Blog community…

Sivo plavi voz tiho se otiskuje iz stanice Šinbaši u centralnom delu japanske prestonice i dvadesetak metara nad zemljom kreće na put među novim, impresivnim poslovnim zgradama, krivudajući duž obale Tokijskog zaliva. Metal i staklo impozantnih, futurističkih građevina svetluca na suncu dok putnici, koji se prvi put voze na liniji Jurikamome, odmahuju glavama u neverici: čini se kao da kompozicija bez lokomotive i mašinovođe prolazi između kulisa na pozorišnoj sceni. Jurikamome, linija monorejla bez ljudske posade, duga 12 kilometara, potom zavija u oštru petlju izmamljujući uzdahe zabrinutih putnika, naviklih da pred sobom vide starog, iskusnog mašinovođu koji zna kako da koči u oštroj krivini. Ali nemir kratko traje jer inteligentna mašina savlađuje petlju optimalnom brzinom i stupa na najpoznatiji gradski most “Rejnbou bridž” sa kojeg puca pogled na zaliv, brodove i okean u daljini. Prizor od kojeg se zanemi.

Veliki šoping centri nakrcani najrazličitijom robom, desetine restorana italijanske, francuske, kineske, koreanske i domaće kuhinje, zabavni parkovi, sportske hale i tereni, bazen, hoteli i muzeji, čekaju zapanjene posetioce na drugoj strani mosta, u prostranom kompleksu Odaiba izgrađenom na veštačkim nasipima u sredini zaliva. U centru ovog grada na vodi nalazi se zabavni park sa ogromnim točkom koji stalno opsedaju mase ljudi jer se iz njegovih gondola može uživati u nepreglednom okeanu ali i u pogledu na večnim snegom okovanu vulkansku planinu Fuđi u daljini, te gusto načičkane zgrade ogromne prestonice. U podnožju točka posetioci mogu da se zabave igrajući video igrice, flipere, bilijar i mali golf, posmatrajući trke kartinga ili obilazeći halu koja služi kao izložbeni salon Tojote.

Uz zvuke žive muzike koju izvodi gostujući bend desetine ljudi okuplja se u ovoj hali pred trospratnom, potpuno automatizovanom garažom iz koje, po programiranom redosledu, izlaze jedan po jedan model, što prati i niz fotografija i lista sa tehničkim karakteristikama automobila na displeju ispred garaže. Nešto dalje, izložen je i model formule 1 kojim je tim Tojote debitovao na grand-priju u Bahreinu, stariji automobili ovog proizvođača, a za one koji žele da se okušaju i za volanom postavljeni su simulatori vožnje kao i jedna mala kola kojima se može kružiti po stazi unutar hale.
Osim vozom, Odaibu u kojoj se nalaze i teniski tereni, plivalište, Muzej nauke budućnosti, Muzej pomorstva, futuristička zgrada koja je središte velike TV stanice “Fuđi”, javna kupatila, botanička bašta i mnoge druge atrakcije, moguće je u potpunosti obići i brodom koji ima više stanica.

Jedini stanovnici Odaibe, koji na njoj ostaju i noću, su strani studenti, njih oko hiljadu, smešteni u studentski grad koji podseća na kompleks luksuznih hotela.

U vreme kad je Malthus pisao „Esej o principima populacije“ (1798.) na Zemlji je živela jedna milijarda ljudi. Danas nas je preko šest milijardi. Statistike o izvanrednom priraštaju populacije trebale su biti najubedljiviji dokaz neosnovanosti Malthusove teorije. Ukratko, Malthus je tvrdio da: Svetsko stanovništvo (Malthus je već tada imao u vidu i migracione procese) u odsustvu kontrole rađanja, raste po geometrijskoj progresiji (2,4,8,16,32,….), dok proizvodnja životnih namirnica raste po aritmetičkoj progressiji (1,4,6,8,10,12,…..). Neumoljive posledice su periodični beda i porok - „Misery and vice!“ (glad, epidemije, moralna beda, ratovi, prirodne katastrofe, itd ) koje nasilno uspostavljaju izgubljenu ravnotežu.

U proteklih 200 godina nije bilo akademika koji se nije ogradio od ovog zloslutnog učenja.
Sve do nedavno…

Od 1950. do danas obradive površine u globalnim razmerama su porasle za 11%, a produktivnost po hektaru za 120%. Ove statistike potvrđuju teoriju o aritmetičkom porastu stope poljoprivredne proizvodnje. U istom periodu stopa porasta stanovništva je sa 2,2,% opala na 1,1%, kao rezultat kontrole priraštaja stanovništva u značajnim svetskim regijama. To još uvek znači da bi nas 2020. godine trebalo biti osam milijardi. Da bi se prehranilo to buduće stanovništvo morali bi pronaći način da za 12 godina pređemo sa aktuelnog prinosa od tri tone žitarica po hektaru na 4 tone/ha, uz uslov da se obradive površine pod žitaricama ne smanje u korist drugih kultura ili da se okrenu drugim namenama.

