Blog community…

Događanja koja prate snimanje filma, ponekad mogu biti zanimljivija ili, na žalost, tragičnija od same filmske priče. Najtragičniji događaj jeste nerazjašnjena smrt Brendona Lija, sina čuvenog Brus Lija, takođe, nesrećno nastradalog. Brendon je poginuo na snimanju filma »Vrana«, jer je pištolj kojim je pucano u njega bio napunjen pravim, umesto lažnim mecima. Zvanična istraga još nije otkrila pravog krivca.

Na listi filmskih nezgoda našao se i događaj sa snimanja filma »Kill Bill«, kada je Uma Turman, pokazujući svoje samurajske sposobnosti, slučajno posekla ruku kolegi Dejvidu Karadinu. Međutim, on je, naviknut na povrede i modrice koje je zadobijao tokom snimanja mnogobrojnih filmova, nastavio sa snimanjem kao da se ništa nije dogodilo.
Tokom snimanja drugog dela »Gospodar prstenova – dve kule«, Šin Astin je, zbog povrede stopala, hitno prebačen avionom u bolnicu. Dok je žurio preko reke sa svojim prijateljem Frodom, mladom Hobitu se zarilo parče stakla u meso, probivši njegov kostim – široko hobitsko stopalo.

Nikol Kidman je na snimanju filma »Mulen ruž« 2001. slomila rebro, a zatim povredila i koleno. »Pala sam sa stepenica dok sam snimala scenu u visokim štiklama i zgnječila hrskavicu«. Zbog ove povrede lepa Australijanka propustila je ulogu u filmu »Soba panike«.

Sećajući se uloge u filmu »X men 2«, Rebeka Romjin Stamos, De Palmina »Fam Fatal«, kaže da joj je najneprijatnija scena bila kada je bosa hodala po snegu na minus deset stepeni. »Stavili su pahuljice od krompira preko površine snega, jer su mislili da će mi to sačuvati stopala. Kada su se pahuljice krompira natopile snegom, postale su lepljive«.
S druge strane, neke komične scene koje nisu ušle u film, javnost je ipak, uspela da vidi.

Najsmešniji dubleti, koji se smatraju greškom, jer glumci nisu mogli da zapamte tekst, ili su pravili greške tokom izvođenja scena, sačuvani su za odjavnu špicu filmova: »Džangrizavi matorci 1 i 2«. I Džeki Čen je, smešne scene, ali i vratolomije u kojima se ozbiljno povređivao, sačuvao za odjavne špice filmova. Na snimanju »Oklopa Boga«, 1971. godine, imao jednu, skoro, fatalnu grešku, koja je ostavila trajnu uspomenu na njegovoj glavi. Talentovani karatista skočio je sa 8 metara visokih zidina jednog zamka u Jugoslaviji, promašio drvo i leteo naglavačke još desetak metara. Posle osam sati teške operacije glave, deo kosti ostao mu je u tkivu. A o ovom događaju Džeki Čen danas kaže, »Sada na toj rupi imam plastični poklopac koji štiti da nešto iznutra ne iscuri«.

Tokom snimanja filma »Poslednji samuraj«, Tomu Kruzu je najviše muke zadalo sedenje na japanskom tatamiju na kolenima, koje je morao da vežba čak nekoliko meseci! Međutim, slika koja je proputovala i nasmejala ljubitelje filma, jeste zapravo, scena iz filma »Vanila Sky«, u kojoj je Tom morao da se posluži hoklicom (koja naravno nije viđena u filmu) da bi bio na istoj visini sa filmskim partnerima.

Slične pehove imali su i Bred Pit u istorijskom spektaklu »Troja«, kada se u jednom trenutku iznad njegove glave, u kadru, našlo i moderno prevozno sredstvo XX veka, tj. avion, kao i Džoni Dep kome se, dok je snimao u kostimu »Pirata sa Kariba«, pojavila i etiketa sportske robne marke kojoj tu nikako nije mesto!

