Blog community…

Svake nedelje, posle svete službe (moji nisu imali crvene knjižice), odlazili smo porodično kod bake na ručak. Domaća pileća supa sa tankim rezancima, kuvana piletina sa sosom od višanja i pridevom od pirindže, i, dulcis in fundo, gibanica sa makom. Od crkve do bakine kuće kod bolnice bilo je dobrih dvadesetak minuta lagane šetnje, u kojoj smo meditirali lepotu nedeljnog ritualnog obreda: beli izvezeni stolnjak, svečani servis za ručavanje, trpezu postavljenu ispod ikone svetog Đurđa i sobu okađenu tamjanom. U tu tihu i pristrasnu sliku porodičnog sretanja jedne godine je ušao nespokoj. Uvukao se kao guja u naše domove i smestio te nedelje ispod porodične trpeze. Mogla sam imati tada šest ili sedam godina.

Prvi put sam ih videla dok smo išli na ručak kod bake. Koračali su ustrojeno i žustro kaldrmom ulice Đure Jakšića, pesnica dignutih u nebo i skandirali iz sveg grla „Trst je naš !– Trst je naš!“. Marširali su put železničke stanice sa zelenim vojnim rancima na leđima, ponavljajući uvek istu sekvencu, u koju su povremeno ubacivali „Život damo, Trst ne damo!“.

Ja sam uvek bila radoznalo dete, ali dok je povorka prolazila znala sam da bi pitanja bila neumesna, ako ne i opasna. To što je prolazilo putem bilo je slepilo sile i osionosti. Preludij sunovrata u novi rat, u novi strah, u novu bedu. Baka mi je često pričala o sinu izgubljenom u koncentracionom logoru u Narviku.

Ćutala sam, obuzeta panikom. Povorka je prolazila brzo, dižući galamu i prašinu. Moji roditelji su se samo nemo pogledali i nastavili da koračaju, držeći nas, decu, čvršće za ruke.

Ručak je protekao u nelagodnoj tišini. Kasnije, posle ručka, kad su se prvi utisci razišli i sa njima i strah, počela sam da postavljam pitanja, koja su mi ranije zanemela u grlu. Za sagovornika sam izabrala moju baku - sa njom sam imala prisniji dodir i priznavala sam joj porodični primat u blagosti i mudrosti.

• Šta je Trst?
• Grad na Jadranskom moru.
• Čiji je Trst?
• Trst je u Italiji, ali kažu da je trebao biti naš.
• Zašto?
• Zato što su cela Dalmacija i Istra posle rata pripale Jugoslaviji, dok su ranije bile italijanske teritorije.
• Ko živi u Trstu?
• Italijani, ali ima i slovenske manjine.
• Ko su ti mladići što su prošli ulicom vičući „Trst je naš“?
• Manifestanti i mobilisani vojnici.
• Hoće li biti ponovo rata?
• Ne znam.
• Da li u Trstu prave gibanice sa makom?
• Ne.
• A sos od višanja?
• Ne.
• Da li u Trstu govore srpski?
• Ne.
• Pa kako onda Trst može biti naš?
• Ne može. Ali zato rata uvek može biti.

Moja baka, koja je strpljivo odgovarala na moja pitanja, okrenula se ikoni i prekrstila se. Ja sam zaćutala. Shvatila sam šta je srtanje: oglušenost na pitanja i odgovore.

Saznao sam, od dopisnice Super TV, da je intervju sa mnom, rađen za tu subotičku televiziju, na temu “političko nasilje”, cenzurisala ekipa radikalskih propagandista koji rade u kikindskom dopisništvu (sasvim simptomatično, prostorije dopisništva su, a gde bi drugde, nego - u podrumu nekadašnje Komune). Natrukovali su i nekakvo perverzno saopštenje povodom tog nikad emitovanog intervjua. E pa, nećemo tako drugovi… U stvari, hajde prvo da stavimo prst na čelo…

Poznajem čoveka koji u novčaniku, pored fotografije svoje dece, nosi sliku atentatora na premijera Srbije. Da je to nekakav paćenik koji ne shvata koliko je bolesno i ogavno to uzdizanje ubice, još bih mogao da progutam: ima nas svakakvih, nisu svi rođenjem dobili izbaždarenu čistu pamet. Ali nije takav slučaj, reč je o čoveku koji ima društveni angažman i kreator je kulturnog ambijenta u gradu nadaleko poznatom po najtežim i najdužim ludajama. Da li je posle ovoga ikome potrebno objašnjavati da je kikindska kulturna politika u raljama ekstremne desnice koja je iz temelja krenula da gradi bolju budućnost?! Kako to izgleda?