U Malthusovo vreme pogonska snaga bila je volovska ili konjska sprega, koja je kao „gorivo“ koristila zemljoradničke proizvode i time direktno konkurisala ljudskoj trpezi. Potom su došli automobili, traktori i nafta kao pogonsko gorivo, i Zemlja se vratila da proizvodi direktno ili indirektno hranu za svoje stanovništvo.

Danas, obogaćeni globalni svet traži i troši sve više nafte, koje ima sve manje i koja se sve skuplje plaća. Izlaz je pronađen u „biogorivu“. Pomalo, kao volovske sprege u Malthusovo vreme, moj auto i moja trpeza će konkurisati za iste obradive površine. Već danas 4 miliona kvadratnih kilometara obradivih površina u Južnoj Africi je pod kukuruzom namenjenim za proizvodju biogoriva. I Brazil planira da zaseje 1.200.000 kv km kukuruzom za istu namenu, Indija 140.000 kv.km, itd. SAD su 2007. godine imale 150 fabrika etanola, a za dve godine bi trebalo da imaju 450, naravno uz proširenje površina pod kukuruzom za biogorivo.

Iako je trend nov, prvi efekti se već osećaju. Cena stočne hrane u 2006. godini je porasla za 100%. Međunarodni monetarni fond je upozorio na nagli porast cena prehrambenih proizvoda (23%) za poslednjih 18 meseci, za slučaj da je ostao neprimećen.

Misli mi se vraćaju na našu nepreglednu ravnicu i bogata polja.
Maltus je na pragu. Možda bi trebalo zamandaliti vrata.

Proteklih nedelja pažnju mi je privuklo nekoliko medijskih objava o psima i ljudima. Prva je  pismo francuske glumice i borca za zaštitu životinja Brižit Bardo (Tanjug, 2. novembra 2007.) koja je zatražila od nadležnih u Srbiji da se angažuju u zaštiti pasa lutalica u Novom Sadu. Bardo je s tim u vezi uputila pismo i predsedniku Srbije Borisu Tadiću jer je “iznenađena kako se u Srbiji postupa sa psima lutalicama, posebno što su takva ponašanja kažnjiva po zakonima o zaštiti životinja”. Druga je (“Politika”, 29. decembar 2007.) da je Mioljub Savić (60) iz sela Latković kod Ljiga prvi čovek u Srbiji koji će ići u zatvor (tri meseca) zato što je “vatrenim oružjem, sa umišljajem ubio psa (životinju)”. Treći je tekst o tome (Dnevnik, 4. januar 2008.) da je Emerencija Lošonc (1935) iz Bogaraša nadomak Sente umrla poslednjeg dana minule godine od posledica ujeda dva psa pit-bul terijera.

Mislim da razumem angažman Bružit Bardo u zaštiti životinja. Što se tiče čoveka koji ide u zatvor zbog neopravdanog i surovog ubistva psa, kojeg je kasnije vukao mrtvog vezanog za automobil, i treba da ide u zatvor. Što se mene tiče za zatvor je i vlasnik pasa koji su usmrtili nesrećnu ženu. Psi su poput dece, onakvi su kako ih vaspitate i školujete (dresirate). Ima neka falinka u ljudima koji bude i forsiraju krvožednost svojih pasa i time se hvale i ponose.

Ali sve ovo me je podsetilo da ispričam čudnu priču o sudbini jednog psa. Maja 1978. godine kambodžanski princ, kasnije kambodžanski kralj, Norodom Sihanuk poklonio je Josipu Brozu Titu, predsedniku SFRJ, prelepog škotskog ovčara po imenu Tuti. Pas je predat jugoslovenskoj ambasadi u Pekingu i čekala se pogodna prilika da bude prebačen u Jugoslaviju. U Pekingu se snimao neki film i Kinezi su zamolili da im se za te potrebe pozajmi Tuti. Pošto pas i posle više od mesec i po dana nije vraćen otišao je po njega čovek iz ambasade. Vratio se bled kao krpa – Tuti je poslužio kao glavno jelo na svečanosti povodom završetka filma. Tako Tuti nije video Tita.

(Amerikanizacija ili globalizacija?)