NASTAVAK PRILOGA »

Nikad nisam volela istoriju. Onu zvaničnu, udžbeničku, sluškinju režima i ideologije, kvazi nauku. Politički malj i narodni pelen. Sudbinu. Sigurna sam da je nije voleo ni moj profesor istorije. Predavao je kompetentno i revnosno, ali savršeno isključen, izolovan od događaja koje je izlagao, neprisutan. Zagledan u neku idealnu tačku u učionici, neuvučen u tokove istorije koju je predavao, završavao bi predavanje u istom monotonu kojim ga je i počinjao. Prekinuo bi da fiksira onu idealnu tačku na zidu, slegnuo bi ramenima kao u znak izvinjenja: „ovo vam je zvanična istorija“ i uz diskretan osmeh (a bio je tada mlad i simpatičan) bi prešao na neku neistorijsku temu.

Istorija se nije nikad komentarisala. Ipse dixit. Lekciju je trebalo naučiti po udžbeniku i beleškama. Ponedeljkom nije ispitivao - „Blauen Montag“. Ostali dani su bili velika iskušenja za našu đačku memoriju: godine, događaji, istorijske ličnosti, periodi.

Tih godina prvi veliki talas iseljenika je napuštao naše prostore. Moj otac, po majci Bečlija, imao je brojne prijatelje polu Nemce koji su odlučili da se isele u Nemačku. Sećam se da je poklonio, kao uspomenu onima koji su odlazili, knjige Andersenovih i Grimovih bajki sa satiniranim stranicama i prelepim ilustracijama. Bile su štampane gotičkim pismom i računao je da mi, njegova deca, te knjige nećemo nikad moći čitati. Sećam se i da su mnogi pokušali da ga ubede da bi bilo bolje da se iseli i da primi nemačko državljanstvo. Nije hteo, odgovarao bi setno da je isuviše odmakao u godinama da bi se ponovo prilagođavao.

Posle tog prvog talasa iseljavanja, krenuli su masovno i ostali. Nemačkoj je trebala radna snaga. Najvitalniji podmladak je odlazio. Kuće su se praznile, u selima su ostala staračka domaćinstva. Ali niko nije apelovao na radikalnu promenu ekonomske politike, jedine u stanju da zaustavi odliv mladih i najsposobnijih. Jedna petina deviznih prihoda stizala je od doznaka „gastarbeitera“ i to se činilo pristojnom cenom za gubljenje naraštaja.

Danas su mnoge kuće prazne i napuštene. Sela opustela. Jedna nova seoba mogla bi da reši probleme srpskog podmlatka i da pokrene industrijske tokove, kojih nema bez ljudskog resursa.

U velikoj trpezariji, gde sam učila gradivo iz istorije, visila je na zidu slika „Seoba Srba“. Reprodukcija na platnu i u prirodnoj veličini izvedena je u Zagrebu negde 1917. godine. Gordi i mudri srpki vladika iseljava svoj narod i izbavlja ga od istrebljenja i turskog zuluma na Kosovu.

Da li su moji pradedi pogrešili? Da li je na Kosovu posle bilo bolje?

Ja odgovor znam. A znate ga i vi.

Za razliku od srpske književne scene, koja je, po mnogo čemu, gerijatrijska, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom scenom dominiraju pisci mlađe ili mlađe srednje generacije. Kako da u Srbiji neki pisac osvoji kakvih-takvih književnih pet minuta slave, uključujući i dobijanje zvučne nagrade, kada kritičari žale nad time što, pazi bogati, ni ove godine nisu “otkrili” novog mlađahnog Crnjanskog ili Andrića? Ipak to više govori o kritičarima negoli o piscima. Naravno, časni izuzeci poput Marka V. potvrđuju (književno) pravilo.