A šta je sa svima onima koji su do pre nekoliko godina učestvovali u kulturnom životu grada? Šta bi sa nagradom OEBS-a koju je Kikinda dobila kao najtolerantniji grad u Srbiji, iste godine kada su radikali došli na vlast? Od tolerancije do revanšizma napravljen je mali korak, takoreći - samo jedan mrc! Snosimo li i mi deo odgovornosti zbog toga što gradom vladaju bahati, osioni i primitivni ljudi? Naravno. Da među nama nije bilo alavih, danas ne bi bilo gladnih…

Opštinska vlast, u dokolici između spremanja dve pakosti, finansira tribine u Domu omladine posvećene otkrivanju planetarne zavere protiv Srba, a u Narodnom pozorištu promoviše sabrana dela haškog optuženika. Mediji na koje su radikali stavili svoju šapu naširoko, bez ikakvih ograda, izveštavaju sa predavanja na kojima se dokazuje da su Srbi Arijevci koji su Induse naučili pismu i kulturi i o tome kako je Aleksandar Makedonski testamentom svoje carstvo ostavio Srbima. Ispade da su nam u Kikindi najmanja briga pojedini vozači koji u javnom gradskom prevozu lepe postere Ratka Mladića i prosvetni radnici koji u učionicu ulaze noseći, zakačena na reverima, čak dva bedža sa likom Radovana Karadžića.

Evo moje omiljene teme: neki su “kulturteroristi i naci-intelektualci” jedva dočekali da uđu u medije i kulturne ustanove koje su radikali “oslobodili” od “petooktobarskog šljama”. Znaju oni i te kako bolje od te “sorosovske” boranije šta ovom gradu treba, samo nisu dosad imali prilike da iskažu svoj talenat. Od njihovog talenta nama danas trnu zubi!

Šta reći o lokalnim propagandističkim medijima i novinarima koji su do petooktobarskih polupromena bili perjanice Slobe-slobode i o ovim drugim koje je iznedrila “revolucija”, a koji su “otporašku” pesnicu zamenili dvoglavim orlom? Neko ko je spreman da u nastavcima objavljuje nepotpisane tekstove-poternice i saopštenja ultradesničarske stranke a koje nije ništa drugo do poziv na linč, i pristaje da mu urednik bude neko ko sriče slova dok čita i potpisuje se palcem, ne da nije novinar, nego nije čovek pre svega, to je obična krpa kojom se njihovi idoli brišu kad se ukake od sreće što su nekog opljuvali! Lokalni “ministar” kulture, radikalska “karika koja nedostaje”, bivša perjanica RTS-ovog poimanja slobodnog novinarstva, danas piše ali ne potpisuje odvratna saopštenja svoje stranke i ponovo, s oduševljenjem, sprovodi gebelsovsku cenzuru. Recimo, jedna novinarka se pre neki dan požalila kolegama da joj je cenzurisao tekst o promociji izdanja novosadskog SKC-a u Kikindi, rekavši: “Ne može toliko Tešina” i naredio joj da napiše nešto drugo. Pošto je ona odbila, radikalski medijski mogul dao je zadatak drugom, hajde da kažem tako - novinaru - da napravi priču o kikindskom mamutu. Daklem, tako…

Kad sve ovo prođe i kada Kikinda ponovo postane grad, verujem da će se, kao onomad, listom javljati “prvoborci” koji će se u maniru onog čuvenog pitanja: “A đe si ti bijo kad je klalo i bumbardovalo?”, praviti pametni i osuđivati persone krive za urbicid. Takvi danas kao miševi sede u bircuzima i govore: “Šta se to mene tiče? Samo da mene ne diraju!” Ne boj se, neće tebi ni dlaka s glave faliti, mufljuzu jedan!

Početak proleća Japanci dočekuju sa radošću, ne samo zbog rasta temperature i lepog vremena, već i zbog plime predivnog behara trešnje i drugog voća koja preplavi
čitavu zemlju i izmami milione ljudi u parkove, hramove i planine. Mase ljudi izlaze iz svojih kuća u drugoj polovini marta i prvoj polovini aprila da bi uživali u belim cvetovima obavijenim granama trešnje, u vekovima starom ritualu.

Trešnjin cvet u Japanu tradicionalno predstavlja simbol lepote ali i prolaznosti, te u duši ovdašnjih ljudi pored divljenja budi i osećaj tuge i sete. Tokom vekova brojne generacije japanskih pesnika opevale su čistotu, nežnost, krhkost i nenametljivu lepotu trešnjinog cveta, neretko povlačeći paralelu između njegovog kratkotrajnog bljeska u rano proleće i efemernosti pred smrći, bolesti i nesrećama krhke ljudske egzistencije.