Koliko su Srbi daleko od Amerikanaca, kada je reč o prosečnom potrošaču i konzumentu industrije zabave, medija i kulture i da li bi bilo ispravnije da se globalizacija, zapravo, zove amerikanizacija? Da li se ta udaljenost može meriti u istim navikama ili u broju izgovorenih engleskih reči po glavi stanovnika? Ili se, ipak, globalizacija meri u farmerkama, filmovima, brzoj hrani, šoljama i kafi?

KAFA. Primećujete li, kako iz srpskih kuća, polako nestaje miris jake, pržene, crne kafe i sve više se sprema instant kafa u granulama, koju često zovemo imenom njenog proizvođača – NES. Uz crnu kafu odlaze i male šoljice, koje su nam u amanet ostavlile naše bake, a njima njihove bake i Turci. Uz drugi ukus kafe stižu i drugačije, velike šolje. Zanimljivo je da se i u praznoj šolji može videti sudbina osvajača! Otomanska imperija, dok je bila jaka, vladala je u svim segmentima života – zakonu, jeziku, kulturi, načinu života, ishrani, pa i u sitnim, svakodnevnim navikama, poput ispijanja kafe. Danas, sve više naginjemo anglosaksoncima u ekonomiji, jeziku, kulturi, načinu života, ishrani i kafi! Da li je i taj mali, dnevni ritual deo velikog procesa globalizacije?

FARMERKE. Svi ih imaju, zar ne? Više nego bilo koji artefakt, farmerke su uspele da razbiju sve barijere: demografske, sociološke, kulturne, modne i materijalne. Napravljene su u Americi, za kopače zlata, početkom prošlog veka. Dovoljno čvrsto tkanje i drugačija izrada pamuka, pokazala se idealnom za nošenje vredne rude. Od tada do danas, džins je postao omiljeni deo odeće u svim strukturama društva. Zadržao je vezu sa vesternom i Amerikom, prenoseći ideologiju Zapada na ceo svet.

FILMOVI. Hoćete da pogledate dobar film? Birate američki. Želite da vidite poznate i dobre glumce? Najpoznatiji su američki. Najbolji akcioni filmovi su… Opet američki, zar ne? Zar se niste umorili od Brusa Vilisa i drugih velikih heroja koji se bore sami protiv svih i uvek uspeju da pobiju sve negativce i spasu svet od velike katastrofe! Kako se dogodilo da postanemo zavisni od njihovih filmova? Reč je o izboru, mogućnostima i reklami. I na TV programima je opšta amerikanizacija! Nema više divnih ruskih serija, francuskih komedija, ciklusa drame ponedeljkom, ni horora petkom. Tradiciju neameričkih filmova, neguje jedino Jugoslovenska kinoteka, sa skromih stotinak mesta u sali.

NAČIN ŽIVOTA. Sve brži tempo života i rada, traži i brzu hranu - hamburgere i druge „mekove“, koje zalivamo koka-kolom ili sličnim gaziranim pićem. Na posao ne krećemo bez žvaka. Usadili su nam strah od problema sa karijesom, žutim zubima ili zadahom. Koje žvake su dobre? Naravno, američke ili one koje imaju američko ime. Uveče gledamo filmove uz brdo kokica ili drugih grickalica, baš kao i Amerikanci.

POTROŠAČKE NAVIKE. Robne marke koje se kod nas najviše prodaju, posebno za sportsku garderobu (veoma skupu, za naš standard) stižu nam iz LA, NW Kanade… Kopiramo njihov stil ili stil njihovih zvezda: nekada su devojke izgledale kao Madona, danas kao Rijana, Britni Spirs ili Paris Hilton. Nekada su muškarci nosili pilotske jakne, poput Toma Kruza u filmu Top Gan ili vijetnamke, kao američki vojnici, danas su im idoli Bred Pit, Džordž Kluni, Met Dejmon. I kupujemo kao blesavi, za keš, kartice, kredite, pozajmice – za sve pare! Toliko je velika potražnja da nemamo dovoljno marketa i prodajnih centara, već stalno niču novi, sve veći i luksuzniji.

JEZIK. A kroz sve segmenta života, prožimaju se jezik i kultura. Dok studiramo, radimo, jedemo, pijemo, kupujemo, provodimo se – mislimo i govorimo na tuđem jeziku. Više ne primenjujemo ideje, nego ih implementiramo, ne oblačimo se, već se „dreskodiramo“, šopingujemo u šoping molovima, umesto da kupujemo u tržnim centrima, hendlujemo, otvaramo nova radna mesta za office i accaunt manager-e.