Da su kojim slučajem Roman Simić (Zadar, 1972) i Vlado Bulić (alijas Denis Lalić, Split, 1979) srpski a ne hrvatski pisci, njihove knjige “U što se zaljubljujemo” i “Putovanje u srce hrvatskoga sna” dobile bi šipak a ne nagradu za najbolje prozno ostvarenje objavljeno u tekućoj godini. Ove dve knjige su u Hrvatskoj osvojile podjednako čitaoce i žirije nagrade “Jutarnjeg lista”. Maestralnu zbirku priča “U što se zaljubljujemo” treba čitati, što bi rekao Zoran Ferić, i kao “mračnu pripovjednu kroniku međuljudskih odnosa”, ali i kao katalog jakih emocija. Činjenica da je Simićeva knjiga doživela i srpsko izdanje (2007, Arhipelag) govori u prilog tezi da postoji, na svu sreću, regionalna publika zainteresovana za knjige koje nastaju, što bi rekao Rambo, “na ovim prostorima”. Bulićevo “Putovanje u srce hrvatskoga sna” je tipično delo predstavnika “neodgojene generacije” (termin Rujane Jeger) kojoj je muka od života u zemlji jeftinih političkih skandala i niskog morala. Ipak, meni najdraža knjiga objavljena u Hrvatskoj poslednjih godina je kratki roman “Crnac” Tatjane Gromače (Sisak, 1971). Nakon veoma uspešne zbirke poezije “Nešto nije u redu?” ova vrsna pesnikinja je u svojoj debitantskoj prozi uspela da, na svega sto pedeset strana, ispiše fragmente istrgnute iz života koji se, kako je već primećeno, opiru uskogrudnosti i zaslepljenosti nacionalizmima svih vrsta i boja. “Crnac” je roman-međaš nove hrvatske književnosti.

“Najosebujniju književnu pojavu poslijeratne BiH” - Faruka Šehića (Bosanska Krupa, 1970) svojevremeno sam angažovao da za časopis “Severni bunker” napravi izbor iz novije bosanskohercegovačke proze. U tom proznom bloku našli su se Goran Samardžić i Igor Banjac kao i još desetak drugih odličnih pisaca. Među njima nije bilo Muharema Bazdulja (Travnik, 1977) i Lamije Begagić (Zenica, 1980), koji su svoju najbolju ili pak prvu knjigu objavili tek nedavno. Bazdulj je u romanu “Tranzit, kometa, pomračenje” - koji se mogao zvati i “Zapadno-istočni triptih” jer se u njemu spajaju tri priče u jedan roman - napisao odličnu pripovest o devojci koja, slepo verujući strancu u koga se zaljubila, napušta Moldaviju i, misleći da ide u Hrvatsku, završi u noćnom klubu negde u Bosni. Gorka priča o gorkom životu u posleratnoj Bosni. “Godišnjica mature”, Lamijina zbirka kratkih priča objavljena u Beogradu, predstavlja školski primer kako pisati o generacijama kojima su nesreće nešto kao “dobar dan”.

Crnogorsku scenu godinama, da tako kažem, zastupaju Ognjen Spahić (1977), Andrej Nikolaidis (1974), Aleksandar Bečanović (1971), Jovanka Uljarević (1979)… Dodajmo da je roman koji je u rukopisu nagrađen “Pekićevom stipendijom” “Lutajući Bokelj” Nikole Malovića (1970), “srpskog pisca iz Boke Kotorske” prema “Politici”, trenutno najčitanija knjiga u Crnoj Gori.

Nabrojani naslovi govore o onome o čemu je u književnoj Srbiji malo kome stalo: o stvarnom životu i stvarnim problemima koje pisci dele sa svojim čitaocima. Možda zbog toga što od njih niko nije tražio da budu nove Krleže ili Marinkovići, nego da ostanu ono što jesu, mladi hrvatski, bosanski i crnogorski pisci imaju ono što srpski nemaju: obavezu da pišu i za sebe i za publiku, a ne za nagrade. Ili se, po običaju, varam? Smejem se poput gospode iz Mažuranićevog naslova…