O značaju koji posmatranje behara ima i za obične Japance jasno govori prostor koji mediji posvećuju praćenju cvetanja prolećnog cveća i načina na koji ljudi u njemu uživaju. Meteorološki zavod redovno daje izveštaje o napredovanju cvetnog talasa sa juga ka severu zemlje, o tome u kojoj meri su se otvorili cvetovi (pupljenje, poluotvoreni, potpuno rasvecetali), koliki je otprilike procenat cvetova koji su se do tog trenutka rascvetali, odnosno za koliko dana će behar dostići vrhunac u cvetanju. Novinari i kamermani posećuju parkove i izletišta, slikaju drveće trešnje i šljive u cvatu, beleže atmosferu i intervjuišu posetioce.

Najomiljenije stecište ljubitelja trešnjinog cveta u Tokiju je veliki park Ueno u kojem se, pored dugačkog drvoreda sa puno stabala ove biljke, nalazi i prostrani zoološki vrt kao i čak šest sjajnih muzeja. Bogatstvo kulturnih, zabavnih i rekreativnih sadržaja stalno mami brojne posetioce u ovaj park, gde svakodnevno nastupaju ulični svirači i lutkari, ali on bude u potpunosti preplavljen ljudima krajem marta i početkom aprila u vreme kada u Tokiju i okolini cvetaju trešnje. U toku dve nedelje desetine hiljada ljudi prošeta među stablima trešnje, zastajući da se divi beharu ili fotografiše cvetom osute grane. Oni najsrećniji uspeju da nađu mesto pod drvećem, raprostru prostirku po zemlji i u društvu porodice i prijatelja provedu nekoliko sati pijući, jedući, razgovarajući i pevajući. Često se mogu videti i u odela obučeni muškarci i žene, službenici banaka, trgovačkih firmi, opština, koji nakon posla, a ponekad, čak i tokom radnog vremena, organizovano dolaze u park donoseći sa sobom unapred pripremljene kutije sa ručkom i pićem, kasetofone pa čak i karaoke mašine sa velikim zvučnicima i mikrofonima.

Petkom uveče i vikendom, po lepom i toplom sunčanom vremenu, park bude zakrčen i mladima i starima. Smeh, muzika, glasovi raspevanih ljudi, vriska dece i povici pijanih stapaju se u veselu graju koja skupa sa mirisom pečenog oktopoda, govedine i povrća sa privremeno postavljenih tezgi i besprekornom belinom talasa rascvetalog behara deluje opojno na sva čula. I mada je hanami prilika ne samo za meditaciju o lepoti prirode, prolaznosti i kratkoći ljudskog veka, već i za dobar provod i zabavu, kada mnogi Japanci sebi daju oduška i razuzdaju se, kao i sve drugo i hanami prati odlična organizacija. U parku Ueno posvuda su postavljene velike korpe za smeće sa jasnim oznakama u koju ide papir a u koju plastika ili flaše. Stubovi su oblepljene plakatima koji pozivaju učesnike u hanamiju da ne koriste jake zvučnike i budu obzirni prema onima oko sebe, a prostor u kojem se može raširiti prostirka za sedenje je omeđen konopcima.

Znam da je neuputno pisati nekrolog Zoranu Đinđiću posle pet godina i to iz mnogo razloga. Prvo, mnogi pametniji od mene su taj pos’o već davno odradili (i još uvek rade), drugo, šta god da kažem neću reći ništa novo, treće, emocije svih nas su ovih dana prilično “on the high stakes”, što bi rekli Kanađani. Četvrto, ja ne spadam u one koji su Đinđića lično poznavali, pa sad ne mogu po principu: “I tako pita mene pokojni Kiza jednom šta da radim sa…, a ja mu velim…”. Peto, džabe je sad bilo šta pričati, kad su stvari otišle dođavola. Ili, možda nije džabe?

Pa, što pišem onda ovo na petogodišnjicu Zoranovog ubistva. Pišem da “napravim malo reda u svojoj duši i jednu misao smirim”, kako reče pesnik. Pišem jer blog sve trpi, pa i moje duševne nerede i jalove namere. Kad sam pre skoro šest godina pohodio, kako ja sad volim da kažem, Đinđićevu Srbiju sedeo sam jedno veče sa prijateljicom i ćaskajući o Đindjićevoj Srbiji, u kojoj smo tog trenutka i ona i ja bili povlašćeni da budemo, ona me je pitala: “A, šta ti to zameraš Đinđiću”? Ja sam naravno, kao i svaki dosledni “kritičar svega postojećeg” odmah rekao “da mu zameram to što Srbiju gura u kapitalizam velikom brzinom, a ja šatro, posle šest godina života u kapitalizmu, dobro znam sve njegove loše strane, pa se eto pribojavam za Srbe i Srbiju, i tako dalje i tome slično…”. Ne znam da li je tada postojao jedan čovek u Srbiji, pa i šire, koji Đinđiću, kao Predsedniku Vlade, u tom momentu nešto nije zamerao. Zamerali su mu ponešto i njegovi prijatelji, a mnogo toga njegovi neprijatelji. Zamerali su mu i njegovi politički istomišljenici i njegovi politički protivnici. Zamerali su mu i njegovi simpatizeri u inostranstvu, ali i oni “spoljnji faktori” kojima se nije dopadalo u kom je pravcu Srbija, predvođena Đinđićem, krenula. Verujem i da mu je Ružica zamerala zašto nikad nije kod kuće, nego na poslu.

