Blog community…

“Blog” je prema Meriam-Vebsterovom rečniku 2004. u svetu bila reč godine. To nije slučajan izbor jer počev od te godine blogovi su postali masovna pojava a na Zapadu su dobili i funkciju političkog sredstva, odnosno da se u političkim kampanjama upotrebljavaju za privlačenje glasova „blogerske populacije“.«Kondom» je bila je reč godine u svetu već daleke1987. godine jer je planetu obuzeo strah od nadolazeće pošasti SIDE. U nekoliko zemalja u svetu postoji višegodišnja praksa izbora reči godine. U Velikoj Britaniji, SAD (Američko udruženje za dijalektologiju), Nemačkoj ( Društvo za nemački jezik iz Visbadena, Nezavisni žiri jezičkih stručnjaka s Gete univerziteta u Frankfurtu) .

I površni uvid u tako nastao rečnik uverava da izabrane reči odražavaju neprekidne promene u ljudskoj civilizaciji. Ponekad ne na bolje.

U Velikoj Britaniji pre tri godine objavljena je knjiga “Izveštaj o jeziku” autorke Suzi Dent u kojoj se nalazi i spisak reči koje su obeležile svaku godinu u periodu od 1904. do 2004. Prema tom spisku 1906. obeležila je reč “medvedić”, 1910. “Sveta krava”,1912. “bluz”, 1925. “avangarda”, 1934. “pesticid”, 1935. “rasizam”, 1944. “DNA”, 1945. “mobilni telefon” (da, već tada, nije greška),1949 “Veliki brat” (“Big Brother”), 1951. “fast food”, 1952. “Generacija X”, 1956. “seksi, 1979 “karaoke”, 1982. “hip-hop”, 1992.”URL”, 1999. “Google”.

U SAD za reč 2001. izabran je izraz “9-11”, odnosno “11. 9.”, uključujući sve varijante tog izraza, kao što su “11. septembar” i “11. deveti”, ili pak 9-1-1, što je telefonski broj za hitnu pomoć. Ne treba podsećati da je reč o datumu udara Al Kaide na SAD.

U Nemačkoj 2003. reč godine bila je “stara Evropa”. Prvi je tu sintagmu izgovorio američki ministar odbrane Donald Ramsfeld u omalovažavajućem kontekstu, ali je u Evropi doživljena kao kompliment, kao oznaka samosvojnosti, dobivši tako potpuno suprotno političko značenje od onoga koje je pokušao da mu da Ramsfeld.

Šta bi mogla biti reč godine 2007. u Srbiji? “Kosovo”, “Partnerstvo za mir”, “Hag”, ”Veliki brat”, (ovaj naš televizijski, onaj Orvelov bio je reč godine u Britaniji još 1951.)? Intrigantna lingvistika!

Na moje zaprepašćenje, u “Enciklopediji urbanih legendi” profesora Jana Harolda Brunvanda, istraživača usmenih predanja modernog folklora, pronašao sam i nekoliko “mokrinskih” legendi o kojima slušam od malena. Štaviše, o nekim od tih seoskih mitova sam i pisao u kolumnama i knjigama. U tekstu “Kanibali iz mog kraja” i romanu “Kroz pustinju i prašinu” pisao sam o porodici koja je u nadev za kobasice umešala i pepeo kremiranog tetka, pobrkavši urnu pristiglu iz Amerike sa kutujom za začine. Brunvand beleži sličnu priču. Nakon Drugog svetskog rata, u paketu s hranom koji su poslali rođaci iz Amerike, evropska (najčešće istočnoevropska) porodica pronalazi teglu s praškom bez etikete i prateće poruke. Pretpostavljajući da se radi o nekom američkom instant napitku, porodica razmućuje kašike praška u toploj vodi i pije ga. (U drugim verzijama prah se koristi kao začin za kuvanje, kokosovo brašno ili smesa za kolače.) Posle im stiže i pismo s objašnjenjem da tegla sadrži kremirane ostatke rođaka koji je emigrirao u Ameriku pre o-ho-hoj godina i koji je umro za vreme rata, a želeo je da bude sahranjen u svojoj rodnoj zemlji. U drugim varijantama objašnjenje se nalazi u istom paketu, ali je napisano na engleskom i nema nikoga ko bi ga preveo sve dok kremirani ostaci ne budu popijeni ili pojedeni.

Pre dvadesetak godina počela je Mokrinom da kruži priča o vrednom suprugu koji je želeo da “oriba” WC šolju karbonitom, materijom koja se nekada koristila za zavarivanje metala. Žena je, neznajući za muževljev eksperiment, sela na WC šolju. U nedostatku kiseonika, karbonit je eksplodirao i razneo ženi guzicu. Brunvand je zapisao sličnu “legendu”. Neka vrsta eksplozivne materije - najčešće insekticida ili spreja za kosu - stavljena je u WC šolju. Obično je tamo ostavi supruga, ali ne pusti vodu. Kada njen suprug ode u klozet pušeći cigaretu, on baci opušak u šolju i digne se u vazduh. Dok ga nose u kola hitne pomoći, bolničari se, saznavši šta se desilo, smeju tako jako da im čovek ispadne s nosila i još više se povredi. Postoje bezbrojne varijacije te priče koje ponekad povezuju nekoliko kućnih nesreća a koje gotovo uvek završe motivom bolničara koji se urnebesno smeju. Od skora jedna popularna varijacija “Eksplozivnog toaleta” opisuje supruga koji slučajno uleti motorom kroz staklena kućna vrata ili kroz prozor. Dok je on u bolnici, žena počisti krš i lom i prospe ostatke benzina u WC šolju - s očekivanim rezultatom.

