Blog community…

Kao i svakog jutra, uz redovnu dozu kapućina iz obližnjeg Starbucksa, i danas obavljam svoj ritual čekiranja e-meilova, vesti … Uz put pripremam i pitanja za intervju sa rediteljem Miroslavom Momčilovićem, koji je među gostima Festivala srpskog filma. U okviru Serbian Film Festa, koji je počeo pre dva dana u Vankuveru, biće prikazani sledeći filmovi: Klopka, Sutra ujutro, Sedam i po, Guča i Hadersfild. Zadovoljan sam izborom organizatora, srpskog konzulata u Vankuveru, da među gostima pozove i Momčilovića, jer mislim da je napravio izuzetan film. Verovatno i najbolji srpski film još od Dragojevićevih Rana. Znam da je pisao i duhovite kolumne za NIN, tako da ću, nadam se bar, imati zanimljivog sagovornika. Pitaću ga svakako koji je to sa liste biblijskih grehova, koji trenutno najviše iskušava Srbe. Ja tipujem na gordost, ali su srebroljublje i gnev, takođe visoko plasirani na toj mojoj listi. No, sačekaću da mi to otkrije ekspert za “sedam smrtnih grehova na srpski način”, reditelj Miroslav Momčilović.

Festival je u utorak uveče otvorila Milica Čubrilo, ministarka za dijasporu. Ulogovo sam se na sajt Ministarstva za dijasporu da vidim “u kom su fazonu” tj. kojim se aktivnostima trenutno bave. Odmah sam primetio da je sajt prilično obogaćen u odnosu na prethodnu SPO garnituru koja je tamo stolovala. Postavljen je upitnik za potencijalne povratnike, tačnije one koji se svrstavaju u naučno-istraživačke “radnike” (tako se to bar u vreme samoupravnog socijalizma zvalo), a tu je i link za predstojeći skup Mediji u dijaspori - mediji za dijasporu, koji će se 13. 14. i 15. decembra održati u Sava centru. Sve u svemu, ocena vrlo dobar 4+ za ministarku i njene saradnike u Ministarstvu za dijasporu. Peticu će da zasluže ako organizuju glasanje za sledeće predsedničke izbore u Vankuveru.

Međutim, od svih tih linkova sa sajta Ministarstva za dijasporu jedan me je naročito zaintrigirao. Kaže: Uživo iz Beograda.Vi upravljate kamerom. Vau. Koji bi emigrant-nostalgičar tom iskušenju odoleo. Klik i gle čuda. Dve web kamere. Jedna postavljena, ni manje ni više, na zgradu mog kuma, dakle Zapadnu kapiju, a druga negde na Dom sindikata. Klik na ovu prvu - puče pogled na Novi Beograd, ko na dlanu. Kakav déjà vu! Isti prizor k’o sa prozora mog kuma koji je samo nekoliko spratova niže. Svetle novobeogradski soliteri u mraku, uokvireni sa dva mlaza svetlosti – s jedne strane kolona automobila na auto putu Bratstva i jedinstva, a sa druge još veći mlaz farova na Bulevaru Lenjina. Neka mi ne zamere oni koji ovo budu čitali (ima li takvih uopšte?) što koristim ove nazive. Za auto-put Bratstva i jedinstva znam da se sigurno više tako ne zove, a za Bulevar Lenjina ne znam da li je u međuvremenu dobio ime nekog politički podobnog srpskog heroja iz oslobodilačkih ratova. Ne sumnjam da je ostalo još mnogo zaslužnih koji još nemaju svoje ulice. Al, da ne skrećem sa teme, kao omađijan počinjem da se igram sa švenkom i zoomom na kameri. Nema laži nema prevare, baš ko što kaže na linku – vi upravljate kamerom.

NASTAVAK PRILOGA »

“Gore od činjenice da pričaju o tebi je činjenica da ne pričaju o tebi”, zaključio je Oskar Vajld, irski pesnik i dramski pisac čiji je život bio pravo umetničko delo, daleko ispred svog vremena. I da nije napisao vrhunska književna dela, jedan od najuspješnijih dramskih pisaca viktorijanskog doba, ostao bi upamćen zbog osude na dve godine teškog rada zbog “nakaznog ponašanja”. Danas, jedan vek kasnije, njega kao “homoseksualca” nijedan evropski sud ne bi osudio zbog seksualne orijentacije.

