Blog community…

Ove godine, petog septembra, navršilo se deset godina od smrti Majke Tereze koja je 1979. godine dobila Nobelovu nagradu za mir. Tim povodom objavljena je knjiga njenih pisama pod naslovom „Majka Tereza: Dođi i budi moje svetlo” a magazin “Tajm” preneo je delove u kojima ona preispituje svoju veru. U svetskoj javnosti i dalje se prećutkuju istraživanja koja ozbiljno dovode u sumnju svetački lik i oreol Majke Tereze. Magazin “Lajf” svojevremeno ju je nazvao “Sveticom dobra” ali o njoj postoji i dokumentarni film pod naslovom “Anđeo iz pakla” koji je snimio novinar Kristifor Hičens.

Majka Tereza, rođena u Skoplju 1919. godine kao Agnes Kondža Bojadžiu, tokom jedne vožnje kroz Kalkutu “osetila je Božji poziv da pomogne siromašnima” i tako je 1950. godine nastao red “Misionara ljubavi” koji deluje u stotinak zemalja. Njegovi članovi moraju da se obavežu na siromaštvo i poslušnost i da neće sklapati brak. Red se prvenstveno stara o umirućima, siromašnima i bolesnima. Majka Tereza je posebnu brigu pokazivala za obolele od lepre. Stekla je planetarni ugled i slavu kao “svetica dobra”. Umrla je 1997. godine i sahranjena je u Kalkuti. Na Balkanu i deceniju kasnije još ima sporenja oko njene nacionalnosti i kome više ili manje pripada. Za Albance ona je najpoznatija Albanka na svetu, Makedonci su ponosni što je rođena u Skoplju, ne tvrde da je Makedonka ali prećutkuju da joj je otac Cincar, u Hrvatskoj ističu da se školovala u Zagrebu i da je imala “hrvatsku diplomatsku putovnicu”.

Spomenik Majci Terezi u Tirani

Novinari koji su istraživali život i delo Majke Tereze tvrde da je ona tvorevina medija. Britanski novinar Malkolm Mageridž snimio je 1969. godine dokumentarac o Majci Terezi pod naslovom “Nešto lepo za Boga”, koji je kasnije pretočio u knjigu. U jednom delu filma razgovor s Majkom Terezom obavljen je u mračnoj prostoriji. Mislilo se da snimak neće uspeti, ali je ispalo da prizor obliva - neobično lepo svetlo. Novinar Mageridž je medijima preneo da se radi o “prvom autentičnom forografskom čudu”. Niko nije slušao kamermana koji je objasnio da je u tim scenama isprobao novi i osetljivi Kodakov film za snimanje pri slabom svetlu. Glas o čudu proneo se svetom, a Majka Tereza je mudro ćutala.

Novinar Kristofer Hičens objavio je 1995. godine knjigu “Misionarski položaj: Teorija i praksa Majke Tereze”. Hičens u knjizi tvrdi da je navodna svetica u stvari bila fanatična reakcionarna katolkinja. U prilog tome navodi da je u govoru prilikom dodele Nobelove nagrade za mir rekla da je “najveća pretnja miru u svetu - abortus”. Kada je u Irskoj trebalo da se sprovede glasanje o legalizaciji abortusa ona je pozvala Irce da glasaju protiv legalizacije. Hvalila je bedu, bolest i patnju kao božanske darove i govorila ljudima da ih moraju “s radošću prihvatiti”. Shodno tome, njena klinika Kaligat u Kalkuti imala je katastrofalne uslove. Pacijenti nisu imali krevete, već su ležali na prostirkama s kojih nisu smeli da ustaju. Prijatelji i rodbina nisu smeli da ih posećuju. Veliku i malu nuždu morali su da obave odjednom. Svi pacijenti, uključujući i žene, šišani su do glave, rukavice i igle upotrebljavane su više puta a prane su u hladnoj vodi. Umirući nisu dobijali sredstva protiv bolova i u nepodnošljivim mukama, jer je Majka Tereza smatrala da je “patnja ubogih lepa i da svetu pomaže plemeniti primer bede i patnje”.

