Blog community…

Zdravlje ulazi na usta – govore nam. A bolest, zašto nam niko ne kaže da i bolest na usta ulazi? Zato što se o hrani i njenom štetnom dejstvu malo zna. Većina ljudi veruje da uzima hranu koja ih održava u životu, a ne otrov koji ih truje polako, godinama i koji može da prouzrokuje 90% bolesti organa za varenje, poremeti pritisak i holesterol, začepi krvne sudova, izazove alergije, maligna oboljenja, stvori probleme sa disajnim organima, kožom, prostatom, štitastom žlezdom… Na žalost, tek kada nastane problem, svaka peta osoba se zapita zašto se to dogodilo i šta bi trebalo promeniti?

Srbi, uglavnom, veruju da su tablete i operacije jedini pravi način lečenja. Neverovatno je koliko ne znamo da slušamo svoj organizam, a pametniji je od nas! Zato bi trebalo da naučimo da prepoznajemo informacije koje nam šalje. Naime, organizam se kroz nekoliko nivoa brani od onoga što ga ugrožava. Najčešće je to hrana koja mu ne odgovara, a kojom ga svakodevno opterećujemo. Stavlja nam to do znanja raznim simptomima i poremećajima: mučninom, gorušicom, bolom u želucu, cistom na jajniku… Pametan jeste, ali je i zlopamtilo! Do trideset pete godine sve nam prašta: masna i pržena jela, brzu hranu, beli šećer, belo brašno, mast, nepravilan način ishrane i pogrešno unošenje tečnosti. Ceh i kamata stižu posle trideset pete, kada počinje da „isporučuje račune“ za sav naš nemar. Jedan oštećen organ poremetiće i rad drugog organa, a drugi trećeg, itd.

Kada i zašto hrana postaje otrov? Odgovor na ovo pitanje ne može se dati u nekoliko redova. Svima koje, zaista, interesuje ova tema i koji bi radije da drugu polovinu života provedu, recimo, na interesantnim putovanjima, a ne po bolnicama i apotekama, preporučujem najpre knjigu «Čišćenje organizma» od Genadija Petroviča Malahova (izdanje Prometeja iz Zemuna), a potom i «Ishranu i hranu», «Lečenje dvesta najrasprostranjenijih oboljenja».

Ono što odmah možete da učinite za sebe i svoju decu jeste da izbegavate hranu u kojoj ima aditiva i emulgatora, jer ove supstance su veštačke tvorevine i organizam ne može ni da ih prepozna, a kamoli da ih apsorbuje. U našem telu, oni deluju kao toksini (otrovi) i veoma su kancerogeni. Na žalost, nalaze se u većini namirnica koje svakodnevno koristimo, pa čak i hlebu. Najviše ih ima u omiljenim dečjim poslasticama! Proizvodi sa štetnim dodacima zabranjeni su za upotrebu u Americi i razvijenim zemljama zapadne Evrope i zemljama članicama organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.

To su razni veštački zaslađivači, boje za hranu, supstance za konzerviranje, ulepšavanje izgleda i ukusa prehrambenih proizvoda i imaju sledeće oznake:
1. Izazivači zloćudnih tumora: E1O5, E121, E123, E125, E126, E130, E142, E152, E210, E213-217, E24O, E330, E477;
2. Izazivači oboljenja želudačnog i crevnog trakta: E221-226, E 320-322, E338-341, E407, E450, E461-466;
3. Alergeni: E230-232, E239, E311-313;
4. Izazivači bolesti jetre i bubrega: E 171-173, E320, E322.

Slušajte svoj organizam i naučite da poštujete njegove potrebe. Zapamtite - ako ga povređujete i nanosite mu štetu, on će pronaći način da vas upozori. Oglušite li se o njegove molbe i zahteve, pronaćiće način i da vas kazni.

Decembarski dani za mnoge Japance završavaju se u restoranima, kafanama i barovima u tradicionalnim druženjima poznatim kao “bonenkai” (bukvalno: “žurka na kojoj se zaboravlja protekla godina”). U Japanu, u kojem se slavi međunarodna Nova godina ali ne  prave žurke u novogodišnjoj noći, bonenkai se održavaju tokom čitavog decembra a organizuju ih firme, studenti i razna udruženja pa puno Japanaca učestvuje i na više njih. I tom prilikom omiljena vrsta zabave je pevanje uz času sakea ili piva za šta su idealni brojni specijalizovani karaoke barovi, mada i mnoge kafane i restorani poseduju karaoke mašine.

