Da je u zemlji Srbiji sve moguće, odavno je aksiom, ali da će lokalni vlastrodršci u Staroj Pazovi, 30-tak kilometara od Novog Sada onemogućiti (namerno koristim reč „onemogućiti“ jer su sigurno izbegli formalnu zabranu, “da se Vlasi ne dosete“) koncert Đorđa Balaševića, e to je previše, pa i za nas. Voleli ili ne voleli ono što Balašević govori, on je umetnik koji ovoj nesrećnoj zemlji čini čast, da peva i piše na engleskom bio bi slavljen kao Leonard Koen, recimo.
Mi kikinđini trebalo bi da smo ponosni, jer je sezonu zabrana otvorio naš predsednik opštine, proglasivši Natašu Kandić za personu non grata u Kikindi. Nadovezao se predsednik opštine Topola, koji je tribinu „Peščanika“ sa svojim pristalicama prekinuo u susednoj opštini, u Aranđelovcu. I sad ovo u Staroj Pazovi, šlag na tortu.
Neslaganje sa tuđim mišljenjem je normalno, prirodno i demokratski. Ni ja se ne slažem sa mnogim stvarima koje govori Nataša Kandić ili koje se čuju u „Peščaniku“, ali zabrane i onemogućavanje da se GOVORI su recidiv totalitarnih režima, koji su bar u Evropi, relikt. Ili na pojedinim mestima u Srbiji nisu? Da su ti nadobudni političari, isplivali na talasu sirovog populizma i ekonomskog nezadovoljstva, bar nešto pročitali u životu, znali bi za rečenicu velikog Voltera, koji je još u 18. veku napisao: „Ne sviđa mi se to što govorite, ali ću do smrti braniti vaše pravo da govorite“. Ovako, šta je ishod. Mali lokalni lideri određuju šta ćemo i koga slušati, ko je dobro došao u naše gradove, a ko ne. Možda će uskoro, kao i jedan od njihovih idola, Čaušesku, propisivati visinu temperature u stanovima i broj kalorija u obrocima svojih podanika.
Takvim ljudima, trećerazrednim u svojoj profesiji, mora se reći DOSTA, i to u svakoj prilici. I na javnim tribinama, i putem građanskih protesta i naravno, na izborima. Neke vrednosti su civilizacijske i moraju se braniti, jer u suprotnom, okovi neslobode nam ne ginu.
Napiši odgovor
Morate biti ulogovani da bi napisali komentar.
Novi komentari