Blog community…

Čovek u ritama skvrčen u gomili smeća na obodu tokijskog biznis kvarta zapadni Šinđuku. Tu neboderi u vlasništvu najmoćnijih japanskih korporacija bacaju duge senke na sjajne mermerne pločnike kojim hitaju besprekorno obučeni službenici, dok se limuzine s poslovnim ljudima  slivaju ka luksuznim hotelima i kancelarijama. U dugom pešačkom tunelu, koji vodi od železničke stanice ka hotelu Hilton i ogromnim tornjevima u kojima je smeštena gradska vlada, kao i u uličicama oko stanice, skupljaju se ljudi od kojih zaziru političari, državni činovnici, bogati menadžeri i advokati koji promiču zapadnim Šinđukuom.

Jedan od nekoliko stotina beskućnika koji prebivaju u Šinđukuu je čovek poznat prosto kao “gospodin Ašigara”. On je tragični i bedni, smešni i veličanstveni junak dokumentarnog filma autora Motoharu Ide, nastalog u periodu od 1999. do 2001., koji je tek tri godine po završetku snimanja našao put do bioskopa i na maloj, kultnoj sceni u centru Tokija osvojio srca brojnih gledalaca i naterao ih na razmišljanje i akciju.Gospodin Ašigara jede ubuđale otpatke na koje su se sjatile muve, kukajući zuri u rane koje mu prekrivaju kožu čitavih nogu, urinira na sred ulice, sve to praćen okom kamere koja zanemelim gledaocima prenosi njegovu svakodnevicu. Pogrbljen, jednog zatvorenog oka i polugluv, on uznemiren pokušava da umakne i, odbijajući da priča o sebi, ljutito mumla.

Na pitanje snimatelja koji trčkara za njim kad mu je bilo dobro u životu, najednom jasno i gotovo vedrim tonom kaže: “nikad, ali biće, u budućnosti” i izmamljuje tužan osmeh publike. Narednog puta prima hranu od snimatelja i zadovoljno mumla dok je guta.
Nekoliko meseci kasnije, onemoćao od gladi i hladnoće, jedva uspeva da procedi da ga sve boli i krotko pristaje da bude odveden u bolnicu. Iscrpljen, danima samo spava. Dok se primiče dan kada će biti otpušten iz bolnice pretvara se da je toliko slab da ne može ni da hoda, samo da bi što duže ostao u toplom krevetu sa tri obroka dnevno.

Mesecima kasnije, ponovo na ulici, prljav, gladan i izubijan, vuče se putem sa gomilom otpada na leđima okružen socijalnim radnicima i volonterima koji ga vode u opštinski prihvatni centar, bezbroj puta ponavljajući snimatelju kako samo njemu veruje i da samo zbog njega ide. Izranavljen i vašljiv kupa se prvi put posle nekoliko meseci. Nakon što je konačno stekao socijalnu zaštitu, gospodin Ašigara pokorno moli i, potom, odbijen, u očaju povišenim tonom zahteva da mu se dodeli više novca nego što je planirano u sklopu socijalne pomoći. Shvativši da je konačno spasen nanovo i nanovo se duboko klanja i ljubi ruke spasilaca. Sklupčan na krevetu u sigurnosti prihvatilišta za beskućnike traži oprost zato što ničim ne može da uzvrati dobročinstvo. A onda, povrativši energiju, sa vencem cveća na glavi, uživa u havajskoj muzici i druženju u staračkom domu. Hranom kupljenom od novčane pomoći sada on nudi snimatelja.

Na rastanku, dve godine nakon što su se prvi put sreli, na reči “Hvala vam što ste mi dopustili da snimim ovaj film”, odgovara: “Pusti to, nego pojedi ti ovu mandarinu.”
Dve godine zapisane na filmskoj traci: očaj, agonija, zadah smrti, spas, oporavak i nada. I uzburkane emocije publike koja se zgražava, tuguje i raduje, uzdiše, plače i smeje. Gospodin Ašigara (71), koji, nakon više od dvadeset godina provedenih na ulici, sada mirno živi čoveka dostojnim životom u privatnom prihvatilištu za beskućnike pod zaštitom države, zbog stida nije želeo da u njegov život jada i bede uđe kamera, ali mu je ona donela hranu, toplotu, brigu i sigurnost.

Poslednji kadar filma prikazuje jednog drugog beskućnika koji je zauzeo Ašigarino mesto na trotoaru u Šindjukuu.