Da li će svet postati globalno selo i hoćemo li svi biti klonovi Amerikanaca ili je pokušaj ukalupljivanja, ipak, slučajnost? Hoćemo li, kao i oni, živeti otuđeni jedni od drugih u rasturenim porodicama, zaboravljajući tradicionalne uloge i tražeći zadovoljstvo u kupovini, novim automobilima, skupoj garderobi, letovanjima, alkoholu, industriji zabave i slobodnog vremena…

A ako se to i dogodi Srbima, da li će svet zbog toga propasti ili će Srbi biti srećniji što mogu svima, iz inata, da uvedu vize?

Ugledni srpski dnevni list „Kurir“ je povodom Božića napravio anketu među srpskim političarima o najlepšim Božićnim SMS čestitkama. Na stranu što se pojedini teolozi mršte na SMS čestitke, to je neizbežan danak tehnološkom napretku, druga stvar mi je zapala za oko. Bože moj, kakvih je sve tu poruka bilo. Naročito su odisale hrišćanskim prazničnim duhom, duhom ljubavi i praštanja, one u kojima se izražava želja za propašću političkih protivnika.Velika većina naših političara su sada veliki zagovornici pravoslavlja, a gro njih, ubeđen sam, nije pročitao ni redak od Biblije, a kamoli od nekog od pravoslavnih mislilaca. Njihova vera u Hrista se svodi na vulgarni, manifestacioni pristup, gde je zapaljena sveća i krštenje sa tri prsta dokaz njihove pravovernosti. A u stvarnosti? Laži, utaje, moralne vratolomije, vređanje političkih protivnika. Pa neki od njih javno traže izopštenje iz Crkve onih koji drugačije misle, a da prethodno ne provere da li se uopšte radi o verniku ili ateisti, dok drugi u TV emisiji mirno izjavi da mu nije žao ubijenog novinara koji je imao drugačije stavove od onih koje on zastupa. Hrišćanski, nego šta?

Dugo suzbijanje vere za vreme komunizma je bio anticivilizacijski stav, ali koji je i dobrim delom doprineo slomu te ideologije. Međutim odvojenost crkve od države je jedno od najvećih dostignuća savremene Evrope. Mišljenje crkve bi trebalo da se čuje i uvažava, ali ne da bude odlučujuće u vođenju državnih poslova. Isto tako, država ne sme da se meša u unutrašnja crkvena pitanja.

A najveći praznici, Božić i Vaskrs su prilika da svi mi, bilo vernici ili ateisti, preispitamo da li trenutno izgužvani pojmovi kao što su ljubav, poštenje, praštanje i poštovanje drugih mogu ponovo biti osnovni životni stavovi.

Kada me je na dan proslave slave svetog Nikole, majka moje prijateljice, u poverenju, upitala da li sam čuo da će neki Rus doći da bude Kikindjanin, prilično sam se iznenadio, jer prvo nisam znao šta će to, bilo kom, Rusu i što je odabrao baš moj grad, jer su ovamo dolazili samo kada moraju (kao izbeglice tokom i po završetku Prvog svetskog rata i oslobodilačka armada na koncu Drugog svetskog rata) a dobrovoljno su do sada birali uglavnom toplije krajeve u Montenegru. Ispostavilo se nešto kasnije da baćuška, ustvari, neće doći, nego će mu – zbog dobrog vladanja ili primernog drugarstva – pripasti počasna titula žitelja našeg grada. U prvi mah sam se obradovao, jer sam poverovao da se, možda, radi o Romanu Abramoviču, multimilioneru i vlasniku fudbalskog kluba Čelzi iz Londona, koji bi kod nas mogao otvoriti nekoliko firmi, sagraditi lep stadion i, preko noći, uvesti Fudbalski klub Kikindu u prvu ligu. Sutradan sam, medjutim, čitajući novine saznao da se ne radi o Romanu, nego o Vladimiru Vladimiroviču Putinu, predsedniku Rusije. Tako se i naš grad svrstao u red varoši (Vrbas, Loznica, Raška, Apatin, Sombor…) koje žele da izdaju VIP ličnu kartu najznačajnijoj ličnosti u svetu ove godine, prema oceni jednog Američkog magazina. Naravno ova inicijativa našla je na negodovanje jednog dela žitelja naše opštine koji su zamerili Vladimiru to što je službovao u KGB-u, što u njegovoj Rusiji nekažnjeno ubijaju novinare, te da iza Urala nema dovoljno demokratije.

I tu smo mi sada napravili problem.