Vajld je rođen u Dablinu u imućnoj porodici, otac mu je bio hirurg, a majka književnica. Od malena je važio za pravog čudaka. Bio je lenj i nepopularan i među đacima i profesorima. Ipak, Vajd je bio jedan od najboljih učenika. U toku studija na Oksfordu, upoznao se sa esteticizmom (ili larpurlartizmom), čiji je cilj, kao umetničkog pokreta, bio da od života napravi umetnost, što je Vajldu, naravno, i uspevalo. Imao je dugu kosu, oblačio se u odeću jarkih boja, prezirao je sportove, sobu je kitio suncokretima, ljiljanima, paunovim perjem, plavim porculanom… Zbog toga je kažnjen: kolege su mu razbucale sobu, a njega umalo udavile u reci. Iako se činilo da potiskuje svoju homoseksualnost, Vajld je bio javno prozivan zbog “nemoralnosti”. Kasnije je svoju seksualnu orijentaciju opisivao kao “mušku ljubav inspiriranu grčkom tradicijom pederastije.” Usprkos svemu, zbog njegovog humora i vickastih izjava svi su ga citirali. Često se zaboravlja da se Vajld oženio sa trideset godina i imao dvoje dece. Ipak, njegova prva “muška” ljubav bio je sedamnaestogodišnji Robert Boldvin Ros. Posle nije birao, započinjao je veze s mladim muškim prostitutkama, ali i tinejdžerima iz radničke klase, sa slugama ili prodavačima novina. Posle mu se ukus istančao. Nekoliko godina je živeo s dvadesetogodišnjim dekadentnim lordom Alfredom Daglasom, sinom markiza od Kvinsberija. Možda ga je ta veza ohrabrila pa je počeo javno da se zalaže za prava homoseksualaca. Pričao je o reformi zakona o homoseksualnosti i učestvovao u pisanju jednog homoseksualnog romana, objavljenog u tajnosti. Verovatno da je zbog svog ponašanja, kojim je izazivao sablazan, i završio na sudu. Nakon što ga je markiz oklevetao da se izdaje za sodomita, Vajd ga je tužio i izgubio parnicu, ali je zbog lažnog svedočenja i velikog skandala koji je izbio u vezi sa suđenjem, bio optužen na osnovu “moralne nepodobnosti”. 25. maja 1895. godine osuđen je na dve godine teškog rada u Reding Golu. London je odmah svom dotadašnjem najomiljenijem sugrađaninu okrenuo leđa. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je puki kriminalac. U zatvoru je napisao vrlo dugačko pismo Daglasu, objavljeno kasnije pod nazivom “De Profundis”. “Pismo” od 50.000 reči je uručio svom bivšem ljubavniku Rosu u nameri da ga ovaj prosledi Daglasu. Po izlasku iz zatvora, narušenog zdravlja, Oskar je bio bez novca i daleko od društvenih i umetničkih zbivanja. Ipak, nije gubio vreme, pa se ubrzo vratio starim sklonostima uz svog prijatelja Rosa. Poslednje godine života proveo je u Parizu, gde je mogao nesmetano da ispunjava svoje seksualne želje, ali teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Nakon izlaska iz Reding Gola živeo je samo još tri godine, objavljujući u Parizu novinske članke pod pseudonimom Sebastijan Melmut. Umro je 30. novembra 1900. godine od akutnog meningitisa, ali se pretpostavlja da je pravi uzrok bolesti zapravo bio sifilis. U buđavoj pariskoj hotelskoj sobi, u kojoj je proveo poslednje dane života i čije je tapete na zidu opsednuto mrzeo, dok je umirao rekao je: “Jedno od nas će morati da ode”. Na njegovom nadgrobnom spomeniku stajao je anđeo s izraženim muškim polnim organom, koji je neko kasnije uništio zbog sablazni ili, možda, ukrao kao fetiš.

Interesantno je i tragikomično da je u Rusiji Vajld najcitiraniji pisac posle Puškina, iako su se Rusi nedavno na Crvenom trgu pesnicama žestoko obračunavali sa evropskim parlamentarcima i homoseksualcima. Da je živ i da je učestovao na 14th anniversary of the decriminalization of homosexuality in Russia, sigurno bi i Vajldu razbili nos kao Richardu Fairbrassu iz grupe “Right Said Fred”.

Od svih malih slabosti – mada je ovo definitivno zemlja heroja, pravednika, bogobojažljivih i nedvosmisleno ispravnih lica – koje, na prostoru Srbije, obuzimaju ljude (slabašno srce pritiska i adrenalin podiže) Srbima se najčešće potkrade ogovaranje. Posebno su zanimljive dve opcije – prva, kućna (iz komšiluka, firme, kruga prijatelja), a druga, na visokom nivou, specijalno među političarima. Još kada su bivši, to je štih.

E pa sad…

U Beogradu, a to je u Srbiji, otvoren je Delta city – u prevodu ogromni trgovački centar (neko je izmerio 5000 kvadrata) u bloku 67, a na ceremoniji presecanja crvene vrpce, bilo je dve hiljade brižljivo odabranih svečano obučenih zvanica – političara, privrednika, umetnika, javnih radnika.

Beše to, po svemu, glamurozna, slavodobitna, jedinstvena proslava trijumfa tvrtke, za koju, i zlobni i dobronamerni, jednako tvrde da je – stvarni vlasnik Srbije. Da je tako potvrđuje zastrašujući spisak – objavljen u jednom elektronskom mediju – imovine koju poseduje Delta holding, to jest njen vlasnik Miroslav Miškovića. Još strašniji bi bio onaj popis koji poseduje sam Mišković, jer bi, verovatno, na njemu bila i neka zanimljiva imena.

