Blog community…

Od svih strasti – mada je ovo zemlja košarke, vaterpolo velesila, ozbiljna odbojkaška nacija, tenisko planetarno čudo i sl. – koje, na prostoru naše zemlje a i šire, obuzimaju ljude (slabašno srce pritiska i adrenalin podiže), najžešća je ona koja se očituje kao plamen fudbalskog trijumfa, koji nas (na tren) osvetli ili (u tren) sagori. Trenutno je vatra potpaljena, ali, avaj, zec je, kako naš narod kaže, u šumi i što je najgore u poteri za njim nismo mi, ma nismo ni hajkači, nego lovina od drugog zavisi. Mi smo, dakle, obuzeti strašću za pobedom i bez obzira na sve, zavisni od raspoloženja mamurnog lovca kojem je lovna sezona pri kraju i baš mu se, tog dana, ne puca previše. Osuđeni smo na igru, u kojoj moramo pobediti, a da bi trijumfovali neko drugi mora da odradi nešto što smo mi morali i mogli odraditi davno.

Ali nije to, čini mi se suština ovog epistola malenkosti moje, jer i sam sam strastven navijač za našu stvar (čak sam išao posle 17 godina na Marakanu, istina ispunjavajući obećanje mojoj kćeri, koja je veliki fan orlova, da gledam utakmicu protiv Finske. Ja, koji sam gledao Barselonu, sa Šusterom i Maradonu, Real sa Sančezom, Butragenjom i Valdanom, Bajern, Inter…) prilično naivan račundžija i loš prognozer, koji kao i svaki Srbin, veruje u čudo i što je najgore, da će se baš ono dogoditi njemu u pravom trenu i spastiti stvar. Šta je naime, to što želim reći, a to me prožima kada sam sa sobom (ko s pametnim čovekom) raspravljam o strasti koja potpiruje i plamenu koji guta iluzije. Jasno je da mi pobedama na sportskom polju (ko je rekao da je to zamena za nekadašnje dvoboje i ratove) nadomeštamo kompleks niže vrednosti, ali zašto uvek preuzimamo lik Golijata, kada smo po svemu onaj mali David i samo kada imamo tu laku, tihu, lukavu, situaciju gde veština i strpljenje pobeđuje imamo i uspeha. I zašto kada smo Golijat, to ne demonstriramo u pravom svetlu.

Svako naravno voli sebi da doda gram važnosti, ali ne treba zaboraviti da se od preterane težine menja kategorija. Zbog čega onda mi sebe proglašavamo favoritima, zašto ne kažemo da je lopta okrugla, a i da mi znamo da šutiramo, da smo spremni da trčimo isto koliko i drugi, da ćemo dati sve od sebe, pa šta nam dobri Bog da. Ali, ne. Mi prvo uknjižimo bodove, a onda obujemo kopačke i uzmemo navijačke rekvizite, izađemo na teren i dođemo na utakmicu. Onda nas iznenadi već pobeđena Finska (u čijem timu gotovo svi igraju u engleskoj ligi), a onda mi sebe iznenadimo kad ne izgubimo odavno otpisanu utakmicu u Portugalu. Nemamo mi taj herojski duh (mada mnogi veruju da ga imamo) poput Grka, da kao anonimci postanemo evropski prvaci, a još gore nam je da izdržimo teret favorita, pa nas tako pobedi i (mada se i tamo igra fudbal) Azarbejdžan ili otpisana Belgija. To je naša stvarnost – mi nismo fudbalska velesila, niti smo to nekada bili, ili možda i jesmo, ali to nismo dokazali. Nemci su i sa slabijim timovima, od recimo onog našeg iz Francuske 1996 godine na Svetskom prvenstvu, osvajali titule ili igrali u finalu (setite se Koreje i Japana).

Zbog toga ni od poslednje dve utakmice kvalifikacija za prvenstvo Evrope ne treba očekivati previše, odnosno treba očekivati sve, pa i to da Poljska izgubi od Belgije kao domaćin, a da posle pobedi nas u Beogradu.
Fudbal je to. Lopta je okrugla…