“ i Narvika: „Crkvenim trgom do Narvika“, juče i danas. Zvuči kao dadaistička proza. Suptilna asocijacija koju su Kikinđani – svesno, nesvesno, besvesno, podsvesno ili polusvesno - uspostavili sa sopstvenom istorijom, dajući hotelu na Crkvenom trgu ime „Narvik“.

Juče:
Kikindski internirci, deo kontigenta od 900 Srba iz raznih delova rasparčane Jugoslavije, dotureni su teretnim vagonima od sabirnog logora u Beču do Šćećinske luke. Mnogi od njiih su tada po prvi put videli more i prekookeanske brodove usidrene uz kej. Pod jakom esesovskom stražom dopraćeni su do broda u čijoj su utrobi proveli dugi put do Narvika.

Malobrojni preživeli i još malobrojniji istoričari se ne slažu oko dana ukrcavanja u brod („u brod“, a ne „na brod“, kako se radi u civilizovanom svetu): za neke je to bio 12. juni 1942 godine, za druge samo 8. juni.
Ne slažu se ni oko toga koliko je taj put trajao: za jedne dvanaest dana, za druge samo osam.

Ali svi se sećaju broda. Ogromnog, crnog, teretnog broda i njegovog imena: „KERKPLEIN“: na holandskom: „Crkveni Trg“.

Parni brod SS „KERKPLEIN“ je imao burnu istoriju.
Sagrađen pod imenom „Ramsay“ (2) godine 1921 u engleskom brodogradilištu Bartram & Sons, Ltd – Sunderland, za engleskog brodovlasnika Bolton Shipping Co Ltd, sa sledećim karakteristikama: Bruto registarska tonaža: 5.207; NRT: 3135; dužina: 121,92m; širina: 15,95m; visina: 9,45m; brzina: 10 čvorova/h.
Brod je plovio pod engleskom zastavom do 1929. godine, kad je prodat holandskom brodovlasniku Scheepvaart Mij. Millingen i registrovan u luci Roterdam. Sa promenom vlasnika i zastave brod dobija novo, holandsko ime „Kerkplein“i plovi na ruti Rotterdam-Narvik.

U Lojdovom registru brodova vodi se kao brod prve klase „100 A1“ po solidnosti i plovidbenoj sposobnosti. Ta solidnost mu je omogućila da premosti više pomorskih nezgoda. Tako se jedne olujne subote, 19. oktobra 1935 godine, na povratnoj ruti iz Narvika za Roterdam nasukao na peščanoj obali u blizini Amsterdama. Prizor je bio spektakularan, pa je ostao zabeležen u lokalnim medijima.

Nasukani Kerkplein, 19.10.1935.

Po okupaciji Holandije, godine 1940. Nemačka rekvirira brod 1941. i priključuje ga svojoj vojnoj mornarici, sa registarskom vojnom lukom – Hamburg. Kerkplein nastavlja da plovi, ovog puta kao pomoćni brod za transport logističkog materijala i sirovina, klasifikaciona kategorija RO23 (RO je skraćenica za Rohstoff – sirovinu, potrebnu za opskrbu vojne mašinerije Trećeg Reich-a).

Na jednom od tih putovanja za Narvik brod je zauvek odneo mog uju, nekadašnjeg đaka kikindske gimnazije i studenta prava. I još mnogo njih: odvezli su ih kao sirovinu, duboko zatvorene u utrobi broda. Ležali su na retkim golim daskama postavljenim preko gvozdene oplate, bez osnovnih sanitarnih potrepština – vode za pranje i klozeta. Osam metara ispod palube, u polumraku. Stešnjeni jedni uz druge.

SS „Kerkplein“ je preživeo rat uz manje štete od pretrpljenih vazdušnih napada. Godine 1945, po oslobođenju, brod je vraćen holandskim vlasnicima, koji ga prodaju 1947. godine. Brod menja ime u ’Ossendrecht’(novi holandski brodovlasnik Van Ommaren’s Scheepvaartbedrijf N.V - Rotterdam) . Sledi još jedna preprodaja broda, ovog puta nemačkim brodovlasnicima iz Hamburga, 1950, koji mu daju novo ime ’Alstertor’. Konačno, 1953 godine brod je demoliran u luci Bremen.

Danas:
SS „KERKPLEIN“ više ne postoji. Ali u Kikindi jos uvek možete u Narvik „Crkvenim trgom“. Da li treba vratiti raspeće pred hotel „Narvik“, ili bi bilo dovoljno promeniti ime hotelu? To je moja dilema.