“Karaoke” je složenica nastala kombinovanjem dve skraćenice i znači “prazan orkestar”. Ova reč označava pevanje sa mikrofonom uz snimljenu muzičku pratnju, tj. bez orkestra, pri čemu se reči pesme mogu čitati sa tv ekrana na kome teče i prigodni video spot. Legenda kaže da su karaoke nastale tako što je vlasnik jednog restorana u lučkom gradu Kobeu, kada bi gitarista koji je kod njega svirao bio sprečen da dođe, puštao unapred pripremljene kasete sa snimljenom muzičkom pratnjom uz koju je onda pevao vokal. Docniji brzi razvoj tehnologije zamenio je kasete kompakt i laserskim diskovima na kojima je biranje željene kompozicije znatno lakše, pa su karaoke dobile današnju formu. Međutim buka iz karaoke barova zbog problema prenaseljenosti i nedostatka prostora, odnosno stešnjenosti zgrada, kao i zbog povučenosti i brige za osećanja suseda, što su karakterne crte Japanaca, uslovili su nastanak još jednog čudesnog izuma:zvučno izolovane prostorije bez prozora, nalik kutiji, nazvane “karaoke boks”, u kojoj gosti mogu da do mile volje prave buku.

Prvi karaoke boks napravljen je 1984. od prikolice kamiona i postavljen na ivicu njive, nakon što je jednom starijem gospodinu u okolini grada Okajame prekipelo da sluša pijane mladiće kako urlaju u lokalnoj birtiji. Dovitljivi biznismeni u ovome su videli novu šansu za profit i karaoke boksovi su se brzo proširili iz zapadnog Japana na čitavu zemlju. Danas se karaoke boksovi, bez prozora i sa teškim vratima, mogu videti kraj puteva, polja pirinča i na drugim čistanama gde podsećaju na malo doterane prikolice u kojima privremeno borave radnici na gradilištu, ali i, u malo izmenjenoj formi, u tesnim zgradama u gradovima gde liče na načickane kutije šibica.

Tipični provod u karaoke boksu predstavlja zajednički izlazak desetak kolega iz firme nakon dugog radnog dana, koji u Japanu često traje i po 12,13 sati, kada svi prisutni dobiju priliku da, između dva pića, uz podršku i navijanje, otpevaju par pesama. Mada su karaoke u početku bile namenjene za provod i opuštanje zaposlenih, danas ih posećuju svi – od studenata i srednjoškolaca do domaćica. Karaoke više nisu ni čisto japanski vid zabave jer su se za više od dvadeset godina od svog nastanka proširile po Aziji, Evropi i Americi.

Suština politike – takvog sam mišljenja - je princip i kompromis. Ili tačnije održanje principa u mrtvom moru kompromisa.
To vam je kao najnovija varijanta u Hrvatskoj, gde principijelno Srbi, kao dokazana i priznata manjina, svi su svesni treba da imaju svoje predstavnike u Saboru, a kompromis je to što moraju biti i deo vlasti da bi ona uopšte bila formirana.

O čemu se radi u našoj opciji principa i kompromisa u kojoj se raščivijava, prema pisanju štampe, i kosovska kriza. Dva tvrda principa - srpski, da je KIM neotuđivi deo naše države, međunarodno priznate i suverene, i albanski, da će Kosovo biti nezavisno i međunarodno priznato – ulivaju se u jedan kompromis, koji teoretičari sa zapada nazivaju „dvostruka secesija“. Praktično, navodi analitičar Čarls Kapčan, dogovor dve strane nikada neće biti postignut, ali će prećutno biti prihvaćeno stanje na terenu. Prema tom scenariju posle odvajanja Kosova (jednostrana nezavisnost) od Srbije usledilo bi odvajanje severa Kosova na kojem žive pretežno Srbi od ostatka pokrajine. Međunarodna zajednica ne bi učinila ništa da spreči cepanje po Ibru, a od srpske srane ne bi se tražilo da potpisuje dokument o podeli Kosova.

