Blog community…

U prvih nekoliko meseci posle dolaska u Kanadu novopridošli imigrant doživljava nešto što se “stručno” zove kulturni šok. Suočavanje sa svakodnevnom upotrebom engleskog jezika (to što se prethodno učilo u školi pokaže sa naravno kao nedovoljno), drugačijim načinom ishrane, kupovine, vožnje, ophodjenja na javnim mestima, komuniciranja sa zvaničnim institucijama, komšijama, kolegama sa posla (ako je dotični srećnik, pa posao zakači relativno brzo), ćaskanja o sportskim rezultatima… U Kanadi npr. niko ne mari mnogo za fudbal, pa vam preostaje ili da počnete da pratite hokej ili da se glupo smeškate kad se o istom sportu povede reč. Kroz tu fazu kulturnog šoka prolazi se nekoliko meseci, u nekim slučajevima godina, a u nekim (promašenim) slučajevima - mislim da lično spadam u ove - kulturni šok se nikad ne prevlada tj. nikad ne zavolite hokej. Ipak, svima nama je do sada bila pružena šansa da se sa time uhvatimo u koštac, da iz tog šoka jednom izadjemo i da postanemo konstruktivni članovi kanadskog društva. Drugim rečima, da ostvarimo svoj američki tj. kanadski san - zbog koga smo otišli iz svojih balkanskih, istočno evropskih, post-sovjetskih, iranskih, kineskih, indijskih, latino-američkih i ostalih belosvetskih gradova, kasaba ili vukojebina.

Poljski imigrant u Kanadi Robert Dzeikanski tu šansu nije dobio. Po prispeću na vankuverski aerodrom oktobra trinaestog proste 2007-me godine njega nije dočekao kulturni šok, nego pravi pravcati električni šok napona 50 000 volti. Nesrećni Robert Dzeikanski je od istog, posle nekoliko sekundi, ispustio dušu. Dva direktna krivca za njegovu smrt su dva policajca, od kojih mu je jedan prislonio tzv. taser - električni pištolj, a drugi mu je, odmah pošto je Robert pao na zemlju u samrtnom hropcu, prislonio koleno na vrat i time mu oduzeo i ono malo nade da se povrati od strujnog udara napona 50 000 volti.

Kako je ukratko tekla priča koja ovih dana ne silazi sa naslovnih stranica kanadskih novina i televizijskih vesti: Robert Dzeikanski je na vankuverski aerodrom sleteo u ranim popodnevnim satima 13. oktobra ove godine. Pošto je obavio formalnosti overe “landed immigrant” vize Robert je trebao da prodje i carinsku kontrolu. Niko još uvek ne zna (možda će istraga to objasniti) zašto mu je za to trebalo više od deset sati. Kažu neki očevidci da je svo to vreme proveo vrzamjući se u prostoru oko trake za prispeće prtljaga. Uglavnom, carinu je prošao tek negde oko 1:00 ujutro i stigao je do izlaznih vrata kroz koja prolaze svi putnici sa internacionalnih letova. Iza tih vrata trebalo je da ga čeka majka Zofia i da mu poželi dobrodošlicu u novi život. Na tim vratima sa odigrala i drama koji je slučajno zabeležila kamera u rukama jednog drugog putnika namernika pod imenom Paul Pritchard.

Na snimku u trajanju od nekoliko minuta vidimo uzrujanog Roberta Dzeikanskog kako vitla nekom drvenom stolicom i nešto priča na svom maternjem jeziku. Posle nekoliko minuta prilaze mu četvorica policajaca i nakom kratkog objašnjavanja jedan od njih mu na ledja prislanja električni pištolj. Sledeće što vidimo i čujemo je stravični krik Roberta Dzeikanskog i njegov pad na zemlju. Odmah nakon toga mu prilazi jedan od policajaca, stavlja koleno na vrat i vezuje ruke na ledja. Nakon toga vidimo policajce kako stoje iznad beživotnog Robertovog tela. Snimak je na televiziji objavljen tek posle mesec dana, nakon što ga je njegov vlasnik, Paul Prichatrd preko advokata i pretnje tužbom povratio od RCMP-a tj. Kanadske Kraljevske Konjičke Policije, čiji su mu pripadnici isti na licu mesta oduzeli.