Jednom prilikom sam i sa jednim istaknutim pripadnikom stranke koja je proklamovala da dosledno sprovodi Đinđićevu politiku, vise usput, polemisao oko toga da li je tadašnja Đinđićeva vlada neo-liberalna (tvrdio sam ja) ili social-demokratska (tvrdio je on). Eh, da mogu sad da se vratim u to vreme i da progutam sve ono što sam tada rekao o Đinđiću i Đinđićevoj Vladi. Mislim da mnogi od njegovih tadasnjih kritičara priželjkuju ovo isto. Ipak, God works in mysterious ways! Sticajem čudnih okolnosti, dobio sam priliku da se delimično iskupim pre tri godine kada sam zamoljen da napišem prikaz jedne knjige za stručni časopis iz medija koji izdaje Univerzitet u Konstanzu u Nemačkoj. Univerzitet na kome je Zoran Đinđić doktorirao. Posvetio sam taj članak “briljantnom umu Dr. Zorana Đinđića koji će uvek služiti kao svetionik…”. Uostalom, i danas, ovim nekrologom okajavam deo tog greha.

Sećam se mojih prvih utisako o toj Đinđićevoj “neo-liberalnoj Srbiji” te jeseni 2002. godine. Kakva promena posle šest godina! Telefonske govornice u Beogradu i sve rade, je’o te. U gradskim autobusima mesta kol’ko ‘oćeš (mislim za stajanje) i ne čekaš ih dugo. Strane robe u radnjama k’o u vreme Ante Markovića. Tek otvoren novi “Merkator”! Srbi nisu izgledali ispižđeni, kao te 1996. godine kad sam ih isto tako ispižđen ostavio i zbrisao u pravcu budimpeštanskog aerodroma. Da, i sleteh na “Surčin”, je’o te. Ne mož’ da prepoznaš ni Beograd, ni Srbiju. Na žalost, moje ushićenje nije dugo trajalo. Krenule su baš negde u to vreme saopštenja Čumeta preko B 92 i ostalih “medija” čija imena ne zaslužuju da bude izgovorena, onda je odleteo u vazduh “Defence Road”, onda je kamion slučajno promenio traku kod “Limesa” baš kad je tu slučajno prolazila kolona u kojoj se vozio Predsednik Vlade. Onda je Srbija počela da mi pokazuje svoje ružno lice. Ono isto lice koje me je oteralo u red ispred kanadske ambasade.

Danas, pet godina posle pada Đinđićeve Srbije, to je ružno lice opet glavni srpski brend. Umesto Đinđićeve moderne Srbije 21. veka, danas imamo Veljinu “domaćinsku” Srbiju 19. veka. Imamo seoske kmetove i ruske gubernije. Imamo prevejanog KGB-ovca kao počasnog građanina u nekim od tih gubernija - bivšeg policajca koji je svojom policajskom logikom žrtvovao živote tri stotine ljudu, među njima 186 (slovima: sto osamdest šestoro) dece u školi u Beslanu da bi dokazao svoj policajski princip - kako nema pregovora sa teroristima. Imamo molotovljeve (ništa bez Rusa) koktele u rukama naše dezorijentisane dece. Imamo rakiju, tuču i Guču. Imamo Seku, Stoju, Palmu i Kustu. Imamo i neke likove koje ne prepoznajem jer nisu iz moga vakta, ali u kojima prepoznajem glupost i vidim ružnoću. Njuške koje je Džoni tako lepo opisao stihovima: “A talon nose ružni i opaki, s nečuvenom moći da tjeraju što zažele. Mnogo ih je i strašno galame i obično razbiju sva ogledala na koja naidju da ne ostane ni pomen na ljepotu”.

