Blog community…

Svake nedelje, posle svete službe (moji nisu imali crvene knjižice), odlazili smo porodično kod bake na ručak. Domaća pileća supa sa tankim rezancima, kuvana piletina sa sosom od višanja i pridevom od pirindže, i, dulcis in fundo, gibanica sa makom. Od crkve do bakine kuće kod bolnice bilo je dobrih dvadesetak minuta lagane šetnje, u kojoj smo meditirali lepotu nedeljnog ritualnog obreda: beli izvezeni stolnjak, svečani servis za ručavanje, trpezu postavljenu ispod ikone svetog Đurđa i sobu okađenu tamjanom. U tu tihu i pristrasnu sliku porodičnog sretanja jedne godine je ušao nespokoj. Uvukao se kao guja u naše domove i smestio te nedelje ispod porodične trpeze. Mogla sam imati tada šest ili sedam godina.

Prvi put sam ih videla dok smo išli na ručak kod bake. Koračali su ustrojeno i žustro kaldrmom ulice Đure Jakšića, pesnica dignutih u nebo i skandirali iz sveg grla „Trst je naš !– Trst je naš!“. Marširali su put železničke stanice sa zelenim vojnim rancima na leđima, ponavljajući uvek istu sekvencu, u koju su povremeno ubacivali „Život damo, Trst ne damo!“.

Ja sam uvek bila radoznalo dete, ali dok je povorka prolazila znala sam da bi pitanja bila neumesna, ako ne i opasna. To što je prolazilo putem bilo je slepilo sile i osionosti. Preludij sunovrata u novi rat, u novi strah, u novu bedu. Baka mi je često pričala o sinu izgubljenom u koncentracionom logoru u Narviku.

Ćutala sam, obuzeta panikom. Povorka je prolazila brzo, dižući galamu i prašinu. Moji roditelji su se samo nemo pogledali i nastavili da koračaju, držeći nas, decu, čvršće za ruke.

Ručak je protekao u nelagodnoj tišini. Kasnije, posle ručka, kad su se prvi utisci razišli i sa njima i strah, počela sam da postavljam pitanja, koja su mi ranije zanemela u grlu. Za sagovornika sam izabrala moju baku - sa njom sam imala prisniji dodir i priznavala sam joj porodični primat u blagosti i mudrosti.

• Šta je Trst?
• Grad na Jadranskom moru.
• Čiji je Trst?
• Trst je u Italiji, ali kažu da je trebao biti naš.
• Zašto?
• Zato što su cela Dalmacija i Istra posle rata pripale Jugoslaviji, dok su ranije bile italijanske teritorije.
• Ko živi u Trstu?
• Italijani, ali ima i slovenske manjine.
• Ko su ti mladići što su prošli ulicom vičući „Trst je naš“?
• Manifestanti i mobilisani vojnici.
• Hoće li biti ponovo rata?
• Ne znam.
• Da li u Trstu prave gibanice sa makom?
• Ne.
• A sos od višanja?
• Ne.
• Da li u Trstu govore srpski?
• Ne.
• Pa kako onda Trst može biti naš?
• Ne može. Ali zato rata uvek može biti.

Moja baka, koja je strpljivo odgovarala na moja pitanja, okrenula se ikoni i prekrstila se. Ja sam zaćutala. Shvatila sam šta je srtanje: oglušenost na pitanja i odgovore.