Posle dugugodišnjeg, upornog otpora, priznajem poraz. Možda poraz i nije baš odgovarajuća reč, može se reći da je u pitanju prosvetljenje. O čemu se radi? Reći ću vam: Zavera postoji. Jer, kako drugačije objasiniti činjenicu da iste noći kada je evropska Srbija, teško, ali zasluženo slavila pobedu, Evropska Unija donese odluku o slanju misije na Kosovo, iako su njeni lideri znali da je to podmetanje klipova u točak baš zagovorniku evropske ideje, Borisu Tadiću. Odmah su svoj doprinos amortizaciji evropske perspektive Srbije dale domaće snage, od Garašaninove loše kopije, Koštunice, do patriota sa značajnim rezultatima u oblasti odbrane srpstva, radikala i socijalista, svojom kosovizacijom celokupnog srpskog društvenog života. I naravno, finale 17. februara, od strane šampiona demokratije i ljudskih prava, Tačija, kome se u govoru povodom usvajanja deklaracije o nezavisnosti Kosova otelo priznanje da je nezavisnost plod višedecenijske borbe Albanaca, tako da je svesno ili nesvesno relativizovao „argument Milošević“, koji je alibi za sve, kako pravne, tako i nepravne i nepravedne mere Zapada prema Srbiji.

Setih se onda 1996. i izborne krađe na lokalnim izborima u Srbiji. Građanski protesti, koji će ostati zauvek jedno od najsvetlijih mesta u tamnoj istoriji Srbije devedesetih, opasno su zaljuljali vlast velikog vožda. Pojavila se nada da bi Srbija, poput Češke, mogla „plišanim“ putem da izvrši smenu vlasti i da zapliva vodama demokratije. A šta radi Evropska unija? U Beograd stiže tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Lamberto Dini i daje eksplicitnu podršku Miloševiću, koristeći sintagmu koja će narednih godina biti opšte mesto u saopštenjima SPS: „Slobodan Milošević je faktor mira i stabilnosti na Balkanu“. Razmislite: da se nisu uplašili demokratske Srbije, kojoj bi morali pružiti podršku za pregovore sa tadašnjim liderima kosovskih Albanaca i koja bi sigurno iznašla kakvo - takvo rešenje za suživot Srba i Albanaca u zemlji Srbiji, možda slično onome u Makedoniji, Hong Kongu, Alandskim ostrvima. Mišljenja sam da u tom trenutku demokratska Srbija nije odgovarala ko zna kakvim strateškim ciljevima Zapada, pre svega SAD.

Značajan deo srpske javnosti zamera Tadiću za poteze koje povlači povodom Kosova, sa već izanđalom mantrom o Kenu kojim gospodari mastermajnd dr Koštunica. A pitam ja vas: Koji predsednik bilo koje države u svetu bi pristao na jednostrano otcepljenje dela teritorije? Gde mu je iskrena podrška od strane Evropske Unije? Ni Zoran Đinđić nikada nije dobio pravu podršku za reformu Srbije, već samo tapšanje po ramenima i dugačku listu zahteva kao uslov za pristup Srbije EU.

Zapadne zemlje su nesumnjivo demokratske u unutrašnjem uređenju, ali su bezdušno cinične u spoljnoj politici. Da su iskreno želele stabilnost na Balkanu, mogle su naterati kosovske Albance na kompromis, a ovako još jednom daju vetar u leđa onim snagama u Srbiji, kojima je patriotizam oblanda za totalitarizam. Možda imaju još nešto u planu?

