Blog community…

Ime nije neutrali atribut subjekta. Ime poseduje emotivi naboj i evokativni sadržaj. To dobro znaju eksperti marketinga, koji izboru imena preduzeća i/ili novih proizvoda poklanjaju posebnu pažnju.

Ime često odlučuje o uspehu ili neuspehu jedne ekonomske inicijative. Naravno duge decenije “društvenog samoupravljanja” i jednopartijske pameti  zatrle su svaki trag kreativnom i osmišljenom marketingu, koji počinje izborom imena.

Danas, tako nedorasli, ubačeni smo u vrtlog globalne ekonomije i konkurencije i ne razumemo zašto naši proizvodi i usluge, često visokog kvaliteta, ne uspevaju čak ni na lokalnom tržistu. Evo primera:

Zamislite grupu turista ili poslovnih ljudi koji traže smestaj u Kikindi. Izbor nije veliki, ali postoji: nekoliko privatnika koji nude smeštaj rezidencijalnog tipa i hotel “Narvik”.

Prosečan turista je navikao da odsedne u hotelu čije mu ime već dosta sugeriše: “Excelsior” “Imperial”, “Royal”, ili “Srbija”, “Beograd”, moglo bi i “Kikinda”, ali, zašto “Narvik”?

Turisti i poslovni ljudi postavljaju pitanja. Normalni belosvetski putnik sigurno nije nikad ni čuo za Narvik, i zato će hteti da zna šta to ime znači.

Šta ćete mu odgovoriti?

• Da je to gradić u Norveškoj u kojem je za vreme drugog svetskog rata bio koncentracioni logor u kojem su fašisti zverski ubili preko 700 naših zemljaka i sunarodnika? Da je specijalitet logora bilo paljenje baraka bacačima plamena i odstrel zatvorenika sa osmatračnica: jedna vrsta lova na čoveka, koji je beznadežno bežao po krugu logora tražeći zaklon.
• Da je ime dato u znak sećanja na žrtve konclogora?
• Da ste se pobratimili sa gradom u kojem su mučno ubijeni vaši sugrađani, i da hotel nosi ime tog grada pobratima?

Ako mislite da je bar jedan od gore sugerisanih odovora prihvatljiv, evo dodatnih pitanja:

• Da li poznajete nekog ko bi izabrao da odsedne u hotelu koji se zove “Ausschwitz” ili “Dachau”?
• Da li mislite da postoji ijedan hotel u velikom, globalnom svetu koji svesno evocira ime konclogora i smrti ( izuzev Hotela “Narvik” u Kikindi, naravno) ?

Hotel “Narvik” u Kikindi je tipičan primer negativnog marketinga: ime evocira brutalnost, smrt i tugu. Negativne asocijacije gase hotel, i ne postoje investicije koje bi mogle da mu promene sudbinu.

Nomen Omen – u imenu je sudbina. To su znali već u antičkom Rimu.

Nedokučiva tajna provincijskog životnog ritma dovela je jedne večeri u naš  mali - neobjašnjivo neizbežnu postaju u izbornoj borbi svih političkih kandidata - grad na severu Srbije, baš u vreme predaha predizborne kampanje Vidu  Ognjenović i Matiju Bećkovića. Ali, ne zajedno, istim kolima, o istom trošku, kao nekada kada je narod trebao da vidi pisce, nego, što se kaže, separatno - Vida Ognjenović otišla je u Narodnu biblioteku, a Matija Bećković u salu Skupštine opštine. Njihovi književni nastupi, očito je, nisu ugovoreni koordinirano, nego upravo, nesrećno i glupo, odvojeno i od različitih
organizatora (pre ovog duela u varoši pet dana nije bilo nikakvog umetničkog dogadjaja), kojima - prethodno je jasan dokaz - je više stalo do vlastite promocije, nego do obogaćivanja oskudne kulturne scene u gradu. Shodno tome i publika se našla u neprilici, jer je željna vrhunskih dogadjaja morala najednom da se opredeljuje, pa se tako narod - kao uvek i na nesreću u Srbiji - podelio za tamo i ‘vamo, te su u biblioteku pohrlili oni koji su pozitivno orijentisani spram Vidinog stila i opredeljenja, a u zdanje Skupštine opštine oni spram Matijinog.

Dva kraja grada (u našem slučaju dva kraja centralnog gradskog trga) spojena su užetom želje naroda da čuju, šta u ovom momentu, u zlu vremenu : Vida draga i naš Matija mogu da kažu.

A momenat je, a i vreme, kao i uvek na Balkanu, istorijski.
Srbija je po ko zna koji put u teškoj situaciji.
Izbori su…
Istorija se nova piše.
Odbrana i poslednji dani.

Što bi rek’o Miloš Crnjanski - preki prečanin - komedijant slučaj se poigrao sa nama opet, ali i sa Vidom Ognjenović i Matijom Bećkovićem, nameštajući da se spoje, a opet odvoje, u isti dan, u istom gradu, istim razlogom, a opet…

Ovamo demokrate, ‘namo narodnjaci.
Ovamo žuti, ‘namo plavi i, po koji, crveni.
Onamo elita, ‘namo radnici, seljaci i poštena inteligencija – a sve samozvanci.
Onamo maksimarket Evropa, ‘vamo etno-kuća Servije.