Stvarno, mnogo ih je danas i strašno galame. Još nisu naučili da se ne treba drati u mikrofon, jer mikrofon i služi tome da ne moramo da se deremo. Oni koji su simbolisali to ružno lice Srbije u moje vreme su se zvali Raka, Bidža i Bulidža. Sa otvorenim gađenjem slušali su u Skupštini dok im je pokojni Zoran objašnjavao šta je to pogubno u politici njihovog vožda i kojim putem Srbija treba da ide da bi se vratila u društvo civilizovanih država. Koristio je metafore: “razbili ste akvarijum”; “nikad nam u istoriji nije bilo dobro”; “vaše ideje su gospodo(sic) prazna himera”…Pamtim i dan-danas jedan prenos Skupštine i Bidžinu krmeću facu u krupnom planu dok u neverici sluša strane izraze kao što su himera, Sizif, Buridanov magarac, Rubikon i ostale pojmove iz istorije antičke i hrišćanske civilizacije, te iste na koju se danas novokomponovani klerikalci Bidžinog kova pozivaju. I trućaju nebuloze tipa: “Dok su oni na engleskom dvoru jeli rukama, mi smo viljuškama – boc”. I gomilu drugih gluposti.

Ako ne računam velike mitinge opozicije iz ranih devedesetih, Zorana Đinđića sam sreo izbliza dva puta u životu. Jednom u Kikindi na stranačkoj promociji pred izbore 1993. godine, ali to definitivno nije bila prilika da prozborimo koju. Makar i o praznim himerama. Drugi put u knjižari “Jugoslovenska knjiga” u palati “Albanija” recimo neke tamo 1992. Držao je u ruci i listao neku knjigu iz filozofije. Lako sam ga zapazio u polupraznoj knjižari. Kao propali student filozofije, hteo sam u jednom trenutku da mu priđem i da ga pitam: “Majke ti, Zorane, jel’ teško doktorirati filozofiju na nemačkom univerzitetu ili se to meni samo čini”? Naravno, odustao sam od te namere i nastavio da babram po knjigama. Sad se naravno, kajem što nisam, a mislim da sam imao pravo to da ga pitam, pošto smo na kraju krajeva, nesuđene kolege po struci. Doduše, ja sam sa studija filozofije pobegao posle prvog semestra, dok još nismo ni završili analizu Aristotelove “Metafizike”, kod Slobodana Žunjića. Te sumorne beogradske jeseni (a koja BG jesen to nije) 1980. godine, kada je ubijen još jedan vizionar po imenu John Lennon, bio sam u totalnoj konfuziji oko smisla studiranje te apstraktne “nauke”. Konkretno, kad god bi sa predavanja na “Filozofskom” izlazio u gungulu “Kneza” i ugledao npr. plakat na kome je pisalo “Koncert Šabana Šaulića” ili “Novi film Zorana Čalića” je sam sa rezignacijom kapirao koliko se život razlikuje od mojih ambicija i romantičnih ideala. Napustio sam studije filozofije tragajući za nečim što je bilo više u skladu sa realnim životom. Bar sam ja to tada tako mislio. Zoran je, naprotiv, otišao do kraja u toj apstraktnoj disciplini, da bi se posle dostignutih vrhova u njoj vratio u realni svet miloševićevske i post-miloševićevske Srbije. Kao praktičar i pragmatičar. Da primeni u praksi ono što je naučio iz knjiga. To ga je i koštalo života. Njegova smrt će možda koštati Srbiju njene budućnosti.

U njihovim razbijenim ogledalima danas se teško nazire Zoranovo lice. Ono je doduše svetlo, oštro i jasno u mom sećanju i sećanju onih koji su svesni šta je Srbija izgubila njegovim odlaskom. Možda se ta ogledala ponovo sastave tamo negde iza Đurđevdana. Možda Srbija ponovo pronadje svoje lepo lice. Lice doktora filozofije, Zorana Đinđića.

Mada je proces globalizacije star koliko i svet, kritične dimenzije dostignute 90-tih godina učinile su ga najznačajnijim obeležjem našeg vremena. Brzina i ekonomičnost transfera informacija i robe utrle su put novim ekonomskim tokovima i procesima. Kliše robne razmene Sever-Jug, predmet strasnih ideoloških diskusija sedamdesetih godina, istorijski je prevaziđen novim modelom razmene Istok-Zapad. To ne znači da Jug živi bolje. Jednostavno Istok i Zapad gledaju jedni druge u divljoj trci za svaki pedalj novog, platežno sposobnog trzišta. Afrika je zaboravljena.