Dobro, ne možes da kažes da si iznenađen,
kao nisi znao,
ili nisi verovao,
ili si mislio (očekivao) da će se u poslednjem času pojaviti neka tajanstrvena sila i rešiti stvar,
ili da je to jedna od onih priča koje nemaju kraj,
pa traju, i traju…
Sve je odavno bilo jasno,
(pre pet stotina, pre sto, pre deset godina – zar je važno)
znali smo da će proglasiti nezavisnost i da će ih podržati,
znali smo,
jer do sada sve što su obećali,
to su uradili,
to su nam uradili.
Nisam bio iznenađen (mada se često pitam šta se to dogodilo za ovih šezdeset godina između nas i saveznika, recimo, Francuza, da se toliko udaljimo, a šta izmedju njih i Gala, da se toliko snažno, i bez kontrole, zavole),
ali tužan jesam.
Većina Srba sedamnaestog februara 2008. godine, ma gde se nalazili, bili su tužni,
a tuga je teg mučnine zbog kojeg ne reaguješ,
koji te osami,
u rupu nabije,
u mrak i ništa…
Tuga je najgora mera.
I Nije ! Nije to zbog Lazara i vojske njegove,
zbog Oblića i Jugovića,
zbog Brankovića,
mita koji nas sledi kao senka i pesme narodne koja se u zakon pretvorila.
Ne osećam se ja zbog toga slabo.
Nije istorija gajdaška prdaljka pa da se zateže kako je kome volja, tvrdio je Ilarion Ruvarac, otac srpske istorijske nauke.
Nema to veze.
Nezavisnost je, uostalom, proglasila i Južna Osetija, pa nikom ništa.
Den me afora, den me pirazi.
Ali, prijatelju, gadan je osećaj kad vidiš da si nadigran u igri koja to nije, jer nema pravila i granica,
pošto sve je određeno i odavno odlučeno.
Gadan belaj je kad shvatiš da nisi jednak pred istim sudom,
pred sudijom,
presuditeljem.
Tužan sam bio, kao i većima mojih zemljaka, ne zbog onoga što se desilo,
a desilo se, eto, nego što sam izgubio od onih koje sam ubedjivao da nema dvojnih aršina, da je Evropa demokratska jer poštuje proceduru i zakone koje sama stvara, da nemamo neprijatelja, da ponuda o političkom sporazumu nije tako strašna, mada liči na ponudu u kojoj treba pokloniti kuću, a posle uzeti kredit za gradnju nove, lepše, demokratskije…
Ko danas može poverovati u to…
I šta će biti kada mlada demokratska država Kosovo (priznata od onih kojima zakon u topuzu leži), posle odlaska UMNIK-a i ostalih poželi da ostvari celovitost na celoj svojoj teritoriji…
A taj dan će doći…
Kao što je došao i ovaj, jučerašnji….

Dan Sv. Valentina, katolički praznik koji je usvojen kao univerzalni dan zaljubljenih u velikom broju zemalja, slavi se i u pretežno budističkom Japanu na način kakav ne postoji nigde drugde u svetu. Svakog 14. februara zaljubljeni parovi širom sveta pored poljubaca razmenjuju i poklone. Ovo, međutim, nije slučaj u Japanu jer poklone daju samo žene a ne i muškarci. Takođe, za razliku od drugih zemalja gde pokloni variraju od cveća, garderobe i obuće do tašni, satova i nakita, vrsta poklona koje Japanke predaju Japancima je određena i iz godine u godinu ne trpi promenu: svake godine hiljade tona lepo upakovane čokolade raznih veličina i oblika budu razgrabljene sa rafova japanskih prodavnica i završe u stomacima srećnih muških dobitnika. Poklanjanje čokolade je elegantan način za inače stidljive i povučene Japanke da izabranicima svog srca prenesu šta osećaju.

Razlog zašto je čokolada postala neprikosnoveni simbol ljubavi u Japanu je nesvakidašnji i nalazi se u velikoj reklamnoj kampanji industrije slatkiša koja je krajem pedesetih godina prošlog veka potakla Japance da usvoje strani praznik i nametnula svoj slatki proizvod kao gotovo jedini izbor za Dan zaljubljenih. Veliki japanski proizvođači slatkiša Lote, Morinaga, Meiđi i Gliko ostvare polovinu ukupne godišnje prodaje čokolade u nekoliko dana pred Sv.Valentin. Početkom februara japanski super marketi, poslastičarnice i samoposluge odvajaju poseban prostor i postavljaju tezge i police na koje se potom iznose desetine vrsta domaće i strane čokolade u najrazličitijim pakovanjima, od samo nekoliko čokoladnih bombona vrednih par evra do luksuznih bombonjera vrednih nekoliko desetina evra. Mada su u samom početku čokoladu poklanjale samo muškarcu u koga su zaljubljene, pošto je karakteristično za japansku kulturu koja naglašava vrlinu zahvalnosti prema porodici, učiteljima i saradnicima na poslu, te brigu za osećanja drugih, vrlo brzo Japanke su počele da čokolade poklanjaju i braći, očevima i naročito poslodavcima i kolegama kako se oni ne bi osećali povređeno ili zapostavljeno.

