Nikad nisam volela istoriju. Onu zvaničnu, udžbeničku, sluškinju režima i ideologije, kvazi nauku. Politički malj i narodni pelen. Sudbinu. Sigurna sam da je nije voleo ni moj profesor istorije. Predavao je kompetentno i revnosno, ali savršeno isključen, izolovan od događaja koje je izlagao, neprisutan. Zagledan u neku idealnu tačku u učionici, neuvučen u tokove istorije koju je predavao, završavao bi predavanje u istom monotonu kojim ga je i počinjao. Prekinuo bi da fiksira onu idealnu tačku na zidu, slegnuo bi ramenima kao u znak izvinjenja: „ovo vam je zvanična istorija“ i uz diskretan osmeh (a bio je tada mlad i simpatičan) bi prešao na neku neistorijsku temu.
Istorija se nije nikad komentarisala. Ipse dixit. Lekciju je trebalo naučiti po udžbeniku i beleškama. Ponedeljkom nije ispitivao - „Blauen Montag“. Ostali dani su bili velika iskušenja za našu đačku memoriju: godine, događaji, istorijske ličnosti, periodi.
Tih godina prvi veliki talas iseljenika je napuštao naše prostore. Moj otac, po majci Bečlija, imao je brojne prijatelje polu Nemce koji su odlučili da se isele u Nemačku. Sećam se da je poklonio, kao uspomenu onima koji su odlazili, knjige Andersenovih i Grimovih bajki sa satiniranim stranicama i prelepim ilustracijama. Bile su štampane gotičkim pismom i računao je da mi, njegova deca, te knjige nećemo nikad moći čitati. Sećam se i da su mnogi pokušali da ga ubede da bi bilo bolje da se iseli i da primi nemačko državljanstvo. Nije hteo, odgovarao bi setno da je isuviše odmakao u godinama da bi se ponovo prilagođavao.
Posle tog prvog talasa iseljavanja, krenuli su masovno i ostali. Nemačkoj je trebala radna snaga. Najvitalniji podmladak je odlazio. Kuće su se praznile, u selima su ostala staračka domaćinstva. Ali niko nije apelovao na radikalnu promenu ekonomske politike, jedine u stanju da zaustavi odliv mladih i najsposobnijih. Jedna petina deviznih prihoda stizala je od doznaka „gastarbeitera“ i to se činilo pristojnom cenom za gubljenje naraštaja.
Danas su mnoge kuće prazne i napuštene. Sela opustela. Jedna nova seoba mogla bi da reši probleme srpskog podmlatka i da pokrene industrijske tokove, kojih nema bez ljudskog resursa.
U velikoj trpezariji, gde sam učila gradivo iz istorije, visila je na zidu slika „Seoba Srba“. Reprodukcija na platnu i u prirodnoj veličini izvedena je u Zagrebu negde 1917. godine. Gordi i mudri srpki vladika iseljava svoj narod i izbavlja ga od istrebljenja i turskog zuluma na Kosovu.
Da li su moji pradedi pogrešili? Da li je na Kosovu posle bilo bolje?
Ja odgovor znam. A znate ga i vi.
Napiši odgovor
Morate biti ulogovani da bi napisali komentar.
Novi komentari