Neimenovani, ali poslovično dobro obavešteni izvori, navode da se u Beču i gde-god drugde i ne pregovara o drugome, nego o liniji razgraničenja, odnosno o tehnici kako da naš i njihov princip zapliva i u kompromisu.

Dakle, o čemu se radi…

Koja strane, danas, sme, može, hoće, odstupiti od godinama zagovaranog principa o teritorijalnoj celovitosti, odnosno nezavisnosti, bez obzira što uviđa da faktičko stanje, želje, moći, prihvatanja, ne idu joj u prilog, pa čak i pored činjenice da joj, sada, rešenje izvan principijelnog stava (poput podele) više ide u prilog. Zbog toga je dobrodošla presoljena voda kompromisa, koja će potopiti polja jalovih pregovora. Tako i onaj prethodni scenario deluje kao potpuno prihvatljiv, tim pre što je ta podela ustvari već faktičko stanje na terenu u ovom momentu.

Ni jedan princip nije ostvaren, ali nije ni negiran, niko zvanično nije ništa prihvatio i potpisao, niti se suprotno dešava od onoga što je govorio, a godine i godine, će pokazati ko je bio na pravom putu. Političari i onako shvataju igru naopako, jer za njih nije bitno da pobede, ali je od suštinske važnosti da ne izgube. Narod i onako malo ko pita. Setite se Krajine - od države do bežanije…

Još jedna važna stvar kod ovog kompromisa je i to što se prihvatanjem „dvostruke secesije“ umiruje napetost između Rusije i SAD-a i satelita, što je od suštinske važnosti, ne za nas, kako to neki žele da pruveličavaju, nego baš za njihove odnose. Spoljna politika je trusno područje, pa ne treba objašnjavati i predviđati, ali nezavisnost jedne teritorije povlači pokušaj ostvarivanja istog principa i na drugim područjima, poput Južne Osetije ili Abhazije, kao i promenu savezništva, koja nikada za određenu stranu nije prijatna.

Ima naravno i drugih rešenja, kao na primer ono koje teoretičari nazivaju : nastavak politike drugim sredstvima, ali to i već izlazi iz okvira priče o principijlnosti i prihvatanju kompromisnog rešenja. Uostalom mi najbolje znamo da je davno prošlo vreme krilatice kako Srbija osvojeno u ratu, gubi u miru.

Da je u zemlji Srbiji sve moguće, odavno je aksiom, ali da će lokalni vlastrodršci u Staroj Pazovi, 30-tak kilometara od Novog Sada onemogućiti (namerno koristim reč „onemogućiti“ jer su sigurno izbegli formalnu zabranu, “da se Vlasi ne dosete“) koncert Đorđa Balaševića, e to je previše, pa i za nas. Voleli ili ne voleli ono što Balašević govori, on je umetnik koji ovoj nesrećnoj zemlji čini čast, da peva i piše na engleskom bio bi slavljen kao Leonard Koen, recimo.

Mi kikinđini trebalo bi da smo ponosni, jer je sezonu zabrana otvorio naš predsednik opštine, proglasivši Natašu Kandić za personu non grata u Kikindi. Nadovezao se predsednik opštine Topola, koji je tribinu „Peščanika“ sa svojim pristalicama prekinuo u susednoj opštini, u Aranđelovcu. I sad ovo u Staroj Pazovi, šlag na tortu.

Neslaganje sa tuđim mišljenjem je normalno, prirodno i demokratski. Ni ja se ne slažem sa mnogim stvarima koje govori Nataša Kandić ili koje se čuju u „Peščaniku“, ali zabrane i onemogućavanje da se GOVORI su recidiv totalitarnih režima, koji su bar u Evropi, relikt. Ili na pojedinim mestima u Srbiji nisu? Da su ti nadobudni političari, isplivali na talasu sirovog populizma i ekonomskog nezadovoljstva, bar nešto pročitali u životu, znali bi za rečenicu velikog Voltera, koji je još u 18. veku napisao: „Ne sviđa mi se to što govorite, ali ću do smrti braniti vaše pravo da govorite“. Ovako, šta je ishod. Mali lokalni lideri određuju šta ćemo i koga slušati, ko je dobro došao u naše gradove, a ko ne. Možda će uskoro, kao i jedan od njihovih idola, Čaušesku, propisivati visinu temperature u stanovima i broj kalorija u obrocima svojih podanika.