Držim da je to jedan od bitnih razloga za sukob koji ovih dana potresa (hm) Srbiju, a epilog će očito biti, kao i uvek kod nas Srba, na sudu. Ali to i nije tako važno, koliko ovo sada – ko je koga oteo, kome je plaćen otkup, zašto je onda ćutao, a sada govori, zašto je do sada svima valjao, a sada, eto, nekome ne valja i tako dalje i tako dalje…
Ali,
sneg će proći, sve će proći
i ova epistola, malenkosti moje, možda i nema drugi naum, nego da povuče crtu – trag za brodom – i iskaže nešto kao, recimo, strahovanje – travke međ vihorove – malog čoveka.

Mišković je, kako se to kod nas veli, kontroverzni biznisman, to jest onaj koji je sve što ima – osim prvog miliona, za koji se ne pita – zaradio pošteno, raznoseći mleko i kifle. Uspon MM počeo je devedesetih godina, kada su svi, osim odabranih, padali, ali je dotični preživeo i Sablju i Metlu, i naplatu – privatnu i javnu – ekstraprofita, državne otmice, kriminalne urote i ko zna šta još. Siguran sam da je to zbog toga što se, za razliku od nesrećnog Bogoljuba Karića, u politiku nije direktno pačo, a vrlo ga retko možete videti i čuti u javnosti. To je posao Milke Forcan, zgodne (na telviziji) plavuše, potpredsednice Delte, što dokazuje da ovaj (tjah) mudri čovek zna mentalitet, ljudi kojima uzima pare, to jest Srba.

A oni, dakle, ne moraju ništa da brinu, osim da će se jednog jutra probuditi sa žigom na desnom ramenu, koji će biti nedvosmisleni dokaz da su i oni vlasništvo Miškovićevog Delta holdinga.

Nemojte reći da vas nisam upozorio.

U prvih nekoliko meseci posle dolaska u Kanadu novopridošli imigrant doživljava nešto što se “stručno” zove kulturni šok. Suočavanje sa svakodnevnom upotrebom engleskog jezika (to što se prethodno učilo u školi pokaže sa naravno kao nedovoljno), drugačijim načinom ishrane, kupovine, vožnje, ophodjenja na javnim mestima, komuniciranja sa zvaničnim institucijama, komšijama, kolegama sa posla (ako je dotični srećnik, pa posao zakači relativno brzo), ćaskanja o sportskim rezultatima… U Kanadi npr. niko ne mari mnogo za fudbal, pa vam preostaje ili da počnete da pratite hokej ili da se glupo smeškate kad se o istom sportu povede reč. Kroz tu fazu kulturnog šoka prolazi se nekoliko meseci, u nekim slučajevima godina, a u nekim (promašenim) slučajevima - mislim da lično spadam u ove - kulturni šok se nikad ne prevlada tj. nikad ne zavolite hokej. Ipak, svima nama je do sada bila pružena šansa da se sa time uhvatimo u koštac, da iz tog šoka jednom izadjemo i da postanemo konstruktivni članovi kanadskog društva. Drugim rečima, da ostvarimo svoj američki tj. kanadski san - zbog koga smo otišli iz svojih balkanskih, istočno evropskih, post-sovjetskih, iranskih, kineskih, indijskih, latino-američkih i ostalih belosvetskih gradova, kasaba ili vukojebina.

Poljski imigrant u Kanadi Robert Dzeikanski tu šansu nije dobio. Po prispeću na vankuverski aerodrom oktobra trinaestog proste 2007-me godine njega nije dočekao kulturni šok, nego pravi pravcati električni šok napona 50 000 volti. Nesrećni Robert Dzeikanski je od istog, posle nekoliko sekundi, ispustio dušu. Dva direktna krivca za njegovu smrt su dva policajca, od kojih mu je jedan prislonio tzv. taser - električni pištolj, a drugi mu je, odmah pošto je Robert pao na zemlju u samrtnom hropcu, prislonio koleno na vrat i time mu oduzeo i ono malo nade da se povrati od strujnog udara napona 50 000 volti.

Kako je ukratko tekla priča koja ovih dana ne silazi sa naslovnih stranica kanadskih novina i televizijskih vesti: Robert Dzeikanski je na vankuverski aerodrom sleteo u ranim popodnevnim satima 13. oktobra ove godine. Pošto je obavio formalnosti overe “landed immigrant” vize Robert je trebao da prodje i carinsku kontrolu. Niko još uvek ne zna (možda će istraga to objasniti) zašto mu je za to trebalo više od deset sati. Kažu neki očevidci da je svo to vreme proveo vrzamjući se u prostoru oko trake za prispeće prtljaga. Uglavnom, carinu je prošao tek negde oko 1:00 ujutro i stigao je do izlaznih vrata kroz koja prolaze svi putnici sa internacionalnih letova. Iza tih vrata trebalo je da ga čeka majka Zofia i da mu poželi dobrodošlicu u novi život. Na tim vratima sa odigrala i drama koji je slučajno zabeležila kamera u rukama jednog drugog putnika namernika pod imenom Paul Pritchard.