U gradu u kojem živim, u kojem nema ni D od demokratije, onemogućeno mi je da radim i zaradim, izložen sam sadizmu medija koji bez ustezanja prenose perverzna saopštenja desničarskih stranaka i patriotskih udruženja, cenzurisan od strane lokalnih moćnika zaduženih za mas-kulturu, propagandu i teleće nogice u saftu pojedenih na račun i u ime građana koji ćute i ne talasaju. Ipak, s obzirom na to da sam dosetljiv poput neuništive trave zubače, ja svako malo niknem na mestu na kome me ne očekuju. A mogu i da mi pljunu pod prozor. Od njihove pljuvačke samo ću brže da rastem!

Nisam očekivao da će zbog toga što je jedan pisac ostao bez posla izbiti građanski nemiri u Kikindi. Ipak, očekivao sam da će barem moje kolege novinari, kojima sam bio saradnik i urednik, imati razumevanja za to što mi se dešava. Međutim, dopustili su sebi da objavljuju radikalske bljuvotine o meni, mojoj porodici i mojim prijateljima a da mi nisu dali priliku čak ni da ispričam svoju priču. Pravila profesionalne objektivnosti nisu važna u lokalnim novinama, radiju i televiziji. S druge strane, svi dopisnici, izuzev onih kojih su svakako bili na stranih onih koji su me i oterali s posla, hrabro su izveštavali o mom slučaju iako im je pretila realna opasnost da i sami prođu kao ja. Ali šta je, pobogu, bila moja krivica? Prva je ta što sam bio urednik u Kikindskim i na Radio Kikindi koji su raznim nacionalistima bili trn u oku. Drugo, u intervjuima koje sam davao raznim povodim, kritikovo sam lokalnu vlast, smatrao sam, recimo, da je gradonačelnikova odluka da Natašu Kandić iz Fonda za humanitarno pravo proglasi personom non grata - anticivilizacijska i da se pravljenjem lista nepodobnih bave samo glupi i zli ljudi. Posle se ispostavilo da je stvar bila prostija: jednom članu radikalske stranke zapalo je za oko moje radno mesto. Meni su traktorista, konobrica, trener, student i čistačica dali otkaz, jer oni predstavljaju upravu kulturne institucije u kojoj sam radio a koju je po partijskoj liniji vodila osoba sa diplomom iz aerobika. Naravno, i dalje sam bez stalnog posla u Kikindi. Povremeno uradim neki poslić za Gradsku biblioteku, opozicione medije ili lokalne nevladine organizacije i tu se sav moj angažman u Kikindi završava. Šta to ono beše solidarnost? Kad su anketi Kikindskih lokalni umetnici upitani šta misle o teroru vlasti nad jednim piscem, niko od njih nije rekao ništa u moju korist, nego: “Pa ako je kriv, šta da se radi.” Kriv? Za koje zlodelo? Posle su ti “umetnici” imali razumevanja za štrajkovanje glađu vojvode od zarđale kašike u Hagu pa su se čak javno i zalagali za poštovanje njegovih, pazi sad, građanskih prava. Daleko od očiju, a tako blizu srcu. Sa druge strane, sijaset ovdašnjih i regionalnih udruženja pisaca i novinara je reagovalo. Ali šta radikale i lokalne umetnike briga šta o ovome misli PEN Centar, važno je šta kažu gradonačelnik i njegove prišipetlje među kojima su najglasniji oni koji su svojevremeno govorili na promocijama mojih knjiga i pisali o hvalospeve posvećene mom književnom radu!?

Jedan sam od retkih pisaca koji nemaju drugo zanimanje osim onog u vezi sa pisanjem knjiga ili književnih tekstova. Nemam rešeno penzijsko i zdravstveno osiguranje jer udruženje književnika kojem pripadam nema “ovlašćenje” od države da svojim članovima obezbeđuje status slobodnih umetnika. Tačnije, na lokalnoj samoupravi je da odluči da li će nekom piscu, članu SKD-a, uplaćivati zdravstveno i socijalno osiguranje. Nešto baš nisam siguran da će mi oni koji su me onomad oterali s posla sad izaći u susret. Živim od procenta koji dobijem od izdavača za prodate knjige i od autorskih honorara koje zaradim promovišući knjige ili pišući publicističke tekstove na književne teme. To su skromna primanja, ali su mi draža od svog krvavog novca koji ostavljam da se premeće po rukama “novinara” propagandista režima i “pisaca” koji su pevali s kalašnjikovim u ruci.