Blog community…

Nedokučiva tajna provincijskog životnog ritma dovela je jedne večeri u naš  mali - neobjašnjivo neizbežnu postaju u izbornoj borbi svih političkih kandidata - grad na severu Srbije, baš u vreme predaha predizborne kampanje Vidu  Ognjenović i Matiju Bećkovića. Ali, ne zajedno, istim kolima, o istom trošku, kao nekada kada je narod trebao da vidi pisce, nego, što se kaže, separatno - Vida Ognjenović otišla je u Narodnu biblioteku, a Matija Bećković u salu Skupštine opštine. Njihovi književni nastupi, očito je, nisu ugovoreni koordinirano, nego upravo, nesrećno i glupo, odvojeno i od različitih
organizatora (pre ovog duela u varoši pet dana nije bilo nikakvog umetničkog dogadjaja), kojima - prethodno je jasan dokaz - je više stalo do vlastite promocije, nego do obogaćivanja oskudne kulturne scene u gradu. Shodno tome i publika se našla u neprilici, jer je željna vrhunskih dogadjaja morala najednom da se opredeljuje, pa se tako narod - kao uvek i na nesreću u Srbiji - podelio za tamo i ‘vamo, te su u biblioteku pohrlili oni koji su pozitivno orijentisani spram Vidinog stila i opredeljenja, a u zdanje Skupštine opštine oni spram Matijinog.

Dva kraja grada (u našem slučaju dva kraja centralnog gradskog trga) spojena su užetom želje naroda da čuju, šta u ovom momentu, u zlu vremenu : Vida draga i naš Matija mogu da kažu.

A momenat je, a i vreme, kao i uvek na Balkanu, istorijski.
Srbija je po ko zna koji put u teškoj situaciji.
Izbori su…
Istorija se nova piše.
Odbrana i poslednji dani.

Što bi rek’o Miloš Crnjanski - preki prečanin - komedijant slučaj se poigrao sa nama opet, ali i sa Vidom Ognjenović i Matijom Bećkovićem, nameštajući da se spoje, a opet odvoje, u isti dan, u istom gradu, istim razlogom, a opet…

Ovamo demokrate, ‘namo narodnjaci.
Ovamo žuti, ‘namo plavi i, po koji, crveni.
Onamo elita, ‘namo radnici, seljaci i poštena inteligencija – a sve samozvanci.
Onamo maksimarket Evropa, ‘vamo etno-kuća Servije.

I sam tog dana opredeliti se nisam mogao - ovamo il’ onamo - tim pre što pomenute pisce i lično poznajem, te sam smatrao da je red stegnuti im ruku dobrodošlice kada su već zabasali do čatrlja čuvara dalekih granica. A, ovuda se ne prolazi, ovamo se putuje.

Volim Vidu Ognjenović, jer je direktna i umna, ponekad patetičana u rečenici (kao i ja), duhovita bez zadrške, a i Matiju gotivim, jer je mudar i pametan, i stih mu je temeljan i proročanski, istinito bolan, sanjalački zanesen…

I dileme nema…
I Evropa i Srbija,
I Srbija i Kosovo,
I Vida i Matija kao da ih stotine imamo.

U tom razmišljanju sam u tišini pozorišnog dvorišta dočekao mlade glumce iz Banja Luke, koji su te čudne večeri gostovali u našem teatru, sa predstavom Žan Pol Sartra Iza zatvorenih vrata u kojoj je temeljna zaključna rečenica :

Pakao su drugi…

I nisam otišao da vidim Vidu i čujem Matiju, uživao sam gledajući odličnu scensku interpretaciju stare priče o nepromenjljivosti ljudskih karaktera bez obzira na ugroženost i promenu okolnosti…

Zar, nije u tome problem…?
Pakao su drugi - drugačiji…