Blog community…

Odavno mislim, a sada sam slobodan da to i decidno tvrdim, kako u Srbiji ne postoji ni promil mogućnosti da se utiče na bilo čije mišljenje, jer su naši stavovi toliko tvrdokorni, nepromenjivi, čak isključivi, da ne trpe nikakav uticaj – pisanih ili elektronskih medija, političkih vodja, ekonomskih i društvenih analitičara i drugih kako se to „preko“ kaže javnih delatnika.

Srbin defakto misli što on hoće (tako i radi) i, što je još gore, smatra da je to jedino ispravno i jedino valjano u širokom spektru - od države, do fudbalske reprezentacije.

Tako i nedavna frka oko (ne)nasilne (zavisi od tumačenja) zabrane jedne tribine ima dva kraja, dva pola koja nemaju sredinu, i koja tancuju na ovu muziku o samodovoljnosti, ili tačnije samovaljanosti jednog principa.

Dakle ovako,
jednima što tvrde da je „Srbija prostor izmedju Madjarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Kosova, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske“, konstatuju da „stranci posećuju Guču jer tamo mogu da budu svinje“ i tvrde da je „Nikolaj Velimirović trećerazredni, banalni provincijski mislilac škole nadripravoslavlja“, usprotivili su se drugi koji, naravno, ne misle tako i koji su to, što tvrde, hteli javno da kažu. Pošto smo mi, eto malo, Srbi, došlo je do neminovnog razlaza i tribina nije održana, što su prvi iskoristili kao ključni argument za konstataciju da „Srbiji preti fašizacija“, mada su pre ove jedne neodržane, imali u drugim gradovima iste zemlje pedesetak održanih tribina. Drugi su se opet pozvali direktno na Ustav i naveli da je njihovo pravo zagarantovano najvišim državnim aktom da prisustvuju tribini i na njoj, kako kažu, polemišu ili aplaudiraju…

U ovaj „okršaj“ uključila se svojim kolumnističkim zapisom i poznarta novinarka i hit spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović, koja je napisala da su se prvi „prilično iznenadili da kada su videli da njihova istina nije i jedina istina – i da njihova isključivost nije jedina isljučivost. Verujem da bi isto napisala i da je stvar drugačija, jer to bi, nezgodno je predviđati, sigurno bilo tako.

Mi smo isključivi ljudi. I to je to. Priča – sukob, koja je poslužila za ovu epistolu nema kraj, kao ni naše naćerivanje.

Uostalom ta samodovoljnost i isključivost došla je glave mnogim političarima koji su pravili (bili zadovoljni i srećni) velike skupove i oslanjali se na brojnost i prihvatanje svojih pristalica, to jest onih koji su davno pristali i ne treba ih ponovo osvajati.

Pali su na tome i mnogi nevažniji verujući u svoj sastav tima.
Uostalom i malenkost moja je takva, pa zar nisam na početku teksta mišljenje zamenio decidnom tvrdnjom…