NASTAVAK PRILOGA »

Čovek u ritama skvrčen u gomili smeća na obodu tokijskog biznis kvarta zapadni Šinđuku. Tu neboderi u vlasništvu najmoćnijih japanskih korporacija bacaju duge senke na sjajne mermerne pločnike kojim hitaju besprekorno obučeni službenici, dok se limuzine s poslovnim ljudima  slivaju ka luksuznim hotelima i kancelarijama. U dugom pešačkom tunelu, koji vodi od železničke stanice ka hotelu Hilton i ogromnim tornjevima u kojima je smeštena gradska vlada, kao i u uličicama oko stanice, skupljaju se ljudi od kojih zaziru političari, državni činovnici, bogati menadžeri i advokati koji promiču zapadnim Šinđukuom.

Jedan od nekoliko stotina beskućnika koji prebivaju u Šinđukuu je čovek poznat prosto kao “gospodin Ašigara”. On je tragični i bedni, smešni i veličanstveni junak dokumentarnog filma autora Motoharu Ide, nastalog u periodu od 1999. do 2001., koji je tek tri godine po završetku snimanja našao put do bioskopa i na maloj, kultnoj sceni u centru Tokija osvojio srca brojnih gledalaca i naterao ih na razmišljanje i akciju.Gospodin Ašigara jede ubuđale otpatke na koje su se sjatile muve, kukajući zuri u rane koje mu prekrivaju kožu čitavih nogu, urinira na sred ulice, sve to praćen okom kamere koja zanemelim gledaocima prenosi njegovu svakodnevicu. Pogrbljen, jednog zatvorenog oka i polugluv, on uznemiren pokušava da umakne i, odbijajući da priča o sebi, ljutito mumla.

Na pitanje snimatelja koji trčkara za njim kad mu je bilo dobro u životu, najednom jasno i gotovo vedrim tonom kaže: “nikad, ali biće, u budućnosti” i izmamljuje tužan osmeh publike. Narednog puta prima hranu od snimatelja i zadovoljno mumla dok je guta.
Nekoliko meseci kasnije, onemoćao od gladi i hladnoće, jedva uspeva da procedi da ga sve boli i krotko pristaje da bude odveden u bolnicu. Iscrpljen, danima samo spava. Dok se primiče dan kada će biti otpušten iz bolnice pretvara se da je toliko slab da ne može ni da hoda, samo da bi što duže ostao u toplom krevetu sa tri obroka dnevno.

Mesecima kasnije, ponovo na ulici, prljav, gladan i izubijan, vuče se putem sa gomilom otpada na leđima okružen socijalnim radnicima i volonterima koji ga vode u opštinski prihvatni centar, bezbroj puta ponavljajući snimatelju kako samo njemu veruje i da samo zbog njega ide. Izranavljen i vašljiv kupa se prvi put posle nekoliko meseci. Nakon što je konačno stekao socijalnu zaštitu, gospodin Ašigara pokorno moli i, potom, odbijen, u očaju povišenim tonom zahteva da mu se dodeli više novca nego što je planirano u sklopu socijalne pomoći. Shvativši da je konačno spasen nanovo i nanovo se duboko klanja i ljubi ruke spasilaca. Sklupčan na krevetu u sigurnosti prihvatilišta za beskućnike traži oprost zato što ničim ne može da uzvrati dobročinstvo. A onda, povrativši energiju, sa vencem cveća na glavi, uživa u havajskoj muzici i druženju u staračkom domu. Hranom kupljenom od novčane pomoći sada on nudi snimatelja.

Na rastanku, dve godine nakon što su se prvi put sreli, na reči “Hvala vam što ste mi dopustili da snimim ovaj film”, odgovara: “Pusti to, nego pojedi ti ovu mandarinu.”
Dve godine zapisane na filmskoj traci: očaj, agonija, zadah smrti, spas, oporavak i nada. I uzburkane emocije publike koja se zgražava, tuguje i raduje, uzdiše, plače i smeje. Gospodin Ašigara (71), koji, nakon više od dvadeset godina provedenih na ulici, sada mirno živi čoveka dostojnim životom u privatnom prihvatilištu za beskućnike pod zaštitom države, zbog stida nije želeo da u njegov život jada i bede uđe kamera, ali mu je ona donela hranu, toplotu, brigu i sigurnost.

Poslednji kadar filma prikazuje jednog drugog beskućnika koji je zauzeo Ašigarino mesto na trotoaru u Šindjukuu.