Da u mnoštvu čokolada koje poklanjaju ona jedna, koja je izraz istinske ljubavi prema muškarcu, ne bi izgubila smisao Japanke se, kada kupuju za dečka, muža ili muškarca kojem će tek izjaviti ljubav, opredeljuju za kvalitetnije, lepše upakovane, skuplje ili domaće čokolade (za razliku od skromnijih vrsta čokolade namenjenih kolegama sa posla) i dodaju pisanu poruku ili još neki manji poklon. I u svakodnevnom govoru odomaćili su se izrazi koji omogućavaju distinkciju između čokolade poklonjene iz ljubavi i one poklonjene iz etikecije a koji, u slobodnom prevodu, znače “čokolada za onog pravog” i “čokolada iz osećaja dužnosti”.

U godinama nakon što se čokolada učvrstila kao jedini poklon za Dan zaljubljenih, jedan proizvođač krem slatkiša, poučen primerom kolega iz industrije čokolade, lansirao je 1965. godine reklamnu kampanju u kojoj je pozivao muškarce da budu fini i svojim devojkama i ženama uzvrate poklon, i to u vidu belog kolača. Tako je nastao “Beli dan”, jedan čisto japanski praznik, koji ne postoji nigde drugde u svetu i koji pada na 14. mart, tačno mesec dana nakon Sv.Valentina. Ubrzo, infiltracija drugih konditorskih proizvođača učinila je da se osim kolača poklanjaju i druge vrste belih slatkiša kao što su bombone i bele čokolade koje su sada najprodavaniji artikl. Vremenom je došlo i do promena pa muškarci danas više ne poklanjaju ženama samo slatkiše već i razne druge poklone. U jednoj anketi s kraja devedesetih prošlog veka najveći broj žena ispitanika je izjavio da se od svih poklona najviše raduju cveću.

U ledenoj ali impozantnoj atmosferi sivo-crnog metala i betona velikih građevina i prostranih pločnika, u novoizgrađenom jezgru do pre par godina nepostojećeg grada Saitama, uzdiže se poslednja u nizu gigantskih hala u koje se, željni uzbuđena i zabave, slivaju stanovnici prestonice i okoline - Saitama arena. Grad Saitama, na svega pola sata vožnje severno od Tokija, nastao 2001. godine spajanjem uprava gradova Urave, Omije i Jonoa, predstavlja najpoznatiji primer procesa administrativnog ujedinjenja fizički spojenih naselja koje, radi smanjenja birokratije i administrativnih troškova, stimuliše japanska vlada.

Ujedinjenje tri velika naselja na samom obodu metropole Tokija i stvaranje novog grada bilo je i povod da se izgradi i potpuno novi centar sa železničkom stanicom, hotelima, poslovnim zgradama, velelepnim fudbalskim stadionom i arenom. Arena okružena najmodernijom arhitekturom, koja kazuje o ekonomskoj moći države, poprište je sportskih okršaja i pozornica velikih koncerata a u graji ljubitelja kik boksa i košarkaških navijača, u buci ogromnih koncertnih zvučnika, u kutku hale, tiho i skromno prebiva hram obožavalaca stare pop i rok muzike - Muzej Džona Lenona.