„Pendulum Route“ je ime novih, redovnih prekookeanskih ruta Istok- Zapad (Kina, Tajvan, Koreja, Japan, Indokina, Indija - Mediteran, Severna Evropa, Istočna obala SAD-a) kojem plove celularni (kontejner) brodovi šeste, sedme i sad već osme generacije („generacija“ izražava broj standardnih kontejnera koji brod može da nosi: napr. Šesta generacija nosi 6.000 kontejnera, Sedma 7.000, itd). Kontejneri uglavnom ne prevoze sirovinu, nego poluproizvode ili gotove proizvode. Ovi brodovi imaju duboki gaz i veliku nosivost, te mogu ući samo u luke ciji su dokovi u armiranom betonu, vode duboke, a lučka oprema supertehnološka. U luci Roterdam jedan takav celularni brod može da utovari ili istovari 4 kontejnera u minutu, 3 000 kontejnera za manje od 12 sati. Takvih luka na Jadranu nemamo. Uistinu, mi nemamo više ni izlaz na Jadran.

Moje kurseve is logistike i transporta obično započinjem ulaznim testom. Koliko naučene lekcije iz istorije uslovljavaju sud o modernom ekonomskom razvoju najbolje ilustruje sledeće pitanje koje redovno postavljam studentima:
“Austrija ne izlazi na more. Kojom, od dole navedenih luka, prolazi glavni spoljni robni promet Austrije?”
• Kopar
• Trst
• Roterdam

Studenti gledaju geografsku kartu, prisećaju se da je Trst istorijska luka Austrougarske Imperije, razmišljaju o geografskoj blizini i daljini i redovno odgovaraju Trst ili ređe, Kopar. Greška je u ekstrapolaciji istorijskih tokova. Tačan odgovor je Roterdam.

U robnom prometu geografska blizina jednog pristaništa bez modernih infrastruktura je negativna vrednost, koja opterećuje cene proizvoda čineći ih nekurentnim. Ekonomska daljina jednog dobro opremljenog pristaništa dostiže zaleđe u dubini i do 3.000 km.

Pendulum (klatno) globalnog sata se njiše levo-desno, Istok-Zapad, i odbija dragoceno vreme koje imamo da shvatimo i odvojimo važno od sporednog, da korektno procenimo perspektive i da izaberemo za nas najefikasnija rešenja, bez nostalgije i opterećenosti. Danas.

„Srbija ne izlazi na more. Kojom lukom će prolaziti sutra glavni spoljni promet Srbije?“

Referendum, demokratska insitucija kojoj se pribegava kada jedna država mora da donese odluku koja će joj u mnogome odrediti sudbinu za duži vremenski period, u poslednje vreme je jedna od najčešće korišćenih reči u srpskom društveno-političkom rečniku. Tako su predsednički izbori imali referendumski karakter, DSS predlaže referndum o EU i Kosovu (sa ili bez Kosova), predstojeći parlamenetarni/pokrajinski/lokalni izbori će opet biti referendum, et cetera, et cetera.

I onda se setih referenduma iz aprila 1998. godine, kada je Sloba sa radikalima i JUL-om sastavio legendarno pitanje: „Da li ste za to da strani predstavnici učestvuju u rešavanju problema na Kosovu i Metohiji“. Referendum je bio smešno organizovan, komisije su same zaokruživale odgovor NE, utrošeno je nekoliko milona ondašnjih maraka i Sloba je slavodobitno poručio, urbi et orbi, da srpski narod nije za to da stranci pomognu u rešavanju problema KiM. A znate li ko je bio stranac? Stranac određen od strane Evropske unije bio je Felipe Gonzales, dugogodišnji španski premijer, koji se više od decenije borio sa autonomističkim i separatističkim pokretima u svojoj zemlji, ličnost nesumnjivog demokratskog kapaciteta, koji bi sigurno bio objektivan u sagledavanju i tada tužne kosovske realnosti, kao što je uostalom Španija realna i danas. On je odbijen, a vrlo brzo je prihvaćen za medijatora Vilijem Voker, američki stručnjak za pravljenje „kontrolisanih problema“ i čiji je izveštaj povodom Račka bio signal za NATO bombe i kasnije napuštanje Kosova od strane države Srbije.

I kakva je pouka? Na mitingu ispred Skupštine, lider najveće opozicione stranke, a 1998. neposredni akter u organizaciji smešnog referenduma, poraženi predsednički kandidat Tomislav Nikolić reče: „Srbija će podizati nove spomenike zahvalnosti“ i pomenu, pored ostalih i Španiju. Te njegove reči su očit dokaz bezočnosti i neodgovornosti pojedinih srpskih političara, jer da je 1998. godine bilo imalo pameti, možda bi sada u Beogradu stajala bista Felipe Gonzalesa, kao što u Prištini stoji Klintonova.

Pokrivanje referendumom, kao ni onda, ni sada nam neće doneti ništa. Kosovska nepravda će se rešavati godinama, i za to treba mudrosti i ekonomske snage, a ne da sadašnja situacija bude pokriće političarima koji su u svemu čega su se dotakli promašili cilj.