Takvim ljudima, trećerazrednim u svojoj profesiji, mora se reći DOSTA, i to u svakoj prilici. I na javnim tribinama, i putem građanskih protesta i naravno, na izborima. Neke vrednosti su civilizacijske i moraju se braniti, jer u suprotnom, okovi neslobode nam ne ginu.

Odavno mislim, a sada sam slobodan da to i decidno tvrdim, kako u Srbiji ne postoji ni promil mogućnosti da se utiče na bilo čije mišljenje, jer su naši stavovi toliko tvrdokorni, nepromenjivi, čak isključivi, da ne trpe nikakav uticaj – pisanih ili elektronskih medija, političkih vodja, ekonomskih i društvenih analitičara i drugih kako se to „preko“ kaže javnih delatnika.

Srbin defakto misli što on hoće (tako i radi) i, što je još gore, smatra da je to jedino ispravno i jedino valjano u širokom spektru - od države, do fudbalske reprezentacije.

Tako i nedavna frka oko (ne)nasilne (zavisi od tumačenja) zabrane jedne tribine ima dva kraja, dva pola koja nemaju sredinu, i koja tancuju na ovu muziku o samodovoljnosti, ili tačnije samovaljanosti jednog principa.

Dakle ovako,
jednima što tvrde da je „Srbija prostor izmedju Madjarske, Rumunije, Bugarske, Makedonije, Kosova, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske“, konstatuju da „stranci posećuju Guču jer tamo mogu da budu svinje“ i tvrde da je „Nikolaj Velimirović trećerazredni, banalni provincijski mislilac škole nadripravoslavlja“, usprotivili su se drugi koji, naravno, ne misle tako i koji su to, što tvrde, hteli javno da kažu. Pošto smo mi, eto malo, Srbi, došlo je do neminovnog razlaza i tribina nije održana, što su prvi iskoristili kao ključni argument za konstataciju da „Srbiji preti fašizacija“, mada su pre ove jedne neodržane, imali u drugim gradovima iste zemlje pedesetak održanih tribina. Drugi su se opet pozvali direktno na Ustav i naveli da je njihovo pravo zagarantovano najvišim državnim aktom da prisustvuju tribini i na njoj, kako kažu, polemišu ili aplaudiraju…

U ovaj „okršaj“ uključila se svojim kolumnističkim zapisom i poznarta novinarka i hit spisateljica Mirjana Bobić Mojsilović, koja je napisala da su se prvi „prilično iznenadili da kada su videli da njihova istina nije i jedina istina – i da njihova isključivost nije jedina isljučivost. Verujem da bi isto napisala i da je stvar drugačija, jer to bi, nezgodno je predviđati, sigurno bilo tako.

Mi smo isključivi ljudi. I to je to. Priča – sukob, koja je poslužila za ovu epistolu nema kraj, kao ni naše naćerivanje.

Uostalom ta samodovoljnost i isključivost došla je glave mnogim političarima koji su pravili (bili zadovoljni i srećni) velike skupove i oslanjali se na brojnost i prihvatanje svojih pristalica, to jest onih koji su davno pristali i ne treba ih ponovo osvajati.

Pali su na tome i mnogi nevažniji verujući u svoj sastav tima.
Uostalom i malenkost moja je takva, pa zar nisam na početku teksta mišljenje zamenio decidnom tvrdnjom…

Nešto su poslednjih dana u Vankuver i Kanadu zaređali srpski ministri, pomoćnici ministara, njihovi šefovi kabineta, sekretarice…Kako je krenulo mi ćemo ovde još utripovati da je država Srbija zaista ozbiljno počela da shvata i prihvata svoje “odbegle” sinove i šćeri.