Izgleda da Endru Baruh Vahtel nije bio sasvim u pravu kada je rekao da su pisci u postkomunističkom dobu izgubili neobjašnjivo visok status u društvu kakav su imali pre pada komunizma. Eto njemu i nama drugačijeg primera. Na svečanom otvaranju Delta City “prvog pravog šoping-mola” u Beogradu pojavio se i Dobrica Ćosić. Možda je pisac uvršten na listu VIP zvanica u nameri da popravi sliku biznismena Miroslava Miškovića u javnosti. Piščev gest prema tajkunu treba čitati ovako: “Ovo nije čovek obuzet isključivo zgrtanjem novca, nezainteresovan za duhovna dobra. Naprotiv!” Da li je razlika između pisca i tajkuna fundamentalna?

Sve ovo me je podsetilo na reči Džozefa Konrada, koji je, prilikom neke prepirke sa H. Dž. Velsom, svoju razliku u odnosu na ovog pisca formulisao ovako: “Vels, razlika između nas dvojice je fundamentalna. Vi ne volite ljude, ali smatrate da treba da se poprave. Ja volim ljude, a znam da ih ne treba popravljati.” Da li je britanski književnik Herbert Džordž Vels (1866-1946) - čije su knjige pobuđivale maštu čitalaca ali ih istovremeno i plašile neretko crnim i zlosutnim tematikama - s obzirom na “tranzicionu invaziju tajkuna”, trebalo da predvidi nastavak “Ratova svetova”?

Vels je svakako najvažnije ime u istoriji naučne fantastike (SF), jer su iz njegovih pojedinih dela nastali čitavi podžanrovi SF-a. Pomenimo samo remek-dela “Vremeplov” (1895), “Ostrvo doktora Moroa” (1896), “Nevidljivi čovek” (1897), “Rat svetova” (1898) ili “Prvi ljudi na Mesecu” (1901). Šta sve tom čoveku nije padalo na pamet još u 19. veku: biološki inženjering, putovanje kroz vreme, nevidljivost… Štaviše, on je bio jedan od prvih koji je predvideo mogućnost invazije vanzemaljaca kada je 1898. godine napisao delo “Rat svetova”. A taj roman uistinu nije samo puki prikaz napada “malih zelenih”, već i pretkazanje stvarnih ratova, tačnije, svetskih ratova koji će uslediti koju deceniju kasnije. Interesantno je da roman nije objavljivan tokom Prvog svetskog rata, i to u periodu od 1918. do 1921, kao ni tokom Drugog svetskog rata, od 1940. do 1943. godine. Roman je tokom vremena učitavan u različite kontekste. Tu praksu je započeo Orson Vels, 30. oktobra 1938. godine, režirajući fiktivnu radio-reportažu baziranu na predlošku H. Dž. Velsa, koju je Radio Teatar Merkur emitovao na CBS-u kao specijal za Noć veštica. Ova radio-drama ušla je u istoriju medija, jer je bila toliko uverljiva da je izazvala neverovatnu paniku kod američkih slušalaca. Po završetku emitovanja drame Orson Vels se obratio radijskoj publici, objašnjavajući im da je samo reč o šali smišljenoj za Noć veštica. Građani su žestoko protestovali zbog pretrpljenog straha. Dvojica prezimenjaka, britanski pisac i američki glumac, pokazali su na koji način treba razdrmati publiku naviklu na svakovrsna uljuljkivanja i podilaženja od strane umetnika. Originalnu adaptaciju Velsovog kultne knjige o invaziji vanzemaljaca na Zemlju, prema scenariju Barija Lindona, režirao je Bajron Haskin 1953. godine, a u glavnim ulogama su bili Džin Bari, En Robinson, Les Tremejn, Džek Krušen, Hausli Stivenson… I Stiven Spielberg je 2005. godine snimio film “Rat svetova”, prema scenariju Džoša Fridmana i Dejvida Kepa, sa Tomom Kruzom, Dakotom Faning i Timom Robinsom u glavnim ulogama. Jedno je sigurno: adaptiranje ovog romana u različite medijske i umetničke forme neće prestati sve dok Marsovci zaista ne izvrše invaziju na našu planetu.

Ali kakve sve to ima veze sa time što se srpski pisac iz Velike Drenove kod Trstenika obreo među zvanicama na koktelu koji je upriličio najbogatiji ali i najkontroverzniji poslovni čovek koji danas hoda Srbijom? Ima, i te kako! Ćosić je u Miškovićevom društvu nalik Marsovcu zatečenom u supermarketu dok gura kolica natovarena robom široke potrošnje!

Od svih strasti – mada je ovo zemlja košarke, vaterpolo velesila, ozbiljna odbojkaška nacija, tenisko planetarno čudo i sl. – koje, na prostoru naše zemlje a i šire, obuzimaju ljude (slabašno srce pritiska i adrenalin podiže), najžešća je ona koja se očituje kao plamen fudbalskog trijumfa, koji nas (na tren) osvetli ili (u tren) sagori. Trenutno je vatra potpaljena, ali, avaj, zec je, kako naš narod kaže, u šumi i što je najgore u poteri za njim nismo mi, ma nismo ni hajkači, nego lovina od drugog zavisi. Mi smo, dakle, obuzeti strašću za pobedom i bez obzira na sve, zavisni od raspoloženja mamurnog lovca kojem je lovna sezona pri kraju i baš mu se, tog dana, ne puca previše. Osuđeni smo na igru, u kojoj moramo pobediti, a da bi trijumfovali neko drugi mora da odradi nešto što smo mi morali i mogli odraditi davno.