NASTAVAK PRILOGA »

Jedna od povremenih i prilično omiljenih tema u medijima su diktatori. Koliko je ko vladao, koliko je glava skinuo podanicima, koliko je imao žena ili ljubavnica, koliko je ukrao narodnih para i sl. Nedavno sam video jedan od takvih tekstova što me je podsetilo na epizodu o boravku diktatora ljudoždera u Beogradu.

Stara SFRJ bila je gostoljubiva zemlja a politički i ekonomski interesi bili su ponekad iznad moralnih skrupula njenog rukovodstva.Gost SFRJ bio je 1970. godine Žan Bedel Bokasa, čovek neprirodnih sklonosti i dela, francuski narednik s kompleksom Napoleona, predsednik Centralnoafričke Republike i samozvani car, otac 54 – oro dece, ubica i ljudožder. Doduše neke od njegovih sklonosti biće potpuno razotkrivene tek kasnije. Elem, te 1970. godine Bokasa je odseo u Belom dvoru. Sećajući se tih dana nekadašnji dvorski majordom je napisao: «Dedinje je čudno mirisalo. Tada nismo znali da je car Bokasa bio ljudožder, pa nismo ništa ni sumnjali. Tek kasnije smo saznali da je bio ljubitelj ljudskog mesa, posebno od dečaka. Kasnija saznanja potvrdila su naše sumnje da smo tada u sanducima videli istranžirano i osušeno ljudsko meso».
Sa tog puta u SFRJ Bokasa je odveo u Afriku i jednu od beogradskih «dama» s nadimkom «Bosanka». Kažu da je tri godine uspešno «rentirala» kod cara dopunjavajući 16 zakonitih žena i bezbrojne ljubavnice. Bokasa je bio u SFRJ i 1972. i 1975. godine kada se uveliko znalo da je nemilosrdni diktator i sumnjalo da je ljudožder. Tadašnja Jugoslavija dodelila mu je 1972. svoje najviše odlikovanje – Orden velike jugoslovenske zvezde.

Posle svrgavanja 1979. godine Bokasi je suđeno u odsustvu. Svedoci su tvrdili da su ga videli, ne samo kako lično muči i ubija decu, već i kako jede njihovo meso. U frižiderima carske palate nađeno je ljudsko meso, navodno neophodno za obavljanje tradicionalnih rituala crne magije. U presudi na smrt, između ostalog, navedeno je da se ona izriče Bokasi zbog «skrivanja leševa i antropofagije (ljudožderstva)». Bokasi se pripisuje odgovornost za smrt između 150 i 500 dece. Bivšem caru, koji je za svoje krunisanje 1977. godine potrošio četvrtinu budžeta siromašne zemlje, smrtna kazna je preinačena u doživotnu robiju a 1993. je pomilovan Umro je 1996. godine.

Kratki sadržaj novog i drugog po redu kućnog pornića estradne zvezde Suzane Mančić pristojnim rečnikom mogao bi se ispričati ovako: Simica predano ljušti svoju bananu i ona to snima. Zatim se zajednički prihvataju potrošnje banane na klasičan način, pri čemu ona stalno ponavlja na srpskom i stranim jezicima «tako volim bananu, hoću bananu» ili tome nešto slično.

Nakon pojave snimka u javnosti jedan dnevni list na prvoj strani donosi izjavu S.M. da film može da pokvari poslovne planove njenog verenika, «koji pregovara sa najvišim državnim organima u Srbiji». U tekstu u listu «državni organi» sa prve strane su evoluirali u «najviše državne strukture u Srbiji».

U svemu građani imaju pravo da brinu za svoje državne strukture a u «Plejboju» i dva privatna pornića Suzana je očigledno pokazala da zdušno ume da brine o sebi i da građani u tom pogledu ne treba da se trzaju.

Pravo pitanje je zašto bi pojava Simicine banane u filmiću pokvarila pregovore s «najvišim državnim organima». Da li je to strah od visoke moralnosti «državnih struktura» i bojazni da one u interesu opšteg društvenog morala ne odustanu od posla s nekim ko tako javno ljušti i troši bananu? Kome i koliko može da smeta što se jedan grčki bankar (verenik Simeon Okomokos poznat u javnosti kao Suzanin Sima i Simica) pokazuje i dokazuje kao Bananamen? Razume se ukusi su različiti, kao i stepen osetljivosti na javne akte trošenja (zabranjenog) voća i povrća.

Svojevremeno posle javnog obelodanjivanja prvog pornića S.M. oglasio se bogataš i političar u pokušaju Bogoljub Karić podrškom i porukom tipa «Radili ste ono što svi najviše na svetu volimo da radimo». Povodom drugog filma jedan tabloid primećuje da «danas aktuelni političari, očigledno, nemaju petlju da je podrže. Čak ni oni sa kojima njen bankar Simica trenutno vodi ozbiljne pregovore na najvišem državnom nivou».
P(r)ozvane državne strukture zasad ćute…