Pre petneast godina objavio sam u studentskom časopisu “Oksimoron” odlomak iz proznog prvenca kikindske novinarke Gordane Perunović-Fijat koju dotad nisam poznavao. Upoznao sam je u vreme kada ju je, zbog bizarnog razloga, fizički napao urednik lokalnih novina u kojima je radila. Posle nekoliko godina od tog žalosnog događaja koji ju je zadesio na poslu, nova lokalna medijska kuća, u kojoj smo sticajem okolnosti tada oboje radili, objavila joj je, u ediciji “Manufaktura za popravku knjiga”, prvi roman fantastičnog naslova “Zemlja oštrih zuba” (2003) kojim je ova spisateljica nagovestila rađanje jednog atraktivnog romanesknog ciklusa.Iako su sve definicije po prirodi stvari sputavajuće i nedovoljne, njen uspešni prvenac žanrovski se ipak nepogrešivo može odrediti kao epska fantastika. Autorka je svojevremeno rekla da je napisala roman o ljubavi i hrabrosti koji se dešavaju u nekoj vrsti zemlje “Sangri-la”. “Zemlja oštrih zuba” je, tvrdi ona, antiutopijska knjiga, jer su stvari koje su opisane postojale i postoje. U suštini, to je pravi ljubavni roman u kome se veliča trijumf ljubavi i ženskog principa. Naročita vrednost “Zemlje oštrih zuba” ogleda se u umešno vođenoj priči, vešto građenim karakterima i zanatski briljantnom jeziku. Sve to je rezultiralo odlično komponovanom knjigom, napisanom dobrim stilom i protkanom ironijom i humorom.

U navali nečega što je pežorativno nazvano čik-lit, literaturom za žene, i uspešnim i manje uspešnim klonovima spisateljice Džoane K. Rouling, čija je romaneskna saga o dečaku-čarobnjaku Hariju Poteru postala sinonimom isplative književnosti, primerene za potrošački 21. vek, novi roman Gordane Perunović-Fijat “Dublje od noći” predstavlja omaž najboljim tradicijama epske fantastike, one koja je namenjena čitaocima koji pored uživanja u površnoj atmosferičnosti teksta otkrivaju zbog njega i intelektualne resurse za koje nisu ni znali da ih poseduju.

Radnja romana započinje u Ciboli, u vreme posle velike epidemije močvarne groznice, kada Kaminuni Gindžana, stara šesnaest godina, učenica Slavne cibolanske škole za lekare, počinje da prevodi beleške Gildžane Gejleni, koje je ova vodila o istoriji naroda Kaminuni i njegovim legendama. Kaminunci nemaju pravu vlast: nemaju kralja, cara niti baja, kao što nemaju ni sluge ni robove. Kaminunci nisu ratovali stotinama godina. Dezira je poglavica, i ona odlučuje o većini svakidašnjih stvari. Narod Kaminuni ima skupštinu u kojoj učestvuju svi odrasli ljudi, a o posebnim slučajevima - kad se neko posvađa, što ne biva često, ili kad se razvode muž i žena koji imaju decu - odlučuje Veće starijih žena. Iskustva muškarca i žena u ovom romanu jesu po mnogo čemu drukčija od onih opisanih u tradicionalnoj i mitomanskoj domaćoj književnosti. Rečenica: “Mnogo bolesti ili otrova treba da bi se sahranila jedna Kaminunka, od roda poznatog po otpornosti”, samo je jedna koja govori o promišljenoj tekstualnoj praksi koju u ovom romanu autorka zastupa i sprovodi u delo. I to je ono po čemu se ovaj roman izdvaja od silesije drugih, koji tumaraju i blude ovdašnjom literarnom scenom.

Ovaj roman daje povod za promišljanje teorijski definisanog “ženskog pisma” kao kulturološke činjenice, ali i specifične strategije pisanja ili - kako bi filozofi rekli - novog modusa realizacije rodnosti (ženskosti) u samom pismu. Iako književnost, kao i svaka druga umetnost, ne bi trebalo da insistira na polu svoga autora, jer, prosto rečeno, niti žena kvalitetnije piše zato što je žena, niti muškarac kvalitetnije stvara zato što je muškarac, Gordana Perunović-Fijat kao da potvrđuje reči mađarskog književnika Esterhazija, koji je, kad su ga pitali za žensko pismo, rekao da razlika postoji jer i muškarci i žene pišu iz svog ličnog iskustva. Egzotična imena ljudi i toponima, neshvatljivi običaji naroda koji bi mogli da postoje i u stvarnosti, slike iz surove istorije koja je u svoju mrežu hvatala one prema kojima smo, kao čitaoci, gajili naročite simpatije, ali za koje sudbina nije marila, sve to i mnogo više, može se pročitati u romanu “Dublje od noći”, svojevrsnom nastavku “Zemlje oštrih zuba”. Gordana Perunović-Fijat je napisala uzbudljiv i zavodljiv roman koji će, verujem, steći i zavidan broj čitalaca.