Ali nije to, čini mi se suština ovog epistola malenkosti moje, jer i sam sam strastven navijač za našu stvar (čak sam išao posle 17 godina na Marakanu, istina ispunjavajući obećanje mojoj kćeri, koja je veliki fan orlova, da gledam utakmicu protiv Finske. Ja, koji sam gledao Barselonu, sa Šusterom i Maradonu, Real sa Sančezom, Butragenjom i Valdanom, Bajern, Inter…) prilično naivan račundžija i loš prognozer, koji kao i svaki Srbin, veruje u čudo i što je najgore, da će se baš ono dogoditi njemu u pravom trenu i spastiti stvar. Šta je naime, to što želim reći, a to me prožima kada sam sa sobom (ko s pametnim čovekom) raspravljam o strasti koja potpiruje i plamenu koji guta iluzije. Jasno je da mi pobedama na sportskom polju (ko je rekao da je to zamena za nekadašnje dvoboje i ratove) nadomeštamo kompleks niže vrednosti, ali zašto uvek preuzimamo lik Golijata, kada smo po svemu onaj mali David i samo kada imamo tu laku, tihu, lukavu, situaciju gde veština i strpljenje pobeđuje imamo i uspeha. I zašto kada smo Golijat, to ne demonstriramo u pravom svetlu.

Svako naravno voli sebi da doda gram važnosti, ali ne treba zaboraviti da se od preterane težine menja kategorija. Zbog čega onda mi sebe proglašavamo favoritima, zašto ne kažemo da je lopta okrugla, a i da mi znamo da šutiramo, da smo spremni da trčimo isto koliko i drugi, da ćemo dati sve od sebe, pa šta nam dobri Bog da. Ali, ne. Mi prvo uknjižimo bodove, a onda obujemo kopačke i uzmemo navijačke rekvizite, izađemo na teren i dođemo na utakmicu. Onda nas iznenadi već pobeđena Finska (u čijem timu gotovo svi igraju u engleskoj ligi), a onda mi sebe iznenadimo kad ne izgubimo odavno otpisanu utakmicu u Portugalu. Nemamo mi taj herojski duh (mada mnogi veruju da ga imamo) poput Grka, da kao anonimci postanemo evropski prvaci, a još gore nam je da izdržimo teret favorita, pa nas tako pobedi i (mada se i tamo igra fudbal) Azarbejdžan ili otpisana Belgija. To je naša stvarnost – mi nismo fudbalska velesila, niti smo to nekada bili, ili možda i jesmo, ali to nismo dokazali. Nemci su i sa slabijim timovima, od recimo onog našeg iz Francuske 1996 godine na Svetskom prvenstvu, osvajali titule ili igrali u finalu (setite se Koreje i Japana).

Zbog toga ni od poslednje dve utakmice kvalifikacija za prvenstvo Evrope ne treba očekivati previše, odnosno treba očekivati sve, pa i to da Poljska izgubi od Belgije kao domaćin, a da posle pobedi nas u Beogradu.
Fudbal je to. Lopta je okrugla…

Tezu „mi radimo, Beograd se gradi“ lansirali su još ideolozi „hrvatskog proljeća“ 1971. godine, iako je tada celom SFRJ, pa tako i Beogradom, neprikosnoveno stolovao Hrvat iz Kumrovca. Slična parola je bila najviše rabljena i 1981. godine od strane albanskih demonstranata (mala digresija – tadašnji demonstranti su bili velikom većinom pristalice Enver Hodžinog staljinističkog socijalizma, dok su današnji Albanaci na Kosovu par exelance pristalice američke demokratije, a cilj im je i onda i sada isti – otcepljenje Kosova i Metohije), da bi tokom Voždove borbe za nacionalnu stvar, teza o Beogradu kao izvoru svih nedaća u Srbiji bila ideološki kredo nekih stranaka i to ne samo u Vojvodini, kako to mnogi smatraju.

Osvrnuću se na 90-godine. Pored metodološke greške, jer se vrhuška jednog režima kakav je bio Miloševićev identifikuje sa jednim gradom, smatram da je Beograd, kao i svi mi bio žrtva, ako ne i najveća, „politike slepe ulice“ bračnog para MM. Evo nekih argumenata:

- Gradska infrastruktura je najviše uništena u Beogradu. Neulaganjem u najosnovnije održavanje, recimo liftova u zgradama, nekoliko ljudi je poginulo padom u otvore liftova, od eksplozija u njima i sl. O svakodnevnim saobraćajnim kolapsima je suvišno pisati,

- Veliki privredni sistemi su doživeli krah, ljudi su ostali na ulici i u Beogradu. Robne kuće Beograd, IMR, IMT, pored ostalih su preduzeća koja su među prvima osetila posledice kvazipatriotske politike,

- Kontrolisani kriminal (kontrolisan od države – prim. aut. ) najviše je ugrožavao život običnih ljudi u Beogradu. Dovoljno je bilo da se građanin nađe na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, pa da kao neželjeni svedok izgubi glavu,

- Mnogi od nas imaju percepciju Beograda kroz Knez Mihajlovu ulicu i širi centar. Međutim Beograd su i rubna područja gde je katastrofalna politika dovela do stvaranja pravih favela.