Elem, posle ministarke za dijasporu, u gostima su nam bili pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju Dušan Proroković, savetnik ministra Gojko Radulović i član pregovaračkog tima za KiM Miloš Jovanović. Razlog njihove posete Vankuveru (koliko znam bilo su još u Otavi i Torontu) bila je tribina o Kosovu koja je održana u petak, 7. decembra na Univerzitetu Britanske Kolumbije. Tribinu pod naslovom Kosovo in Tears: Past, Present and Future – Question of Kosovo organizovali su klub srpskih studenata sa oba univerziteta (UBC i SFU) u Vankuveru i vankuverski ogranak Kongresa srpskog ujedinjenja. Tribina je bila odlično posećena, a posle jednočasovnog izlaganja (uz sve projekciju slajdova) razvila se i žučna diskusija. Žučna je bila ne samo zbog emotivnog naboja koji već duže vreme vlada oko Kosova, već iz zbog toga što su na tribini prisustvali i uzeli ušešće u diskusiji sudenti albanskog porekla sa Kosova. Samo da podsetim da je za vreme NATO bombardovanja Kanada “uvezla” priličan broj Albanaca sa Kosova, a najmlađi među njima su u međuvremenu stasali za studije.

Bilo mi je zanimljivo da vidim kako se sa “albanskom stranom“ nosi srpska delagacija, a posle svega mogu da kažem da nisam ni malo oduševljen njihovim nastupom odnosno argumentacijom. Ako su tu argumentaciju koristili i u pregovorima, a kladim se da jesu, onda mi je jasno zašto ćemo (po svoj prilici) iz tih pregovora da izađemo kratkih rukava. Na primer, kao jedan od glavnih argumenta za srpsko “vlasništvo” nad Kosovom, pomoćnik ministra je i ovom prilikom upotrebio već toliko otrcanu i zilion puta ponavljanu konstataciju da su “Srbi posebnom emotivnom vezom vezani za Kosovo”, pa zbog toga Kosova ne mogu da se odreknu. Nešto baš nisam siguran da će Savet bezbednosti UN na predstojećem zasedanju, odnosno Ameri i ostali koji su već najavili da će da priznaju nezavisno Kosovo, biti dirnuti tim argumentom.

Naravno, međunarodno pravo koje je jasno protiv prekrajanja međunarodnih granica mi se nekakao uvek činilo kao bolji argument, ali avaj. To smo, doduše, od početka pregovora (zajedno sa baćuškama) potegnuli, pa ni to izgleda nije “sveto pismo” za međunardonu zajednicu. Uvek ima presedan za sve, a istorija je puna presedana. Kad je o kosovskoj krizi reč, međunarodna zajednica je očigledno procenila “da se ne treba držati prava kao pijan plota” i da je nezavisno Kosovo jedina opcija koja će da osigura stabilnost na Balkanu. Neka im Bog bude u pomoći u toj proceni, ali to je fakat i tako će, kako stvari trenutno stoje, biti.

Najneubedljiviji, da ne kažem najkomičniji, deo sinoćnjeg izlaganja srpske delagacije je bio onaj u kome se opet potegla ona nebulozna priča iz Miloševićevog vremena o “teoriji zavere” tj. o zapadnim medijima koji su i dalje protiv Srba i koji nas i dalje satanizuju. Povrh svega, prikazan je i slajd sa jedne Bušove posete nekom islamskom centru u Americi, gde je ženski deo njegove delegacija sa povezanim maramama, a sve to bi trebalo da ide u prilog teze o američkoj “islamofiliji”. Buš kao voli muslimane, pa eto prilike da formira još jednu muslimansku državu u Evropi. Ne treba posebno komentarisati koliko je ovo daleko od zdravog razuma, posle onog što se desilo 11. septembra 2001. i “sukoba civilizacija” , koji se pred očima celog sveta dešava poslednjih nekoliko godina (rat u Avganistanu i Iraku).