I ne zna se šta je V. V. Putina više uzbudilo: mogućnost da bude počasni gradjanin Kikinde ili reakcija onih koji to ne bi želeli. Baš bi voleo to da znam.

NASTAVAK PRILOGA »

Ukusno napravljena, crna ograda opasuje prostrano imanje sa širokim, besprekorno uređenim travnjakom i desetinama lepih četinara od kojih najviša dva, čini se, drže u zagrljaju sjajnu belu građevinu japanskog srednjovekovnog zamka koja se pomalja u daljini. Ovaj prizor prostranog, impresivnog vrta u evropskom stilu, nalik onima u francuskim dvorcima, u čijem srcu leži egzotična, orijentalna građavina, očekuje radoznalog posetioca u malom mestu Noda, severoistočno od Tokija, i odmah, na kapiji, zbunjuje ga kontrastom i zadivljuje veličinom i lepotom.

Izazvati divljenje i čuđenje i jeste bila namera arhitekata ovog kompleksa, sedišta malo poznate ali vrlo bogate japanske religiozne grupe “Svetlo duhovnog zraka”(Reiha no hikari). Jedna od brojnih, novih religija u Japanu, Reiha predstavlja kult takozvanog Boga Zaštitnika, čoveka koji je, kako vernici kažu, oboleo od smrtonosne bolesti tokom Drugog svetskog rata i dok je još bio pri snazi napustio kuću i krenuo na put po Japanu tragajući za konačnom istinom i prosvetljenjem. Kada je posle dugog traganja bio na izmaku snage i spreman da se preda smrti, njega je prožeo zrak iz dubine svemira, blještava svetlost koja ga je na mestu izlečila, otvorila mu oči za to šta mu je činiti u životu, odnosno preobratila ga u proroka i nadljudsko biće. On je shvatio da je njegova misija da širi veru u mističnog Kosmičkog boga koji ima moć da prosvetli i izleči ljude koji u njega veruju. Reiha je, upravo, zahvaljujući ovom obećanju o izlečenju teško obolelih i stekla najveći deo svojih sledbenika.

Važan metod za širenje njenog učenja je privlačenje turista u impresivni kompleks u Nodi, prefektura Ćiba, gde posetioci mogu, dok se upozaju sa doktrinom ove verske zajednice, da uživaju ne samo u lepoti zelenila već i veštačkog jezera i vodopada koji se pušta i zaustavlja pritiskom na dugme, nalik atrakciji u zabavnim parkovima kao što su tokijski Diznilend ili Juniverzal Studio u Osaki.

Ipak, najinteresantnija tehnološka inovacija su robot-lutke Zaštitnika i njegove porodice u prirodnoj veličini, koje ilustruju njegov životni put i trenutak prosvetljenja. Uverljivo izrađene lutke koje obiluju detaljima prožete su električnim kablovima i sklapaju ruke u molitvu, pomeraju glavu i oči ili otpozdravlju, čime na originalan način pripovedaju o rođenju, bolesti, duhovnom putu i učenju proroka sekte. I okruženje u kojem ovi hibridi između lutke i robota ispunjavaju svoju edukativnu funkciju napravljeno je živopisno - pokretne statue proroka smeštene su na pozornici i među kulisama kao što su makete velikih, strmih stena, snegom prekriveni kamenjar, planinski izvor ili livada pokraj polja pirinča.

U visoko razvijenom Japanu tehnologija u svakodnevnom životu ljudi igra ulogu verovatno veću no i u jednoj drugoj državi. Kompjuter je obavezni deo pokućstva u svakom domaćinstvu a mobilni telefoni sa brojnim funkcijama kao što su i-mejl, pretraga Interneta, snimanje fotografija i gledanje televizije nalaze se i u posedu velikog broja osnovaca. U toku su i projekti za izradu telefonskog čipa zahvaljujući kojem će mobilni telefoni moći da budu korišćeni i za plaćanje proizvoda i usluga i kao jedna vrsta identifikacione kartice na mestima gde je potrebna korisnička lozinka. U Japanu postoje i brojna takmičenja robota u baratanju predmetima ili raznim, neobičnim sportovima u kojima učestvuju ne samo firme i instituti već i studenti i pojedinci entuzijasti koji za tu priliku konstruišu sopstvene mašine. Droidi firmi kao što su Soni i Honda, koji hodaju na dve noge, govore i reaguju na ljudski glas i prisustvo u javnosti se pojavljuju kao promoteri na priredbama i u prodajnim kampanjama. Otuda nije čudno da su vođe religiozne grupe Reiha umesto na tradicionalne metode širenja vere putem knjiga ili skupova stavili akcenat na savremenu tehnologiju.