Ne kažem, ima kod Beograđana jedna iritantna crta prepotenosti, ali nje ima i kod Parižana, Njujorčana i inih. Ali neosporno je da su Beograđani uvek u većini glasali za promene, da je 1996. godine gradonačelnik postao Zoran Đinđić, a 5. oktobar se desio u Beogradu.
Znam da se mnogi neće složiti sa mojim mišljenjem, ali jedan od etalona demokratije je pravo na različito mišljenje.

O duhu Beograda koji ja cenim, jedan primer:

Kada je umro Džo Stramer, legedendarni osnivač Kleša, listajući Politiku (ups, još jedan od stubova beogradskog hegemonizma) naišao sam na čitulju sa slikom Džo Stramera i tekstom: „Legendi“ i potpisom „ Kiza i Šone“ ili sličnim, karakterstičnim beogradskim nadimcima. Sumnjam da im je igde, izuzev možda Londona, od mnogobrojnih anonimnih obožavaoca, izraženo poštovanje na takav način.

Od svih neprijatnosti – tiha izolacija, smanjenje investicija i teži proboj na druga tržišta, povremeno javno šikaniranje i oštri medijski napadi, teška prohodnost u pojedinim institucijama – koje, na prostoru naše zemlje, izazivaju različite reakcije i probleme, žiteljima države Srbije najteže pada, dakle slabašno srce pritiska i adrenalin podiže, restriktivna procedura za putovanja u inostranstvo, pa makar to sada bila Slovenija i Madjarska ili legendrni Trst, koji se, ipak, nalazi u Italiji. Držim da je tako najmanje iz dva razloga: prvi – gradjani Srbije vole da putuju, odnosno da se muvaju i tumaraju po svetu (najčešće bez razloga), da odmor provode (za inat komšijama) u egzotičnim zemljama i posećuju (za druge) znamenita mesta i gradove, drugi - redovi, kao neslavni ostatak vunenih vremena, opstali su samo u našoj prestonici i to je ispred stanih konzularnih predstavništva i ambasada.

Zašto je to tako ? Teško je, i pored nekoliko teorija (narod torbara, goniča stoke, ratnika, pečalbara, skitnica…), dokučiti, ali je jasno da će nedavno pomirenje nas i šengenske Evrope, koje će se očitovati kroz uvodjenje viznih olakšica mnogo obradovati narod države Srbije.

Uz sve naše dobro poznate mane tvrdim da smo mi, ipak, jedan fini svet, što će reći – miroljubiv narod, koji, kada ne ratuje protiv komšija i ne naganja se po vrletima i šumama, voli da se druži. Narod koji u svom kućnom vaspitanju nema odredbu da se radnim danom od 15 do 17 sati ne telefonira i ne odlazi u posetu, da rano leže pošto se sutra odlazi na posao, ne upisuje u notes svoj i vaš tajming i retko se pridržava čvrste satnice. Umemo da prijatelja pronadjemu u javnom klozetu, da pileći batak podelimo sa nepoznatim iz kupea, da legnemo na rudu žicarošu koji laže da je iz provincije i nema za bus, i ko zna šta još…

Naravno da je to loše, ali to smo mi.
Dosadno neposredni, opterećeni željom da nas svi vole. A da bi nas voleli, moraju nas upoznati, da nas upoznaju, pa moramo im doću u kuću, moramo ih posetiti…

Za nas je granica medja, koja prema teoriji Pjera Zaninija, predstavlja miran način da se ustanovi pravo vlasništva svakog pojedinca na odredjenoj teritoriji. Granica, medjutim, predstavlja kraj teritorije, a onaj koji se usudi da krene preko nje, stupa, u konačnom protiv volje bogova, i ide ka nesaznajnom. Uostalom, ftontiera (ital.), frontera (špan.), frontir (eng.) sadrže u sebi imenicu front, koja znači okrenuta ka nečenu (protiv nečega), ka nekom (protiv nekoga). Na granici je sukob neminovnost.

Otvarajući svoje granice nekadašnja država Jugoslavija, postala je fenomen u tadašnjoj blokovski podeljenoj Evropi, pa i svetu, a čuveni crveni pasoš vredeo je na crnom tržištu pravo bogatstvo.

Zbog toga je najava uvodjenja viznih olakšica za nas, ustvari, i mali povratak na staro, u bolju prošlost, pošto i danas kada nekog sredovečnog gospodina (nekog ko je bio na radnim akcijama, ko je nosio ili čuvao, dok noći, štafetu, ko jep pisao sastave o bratsvu i jedinstvu, i uvlačio se u krevet s’ Titovim imenom na usnama) pitate zašto prema njegovom mišljenju nekad bilo bolje, prvo kaže – mogli smo da putujemo.