Ovaj muzej otvoren je uz saglasnost Lenonove supruge Japanke Joko Ono koja je ustupila njegovu odeću, instrumente i druge lične predmete kao i porodične fotografije, te svoje sopstvene umetničke radove, i po tome je jedinstven u svetu. Na ulazu u muzej postavljen je veliki pano sa desetinama fotografija, portreta Džona Lenona koji smesta posetioca upoznaje sa ličnošću vođe Bitlsa. Posetioci najpre ulaze u malenu salu u kojoj mogu da pogledaju kratku filmsku projekciju o životnom putu Džona Lenona, a zatim nastavljaju u izložbene prostorije u kojima se upoznaju sa detaljima iz različitih razdoblja njegovog života. Svake godine održavaju se takmičenja bendova u sviranju muzike Bitlsa.

Od svih definicija globalizacije najefikasnija i najkraća je “deteritorijalizacija”: modularna proizvodnja robe i usluga, prostorna distribucija proizvodnih procesa i retikularna organizacija ugrađena u  efikasan logistički kanal kojim se proizvodi kreću od izvorišta do potrošača. Logistički kanal (Supply chain) često dostiže dužinu i do 6.000 km (polovina prečnika zemljine kugle). Duž kanala postavljene su mnogobrojne postaje: u jednoj se obavlja obrada,  u drugoj dorada, u trećoj dalja transformacija, sve do finalnog proizvoda i distribucije. Carinjenje postaje lep problem širom sveta. Carinska služba, čiji je zadatak da ustanovi poreklo robe i razreže carinsku stopu je izbezumljena varijacijama i kombinacijama relevantnih geografskih faktora koje je teško dokučiti i još teže dokazati. O uslugama da i ne govorimo. One lete preko Interneta. Gde je i ko proizveo igrice za playstation i game boy? Idi pa ga traži!

Gledano sa tehnološke perspektive svet je uravnjen. Tehnička i tehnološka znanja su na domaku svih ambicioznih mladih ljudi u zemljama koje imaju visoki školski standard, a tu su prvi Indija, Kina i Rusija. Zapadna  omladina je drogirana game boy-om, iPod-om, celularnim telefonima, junk televizijom, slabom radnom etikom. Izvan tog virtualnog prostora momentalne tehnološke gratifikacije u kojem živi većina mladih na zapadu odvija se bitka giganata: “It’s brain power against brain power” (to je tvoja snaga mozga protiv snage mozga tvojih konkurenata ), piše Thomas L. Friedman u eseju “The world is flat” (“Zemlja je ravna” – Penguin Books, 2006). Taj novi svet usavršavanja i inovacije ne zahteva ni od kog da migrira. Danas je nemoguće držati najsposobnije i motivisane ljude izvan svetskih procesa. Ne postoji konzularni službenik koji ih može isključiti iz sistema, odbijajući da im izda vizu.

Plug-and-play!

Bože, da li se u školama još čitaju Šantićevi  stihovi “Ostajte ovde, sunce tuđeg neba…”?

