Posle dugugodišnjeg, upornog otpora, priznajem poraz. Možda poraz i nije baš odgovarajuća reč, može se reći da je u pitanju prosvetljenje. O čemu se radi? Reći ću vam: Zavera postoji. Jer, kako drugačije objasiniti činjenicu da iste noći kada je evropska Srbija, teško, ali zasluženo slavila pobedu, Evropska Unija donese odluku o slanju misije na Kosovo, iako su njeni lideri znali da je to podmetanje klipova u točak baš zagovorniku evropske ideje, Borisu Tadiću. Odmah su svoj doprinos amortizaciji evropske perspektive Srbije dale domaće snage, od Garašaninove loše kopije, Koštunice, do patriota sa značajnim rezultatima u oblasti odbrane srpstva, radikala i socijalista, svojom kosovizacijom celokupnog srpskog društvenog života. I naravno, finale 17. februara, od strane šampiona demokratije i ljudskih prava, Tačija, kome se u govoru povodom usvajanja deklaracije o nezavisnosti Kosova otelo priznanje da je nezavisnost plod višedecenijske borbe Albanaca, tako da je svesno ili nesvesno relativizovao „argument Milošević“, koji je alibi za sve, kako pravne, tako i nepravne i nepravedne mere Zapada prema Srbiji.
Setih se onda 1996. i izborne krađe na lokalnim izborima u Srbiji. Građanski protesti, koji će ostati zauvek jedno od najsvetlijih mesta u tamnoj istoriji Srbije devedesetih, opasno su zaljuljali vlast velikog vožda. Pojavila se nada da bi Srbija, poput Češke, mogla „plišanim“ putem da izvrši smenu vlasti i da zapliva vodama demokratije. A šta radi Evropska unija? U Beograd stiže tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini i daje eksplicitnu podršku Miloševiću, koristeći sintagmu koja će narednih godina biti opšte mesto u saopštenjima SPS: „Slobodan Milošević je faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Razmislite: da se nisu uplašili demokratske Srbije, kojoj bi morali pružiti podršku za pregovore sa tadašnjim liderima kosovskih Albanaca i koja bi sigurno iznašla kakvo - takvo rešenje za suživot Srba i Albanaca u zemlji Srbiji, možda slično onome u Makedoniji, Hong Kongu, Alandskim ostrvima. Mišljenja sam da u tom trenutku demokratska Srbija nije odgovarala ko zna kakvim strateškim ciljevima Zapada, pre svega SAD.
Značajan deo srpske javnosti zamera Tadiću za poteze koje povlači povodom Kosova, sa već izanđalom mantrom o Kenu kojim gospodari mastermajnd dr Koštunica. A pitam ja vas: Koji predsednik bilo koje države u svetu bi pristao na jednostrano otcepljenje dela teritorije? Gde mu je iskrena podrška od strane Evropske Unije? Ni Zoran Đinđić nikada nije dobio pravu podršku za reformu Srbije, već samo tapšanje po ramenima i dugačku listu zahteva kao uslov za pristup Srbije EU.
Zapadne zemlje su nesumnjivo demokratske u unutrašnjem uređenju, ali su bezdušno cinične u spoljnoj politici. Da su iskreno želele stabilnost na Balkanu, mogle su naterati kosovske Albance na kompromis, a ovako još jednom daju vetar u leđa onim snagama u Srbiji, kojima je patriotizam oblanda za totalitarizam. Možda imaju još nešto u planu?
Napiši odgovor
Morate biti ulogovani da bi napisali komentar.
Novi komentari