Odmah nakon objavljivanja snimka na lokalnim TV stanicama, zgranuta onim što je videla, ustala je cela javnost Britanske Kolumbije i Kanade. Mnogobrojne organizacije za zaštitu ljudkih prava su zatražile istragu na najvišem nivou i bezuslovnu zabranu upotrebe električnog pištolja od strane policije. Usput smo saznali da je u poslednjih nekoliko godina bilo petnaestak sličnih slučajeva u kojim su ljudi podlegali šoku izazvanom elktričnim pištoljem. Reagovao je i poljski konzul u Vankuveru tražeći da se i istragu umešaju u poljski pravosudni organi.

Još uvek se ne zna, a verovatno se neći nikad ni saznati, šta je to uzbudilo Roberta Dzeikanskog, za koga majka i poznanici kažu da nije bio agresivan čovek. Imao je neke problema sa alkoholom i zakonom u ranoj mladosti, ali svi koji su ga poznavali tvrde da je bio good guy. Očigledno je da Robert nije bio terorista niti kriminalac. U momenetu kada mu je policija prišla u ruci (osim drvene stolice) nije imao ni pištolj, ni nož, ni kalašnjikov niti je bio opasan ekspolozivom kao čečenske ili palestinske samoubice. Činjenica je da je bio u nekoj vrsti nervnog rastrojstva, ali četvorica obučenih policajaca su bila više nego dovoljana da ga, ako treba, silom svladaju i privedu. Zašto je morao da bude potegnut električni pištolj pokušaće da otkrije istraga, ali ne verujem da će moći to i da opravde. Ma koliko se RCMP-ovci pozivali na pravila službe i ovlašćenja prilikom privodjenja “lica koje ugrožavaju javnu sigurnost”. Video snimak je dovoljno ilustrativan i pokazuje da nikakvog razloga nije bilo za upotrebu tih 50 000 volti.

Pokušavam ovih dana i sam da odgovorim na to pitanje i objasnim ovu besmislenu smrt. Pokušavam da udjem u glavu Robereta Dzeikanskog i otkrijem zašto je proveo više od deset sati u carinskoj zoni vankuverskog aerodroma dok je je njegova nesrećna mati čekala na samo nekoliko desetina metara dalje. Pokušavam da udjem u svoju glavu i vratim se jedaneset i po godina u unazad, u 10. mart 1996. godine kada sam, slično kao i Robert Dzeikanski, sa dva kofera u ruci stao ispred kanadskog carinika i pružio mu emigrantsku vizu. Iza mene je bila cela moja moja prošlost: familija, prijatelji, bivša karijera, neostvareni snovi, a ispred mene neizvesna budućnost obojena nekim samo meni znanim bojama. Ispred mene je bio kanadski san. Jesam li i sam bio uzrujan? Jesam. Je li postojala šansa da odlepim i da počnem da prevrćem stolice? Jeste. Je li postojala šansa da me policajci smiruju električnim pištoljem. Vrlo verovatno.

Šta je to uzrujalo Robert Dzeikanskog kad je iz aviona kročio na tepih vankuverskog aerodroma i nateralo ga da se izgubi na istom? Zašto mu je trebalo deset sati da dodje do izlaznih vrata? Zašto je počeo da prevrće stolice i da se ponaša neartikulisano? Sumnjam da ga je nepoznavanje engleskog jezika onemogućilo da dobije pomoć od bilo kog aerodromskog službenika (naviklog da sreće ljude koji ne govore engleski) ili putnika namernika, koji bi ga doveli do izlaza. Do staklenih vrata koja su trebala da mu otvore put u novi život. Da li je on tu pomoć uopšte zatražio? Ako nije, zašto nije? Da li je neko uopšte za tih deset sati primetio unezverenog čoveka koji priča na čudnom jeziku i tumara okolo? Pogotovo od onih koji su plaćeni da nekog takvog primete i da mu pomognu.

Pitanja na koje bi verovatno samo pokojni Robert Dzeikanski imao odgovore, da je sticajem nekih srećnijih okolnosti ostao živ. Neke odgovore, doduše, možemo da naslutimo i mi koji smo jednom, isto tako unezvereno, prošli kroz ta staklena aerodromska vrata.