Čitam ovih dana u “Vizantijskom Internetu” Radoslava Petkovića, u odeljku “Od Psela do Plitona”, rečenice posvećene metempsihozi, terminu koji mi, s vremena na vreme, zadaje glavobolje. Petković svedoči da je Jovan Ital optužen za verovanje u metempsihozu, ali i za - što je kontradiktorno - prihvatanje Aristotelove teorije o propasti duše nakon smrti. Ali ko su Psel, Pliton i Jovan Ital? Ni jedna od mojih enciklopedija na srpskom jeziku ne beleži biografije ovih ljudi, što ide u prilog tezi da nam je do vizantijskih istoričara i filozofa stalo kao do lanjskog snega. Mihailo Psel je jedna od najznačajnijih intelektualnih figura u istoriji Vizantije. Njegova pojava se vezuje za takozvanu renesansu Komnina; zaslužan je za to što je Platonova misao otkrivena na Zapadu, zbog čega je sam sebi dodelio titulu “konsula filosofa”. “Hronografije” su njegovo ako ne ključno ono najcitiranije delo. Njegov naslednik na čelu filozofske škole bio je Jovan Ital, koji je anatemisan i osuđen zbog jeresi. Filozof Georgije Gemistos, koji je sebi nadenuo ime Pliton, živeo je u drugoj polovini 14. i prvoj polovini 15. veka, njegovo životno delo su “Zakoni” koji predstavljaju pravo remek-delo nastalo u duhu neoplatonizma ali i neopaganstva u evropskoj kulturi. Iako sam s uspehom položio srednjevekovnu filozofiju, susreo sam se samo sa učenjem ovog poslednjepomenutog filozofa. “Glavno sjedište platonizma bila je akademija u Firenci, koju je osnovao Cosmos od Medicija i koju su sjajno sačuvali njegovi sljedbenici. Poticaj za to dao je Georgios Gemistos Plethon (1355-1450), pisac mnogobrojnih komentara i kompendija, kao i jednog (grčkog) spisa o razlici platonske i aristotelovske doktirne”, Wilhelm Windelband: “Povijest filozofije”. I to je sve. Zato, hvala Radoslavu Petkoviću na “Vizantijskom Internetu”. Zašto sve ovo pominjem? Naravno, zbog metempsihoze. Sajmon Blekburn taj termin objašnjava kao seljenje duše pomoću kojeg - posle smrti - ona nalazi boravište u novom telu. Metempsihoza se u zapadnoj tradiciji naročito povezuje sa Pitagorom i Empedoklom, a ovo učenje je utkano i u indijski pojam “samsara”. No, svakako da je Platonovo učenje o besmrtnosti i preseljenju duše najpoznatije. Svojevremeno sam čak, zagolican razmišljanjem o tom učenju, napisao i pesmu o Odiseju koji spava i Odiseju koji je budan, tačnije, o jednoj duši koja se, tokom sna, seli iz jednog tela u drugo.

Pre gotovo dve decenije išao sam sa prijateljima na prvomajski izlet. Pored rečice - za koju se veže legenda da je u njoj pohranjeno blago Atile Biča Božijeg - raširili smo ćebad i polegali. Dok su oni vičniji telesnim aktivnostima igrali fudbal po džombavom improvizovanom terenu, ja sam, između zalogaja pečenog mesa na roštilju, prepričavao svoje utiske koja sam netom poneo sa predavanja na Filozofskom fakultetu. Moje slušaoce je naročito zanimala priča o Platonovoj psihologiji, tačnije, o šest argumenata koje je razradio u sistem u nastojanju da dokaže besmrtnost duše. “U ‘Fedru’ Platon dušu poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem”, izdeklamovao sam naučeno gradivo. I taman što sam izrekao tu rečenicu, ubaci se u razgovor stari salašar koji nam se neprimetno pridružio. “A šta kaže Moli u ‘Uliksu’? Me… tem… psi… koza. Duša skače tamo-vamo kao koza. Čuveni Džojsov humor”, reče, ustane i ode. Svi smo se našli u čudu. Starac u odrpanoj odeći, neokupan i neobrijan zna šta je metempsihoza? I citira Džojsa kog, ruku na srce, niko od nas tad još nije čitao?! Više nam se nije pričalo o filozofiji, interesovalo nas je ko je taj misteriozni čovek. Tek koju godinu kasnije sam čuo jednu moguću verziju njegove biografije. Bio je partizanski oficir, kasnije i jugoslovenske armije, koji je stradao tokom Titovog obračuna sa staljinistima. Nakon odslužene kazne na Golom otoku, Služba ga je poslala da u mokrinskom ataru živi i radi kao čobanin, udaljivši ga tako od zbivanja u zemlji i svetu. Odakle je zaista bio rodom, to nisam saznao. Ne znam ni da li je živ, nikada ga više nisam video, niti sam nešto više o njemu čuo. Načitani oficir koji je postao pastir je pravi primer kako jedna duša može - i na javi a ne samo u snu - da se nađe u dva tela.

(USKORO: Knjiga izabranih kolumni “Alternativni vodič kroz Vavilon”, GNB “Žarko Zrenjanin”)