I sam tog dana opredeliti se nisam mogao - ovamo il’ onamo - tim pre što pomenute pisce i lično poznajem, te sam smatrao da je red stegnuti im ruku dobrodošlice kada su već zabasali do čatrlja čuvara dalekih granica. A, ovuda se ne prolazi, ovamo se putuje.

Volim Vidu Ognjenović, jer je direktna i umna, ponekad patetičana u rečenici (kao i ja), duhovita bez zadrške, a i Matiju gotivim, jer je mudar i pametan, i stih mu je temeljan i proročanski, istinito bolan, sanjalački zanesen…

I dileme nema…
I Evropa i Srbija,
I Srbija i Kosovo,
I Vida i Matija kao da ih stotine imamo.

U tom razmišljanju sam u tišini pozorišnog dvorišta dočekao mlade glumce iz Banja Luke, koji su te čudne večeri gostovali u našem teatru, sa predstavom Žan Pol Sartra Iza zatvorenih vrata u kojoj je temeljna zaključna rečenica :

Pakao su drugi…

I nisam otišao da vidim Vidu i čujem Matiju, uživao sam gledajući odličnu scensku interpretaciju stare priče o nepromenjljivosti ljudskih karaktera bez obzira na ugroženost i promenu okolnosti…

Zar, nije u tome problem…?
Pakao su drugi - drugačiji…

Japanska profesionalna fudbalska liga, poznata kao J(džej) liga startovala je 1993. godine a najtrofejniji klubovi u njenoj kratkoj istoriji su Kašima Antlers, Džubilo Ivata i Jokohama Marinos. Fenomen karakterističan za japanski fudbal je mirna atmosfera na stadionima, tolerancija i uvažavanje protivničkih timova. Oko dve trećine posetilaca na japanskim stadionima su žene i to, uglavnom, tinejdžerke mada se u nemalom broju mogu videti i žene drugih godišta. Žene su i najverniji navijači, koji ne odbacuju voljeni klub ni nakon najtežih poraza i uvek vedro i u velikom broju dočekuju igrače pre i posle utakmice ili treninga.

Za razliku od naše zemlje gde obično otac ili deda vode dete, odnosno unuka na utakmice u Japanu fudbalske mečeve često posećuju čitave porodice. Tezge sa suvenirima i hranom oko stadiona, program pred početak utakmice i za vreme poluvremena osmišljeni su tako da mogu da zadovolje navijače oba pola i raznih uzrasta a fudbalske utakmice se u medijima reklamiraju kao zabavni događaj za čitavu porodicu. Japanski navijači retko žvižde i često posle utakmice pozdravljaju i fudbalere protivničkog tima, ponekad odajući utisak da više od klupskih boja vole pojedinačne učesnike fudbalskih okršaja. Za najbrojnije i najbučnije važe navijači Urava Redsa, kluba iz prefekture Saitama u neposrednoj blizini Tokija.

Klubovi za navijače koji dolaze na utakmicu iz drugih gradova često organizuju i propratne sadržaje kao što su poseta klupskoj kući, prodavnici klupskih suvenira ili susreti sa igračima posle utakmice na kojima ovi poziraju za fotografisanje i daju autograme. Takođe, periodično klubovi organizuju proslave i koktele u hotelima za sponzore i srećne navijače koji su na izvlačenju dobili ulaznicu i mogućnost da prisustvuju događaju. U takvim prilikama pored govora direktora, trenera i glavnih igrača tima, izvodi se raznovrstan program u kojem se zvanice, uz jelo, piće i video projekcije golova i važnijih trenutaka iz istorije kluba, druže sa fudbalerima igrajući kviz, fote, skrivalice i slične igre.

Televizijski prenosi fudbalskih utakmica u Japanu obiluju vrlo detaljnim stručnim analizama. Komentatori često objašnjavaju taktičke zamisli trenera, ukazuju na poziciju, ulogu i kvalitete pojedinačnih igrača, te način na koji ovi koriste prostor, služeći se pri tom mnoštvom stručnih termina, tako da prosečna japanska publika bolje poznaje fudbalsku taktiku i terminologiju od šire javnosti u mnogim drugim zemljama gde se u komentarima naglasak stavlja na zabavni element ove igre.

Fudbaleri u Japanu su vrlo uvažene javne ličnosti. Oni imaju važne uloge na mnogim manifestacijama i promocijama kao što su otvaranje banaka, novih puteva, dobrotvorne akcije, koncerti ili maratoni. Fudbaleri se pojavljuju u brojnim reklamama i često diktiraju modu u oblačenju i friziranju. Slično sistemu u SAD japanski igrači, po pravilu, u profesionalne klubove dolaze sa univerziteta, nakon što su diplomirali, mada poslednjih godina ima sve više igrača koji u profesionalne timove dolaze direktno iz neke, po fudbalu čuvene srednje škole ili omladinskog pogona samog kluba. Japanski mediji vrlo blisko prate ne samo prvoligaške klubove i A reprenzetaciju već i mlađe kategorije nacionalnog tima i amaterske mečeve pa se na nekoj od velikih televizija sa milionskim auditorijumom često mogu videti i utakmice srednjoškolaca. Bolji i
atraktivniji japanski igrači već u ranoj mladosti izlaze pred kamere i stiču status velike zvezde.  (Autor je radio kao prevodilac u FK Džubilo Ivata)