Sedam dana posle početka agresije NATO na Jugoslaviju tadašnji američki predsednik Bil Klinton povukao se na odmor «u šumoviti predeo Kemp Dejvida sa svojim najboljim prijateljem, psom Badijem» (citat iz američke štampe).

Da je tadašnji prvi pas SAD imao memoare izvesno je da u njima ne bi naveo Klintona kao svog najboljeg prijatelja. Klinton je dao da se smeđi labrador retriver Badi kastrira, onemogućavajući tako i samu pomisao na neku moguću kučeću aferu Levinski. Tako je Badiju uskratio neka zadovoljstva kojima se sam rado predavao. U javnosti su dopirala i Klintonova vajkanja da «Badi nema političkog sluha» i da jednom dnevno ulazi u Ovalni kabinet tražeći da se igraju, iako on telefonom razgovara o važnim državnim poslovima. Prećutao je kako se gospođica Levinski na istom mestu, za vreme telefoniranja, «igrala» s njim.

Eventualni Badijevi memoari ne bi bili presedan. Barbara Buš, supruga bivšeg američkog predsednika Džordža Buša (Buš stariji), zaradila je 850 hiljada dolara tako što je napisala knjigu iz perspektive svog psa Milija. U Francuskoj su objavljena sećanja labradora Baltika na devetogodišnje druženje sa predsednikom Miteranom.

Prvi mačak SAD Soks dobio je konkurenciju u Badiju zbog Klintonovog političkog interesa da privuče naklonost bar dela od 58 miliona vlasnika pasa u SAD. Rezon njegovih savetnika bio je da će se oni «identifikovati sa predsednikom koji voli pse».

Kučeća istorija Bele kuće interesantna je ništa manje od predsedničke. Pse su imali predsednici Abrahim Linkoln, Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Kalvin Kulidž, Hari Truman, Franklin Ruzvelt, Voren Harding, Lindon Džonson, Ričard Nikson, Teodor Ruzvelt, Džon Kenedi, Džimi Karter, Džordž Buš stariji.

Aktuelni predsednik Džordž Buš mlađi imao je kuju Spot, engleskog springer španijela, koja je uginula. Majka Spot je Mili, ljubimica bivšeg predsednika SAD Džordža Buša starijeg.Naklonost ljubitelja pasa Džordžu Bušu mlađem sada pribavlja škotski terijer Barni. Za svaki slučaj tu je i crna mačka po imenu Indija.

Franklin Ruzvelt i njegov čuveni psić Fala zajedno su ovekovečeni na spomeniku u Vašingtonu.
Godinu dana posle ubistva Linkolna njegovog psa Fidu nožem je usmrtio neki pijanac.
Džonu Kenediju Rusi su poklonili štene kučkice Strelke, jedne od poznatih sovjetskih psećih astronauta.
Voren Harding je ima psa po imenu Ledi Boj, koji je bio veoma popularan zbog umeća da gazdi nosi štapove za golf.

Slično 42. predsedniku SAD Bilu Klintonu i njegovim «poduhvatima» sa gospođicom Levinski zabavljao se i 29.predsednik SAD Voren Harding sa gospođicom Nan Britin. Ovaj drugi činio je to u toaletu od tri kvadratna metra u blizini Ovalnog kabineta, dok je Klinton napredovao i seksi seanse obavljao u najmoćnijoj kancelariji na svetu.

Svojevremeno presudna činjenica za tužbu egipatskog advokata Mohameda Badija protiv Bila Klintona, zato što je svom psu dao isto ime kao njegovo, bilo je to što prvi pas SAD nema testise. Nesrećni advokat postao je tema poređenja i ismejavanja. Razočarana je bila i čuvena glumica Doris Dej, koja je želela i tražila od Bele kuće Badijevog potomka. Učtivo joj je odgovoreno «da to neće biti moguće». Bilo je i dobronamernih predloga da se Badiju ugrade silikonski testisi - da se kuče ne kompleksira.

Kažu da između gospodara i psa uvek postoji izvestan stepen identifikacije. Tako je Badi platio testisima gospodarevu grešku u aferi Lavinski. Živeti bez tetstisa i sa mačkom Soksom. Zaista, bio je to pasji život prvog kučeta SAD. Pasji se i završio - pregazio ga je automobil posle isteka Klintonovog drugog mandata na mestu predsednika SAD.