Kako stvari stoje i sada (uskoro) ćemo lakše putovati, a da l’ je to dovoljno i da l’ će biti bolje procenite sami.

Varate se ako mislite da su opskurni stihovi “Jedva čekam da sa’ranim majku pa u kuću da dovedem Rajku” specifičan izum ovdašnje novokomponovane narodne pesme. Ivan Čolović u studiji “Divlja književnost”, u kojoj se bavio etnolingvističkim proučavanjem paraliterature, beleži: “Šta li ljudi od ukusa pomisle kada u ‘Terezi Raken’ [Emila Zole] naiđu na izjavu: ‘Otac će ovih dana umreti. To čekam da bih mogao da živim a da ništa ne radim’, ili kad pročitaju stih: ‘Volim gledati kako umiru djeca’ u pesmi Majakovskog koja se čak zove ‘Nekoliko riječi o meni samom’?” Nove novokomponovane narodne pesme, po Čoloviću, predstavljaju savremeni izdanak naše - više od dva veka - duge tradicije književnog folklorizma, to jest, pevanja u narodnom duhu. Ali, iako proizilaze iz duge tradicije, ove pesme koje nastaju izvan umetničke poezije, kao domaća paraliteratura, ipak su skorašnja pojava. Antonije Pušić alijas Rambo Amadeus je 1988. godine stvorio pojam “turbo folk” pod kojim se podrazumeva “(novo)komponovana narodna pesma”. Ruku na srce, iako se ne znaju imena autora mnogih pseudoantologijskih tekstova, o njima su napisane mnoge studije i ogledi: “Neofolk kultura” Milene Dragićević Šešić, “Smrtonosni sjaj: masovna psihologija i estetika turbofolka” Ivane Kronje, “Antologija turbo folka” Gorana Tarlaća i Vladimira Đurića Đure (u kojoj su, pored Tarlaćevog i Đurićevog, sabrani i radovi Saše Radojevića, Erika Gordija, Radeta Stanića, Ivana Pravdića i Ramba Amadeusa).

Sabiranje u jednu knjigu “antologijskih pesama” turbo folka i studija o njima predstavlja dobar pokušaj objašnjavanja jednog mogućeg viđenja naše kolektivne propasti. Da li ovo društvo zaista boluje od neizlečive zaraze turbo folkom? Rambo Amadeus piše: “Turbo folk je muzički Frankenštajn kraja 20. vijeka stvoren kao posljedica nasilnog zavođenja i pogrešnog shvatanja demokratije.” Činjenice u vezi sa nastankom govore nešto drugo. U anketi, koju je Centar za istraživanje programa i auditorijuma Radio-televizije Beograd 1978. godine sproveo među 1.400 ispitanika, odabranih da čine reprezentativni uzorak, svedoči Ivan Čolović, više od polovine anketiranih Beograđana (sic!) izjavilo je da od svih vrsta muzike najviše voli “narodnu”. Slične rezultate dale su ankete sprovedene u Subotici, Somboru, Srbobranu, Vrbasu i Kuli. Dakle, razvoj narodne muzike i njeno širenje počelo je još u titoističko doba. Postkomunističko tranziciono doba je samo dodalo gas narastajućem muzičkom šundu. Pošto je auditorijum koji sluša “narodnjake” milionski, pretpostavka da takvu vrstu muzike sluša svet niskog stupnja obrazovanja koji ne poznaje čak ni osnovne obrasce opšte kulture jeste u suštini tačan, jer među milionima slušalaca mora biti da ima i takvih. Čolović je čak došao do zaključka da se među tehničkom inteligencijom odbojnost prema ovoj muzici zapaža mnogo ređe nego među književnicima. Kako je moguće da osoba koja je uložila mnogo vremena i mnogo truda završavajući visoke škole može da voli pesme čija prostota i nedotupavnost govore sami za sebe? “Na čaršavu dve-tri kapi krvi / to je dokaz da si bio prvi” ili “Hej, konobaru, / donesi mi ‘štok’, / hoću da se napijem / da zaigram rok”. S druge strane, u ovom muzičkom fenomenu, najvažnije je to što su izvođači turbo folka, kako primećuje Erik Gordi, rado nudili muzičke forme za potrebe nacionalističke političke propagande. Nemali broj estradnih folk zvezda pevao je “patriotske” pesme u kojima su na najprostačkiji način vređani “narodni neprijatelji”. Štaviše, neke od najprepoznatljivijih predstavnica iz tog žalosnog ali i opasnog sveta estradnog neukusa bile su udate za ratne zločince ili okorele kriminalce. Turbo folk je tokom devedesetih iskorišćen za projekat “nacionalnog buđenja”, a danas je on najupečatljivija slika i prilika našeg primitivnog demokratskog društva koje je isprazno ali i zarazno poput turbo folka.