NASTAVAK PRILOGA »

Nesnosna buka koju proizvodi na desetine drečavo obojenih mašina, gusti oblaci dima, sa svih strana sevanje lampica raznih boja - haotična pozornica na koju svakog dana stupa na desetine hiljada Japanaca u želji za zabavom i novčanim dobitkom: paćinko centar. Paćinko, mašina nalik vertikalno postavljenom fliperu, niz čiji lavirint prepreka se kotrljaju stotine gvozdenih kuglica koje kad upadnu u rupe mogu da donesu dzek pot, opčinjava biznismene kao i domaćice, penzionere kao i mlade.U strašnoj gunguli desetine ljudi sedaju jedan kraj drugog i sipaju brdo metalnih kuglica u mašinu, ne obraćujući pažnju na jake zvučne i svetlosne nadražaje i činjenicu da im se rame trlja sa susedom. Potom kao hipnotisani zure u njih dok se slivaju ka dnu mašine, pokušavajući da ih usmere ka rupama. Kada neke od tih kuglica upadnu u rupe pokreću se raznovrsni slikovni elementi ocrtani na sredini ekrana i u slučaju da se tri predmeta iste vrste pojave u istom trenutku, mašina počinje da pišti i svira objavljujući dobitak. Tada hiljade kuglica izleće iz mašine u korpice položene kraj njih i srećni dobitnik može da njima nastavi igru ili ih zameni za nagradu.

Jedna kuglica obično košta 4 jena (oko 2 dinara) i sa obzirom da se kuglice brzo troše, minimum koji igrač mora da uloži da bi se dobro zabavio je oko dve, tri hiljade jena, odnosno oko trista kuglica. Džek pot donosi i po nekoliko hiljada kuglica koje se mogu unovčiti ali za, obično, 2,5 jena po kuglici. Kockanje je u Japanu zabranjeno zakonom pa se kuglice najpre razmenjuju za cigare i razne poklone u samoj radnji a ne za novac, ali se zatim tako dobijena roba na malom šalteru u nekom mračnom kutku, ponekad van radnje, može zameniti za keš.

Paćinko je već decenijama najomiljenije sredstvo zabave u Japanu. Na desetine miliona mušterija godišnje prođe kroz paćinko centre koji ostvare ukupnu zaradu od skoro 300 milijardi dolara, što je oko 40% zarade ugostiteljskog sektora u državi i rezultat koji nadmašuje i moćnu automobilsku industriju. Puno ljudi redovno posećuje paćinko centre i troši više sati dnevno na igru. Japanske televizije u zabavnim programima povremeno intervjuišu pasionirane igrače koji su se istakli neobično velikim dobitkom, gubitkom ili dužinom vremena provedenog u paćinko centrima.U velikim gradovima, zbog ograničenosti prostora i visoke cene zemlje i nekretnina, paćinko radnje su, uglavnom, manje i smeštene u tesnim višespratnim zgradama skupa sa barovima, kafićima i restoranima. Ponekad, one se protežu i na po 5 - 6 spratova sa gusto naređanim mašinama i raspolažu sa po nekoliko stotina jedinica. Postoje i radnje koje su pored paćinko mašina opremljene barom i stolovima.U unutrašnjosti paćinko radnje su, po pravilu, prostrane i često podsećaju na hale. Svim radnjama zajedničke su velike, sljašteće reklame i panoi sa ispisanim danima kada se nude povlastice za određene klase mušterija, popusti i najavljuje nabavka novih mašina.

U paćinko centrima se mogu videti ljudi svih slojeva: poslovni ljudi i službenici u odelima koji nastoje da se opuste nakon napornog radnog dana; doterane starije gospođe koje pokušavaju da utroše višak slobodnog vremena; građevinci u isflekanim radnim kombinezonima prispeli za vreme pauze; istetovirani muškarci obrijane glave koji ne kriju svoju pripadnost podzemlju - svi oni osim suzbijanja dosade priželjkuju i brzu, dobru zaradu. Ujutru se mogu videti redovi ljudi koji očekuju otvaranje radnje u želji da zauzmu mesto pred onom mašinom za koju su uvereni da će im doneti sreću. Uveče, vikendima i praznicima stvaraju se strašne gužve a smatra se da tada gazde namerno setuju mašine tako da bude više dobitaka, ne bi li se mušterije i u narednoj prilici odazvale u velikom broju. Među brojnim mušterijama postoje i pravi ovisnici o paćinkou koji troše čitavu zaradu na ovu igru i profesionalci koji odlično poznaju pojedine tipove mašina i pokušavaju da žive od paćinka.