Sama Majka Tereza nikada nije odbila lekove protiv bolova ili anesteziju, a lečila se u nekim od najskupljih bolnica u Kaliforniji, Rimu i samoj Kalkuti. Njeno licemerstvo pokazuje slučaj iz 1984. godine kada je odbila ponudu da joj uklone kataraktu u Pitsburgu, SAD. Medijima je izjavila da ne može da prihvati operaciju koja košta hiljadu dolara. Naredne godine tu operaciju obavili su joj u još skupljoj bolnici u Njujorku. Bila je žestoki protivnik razvoda braka i njegovog ponovnog zasnivanja. U referendumu u Irskoj o razvodu bila je na strani protivnika. Međutim, odobrila je razvod svoje prijateljice Dajane s Čarlsom, govoreći da je taj “brak očigledno nesrećan”.

Majka Tereza je manipulisala brojkama. Često je govorila kako je s ulica Kalkute “pokupila 36 ili 54 hiljade ljudi”, ali ostaje nejasno gde ih je smestila kada je bolnica u Kaligatu imala samo 95 mesta. Takođe je tvrdila da u bolnicama, za koje niko nije imao pojma gde su, leči četvrt miliona leproznih i da hrani svakog dana sedam hiljada gladnih, a njena narodna kuhinja spremala je 300 obroka dnevno. U njenoj školi, koju takođe niko nikada nije video, školovala je - pet hiljada dece. Majka Tereza nikada ništa nije plaćala. Kada su joj u Londonu u radnji rekli da treba za hranu da plati 500 funti počela je da viče “to je Božji posao” sve dok neka gospođa nije platila umesto nje. “Postoje snimci njenog odlaska u Albaniju na kojima polaže venac na grob diktatora Envera Hodže, pokvarenog gada koji je godinama tlačio Albaniju” - kaže novinar Hičens.

Red je samo u SAD u jednoj godini inkasirao pedeset miliona dolara. Majka Tereza nije birala od koga uzima novac. Utvrđeno je da je od falsifikatora i ucenjivača Čarsla Kitinga primila 1,2 miliona dolara, a koristila je i njegov privatni avion. Za njega se zalagala čak i na sudu jer je “dobar čovek”. (Kiting je opljačkao više od 250 miliona dolara iz američkih penzijskih fondova i tako ojadio više od 17.000 većinom siromašnih penzionera). Novčane priloge Majci Terezi davali su i pripadnici zloglasne haićanske dinastije Divalije.

“Misionari ljubavi” pretvoreni su u bogatu globalnu organizaciju koja novac nije trošila na siromašne i bolesne već na izgradnju manastira širom sveta a za značajan deo prikupljenog bogatstva ne zna se gde je završio. Nemački novinar Valter Vulenveber kaže da se Majka Tereza ponosila što vodi “najneorganizovaniju organizaciju na svetu”. Kompjuteri i ostala oprema bili su zabranjeni, a računovodstvo je vođeno olovkom u običnim sveskama. Kada se one ispune sve bi se brisalo i sveske bi se, zbog štednje, ponovo koristile. Izvitoperena želja za štednjom dovodila je do neverovatnih bizarnosti. Red je od grada Njujorka kupio kuću za jedan dolar! Kuća je, međutim, morala da bude vraćena, jer red nije hteo da uvede lift.

Novinar Vulenveber objavio je 1999. godine u “Šternu” tekst pod naslovom “Okrutne sestre Majke Tereze”. On opisuje kako su “Misionarske ljubavi” otimale decu majkama i davale ih na usvajanje preko agencije “Pro infante”: “Getruda Knut je primetila da njeno usvojena kći Sita priča o tati i o tome kako je umro, ali nikad ne spominje majčinu smrt. Kada ju je o tome pitala Sita je rekla: moja mama u Indiji uopšte nije mrtva. Sestre su me ukrale. Ona čeka da joj se vratim”. Kada je Siti umro otac, njena majka je devojčicu ostavila na nekoliko nedelja kod “Misonara ljubavi” dok se ne snađe. Sita i druga deca odvezeni su u Delhi i odatle širom sveta porodicama usvojitelja. Nijedno dete, ma koliko bilo bolesno ili siromašno, nije moglo da uđe u prihvatilište reda ako roditelji na vratima nisu potpisali ili otiskom palca potvrdili da se odriču svih prava na dete. Neuki i nepismeni roditelji tako su prevareni, jer najčešće nisu znali šta potpisuju.

Iz svega proizilazi ozbiljna sumnja da je Nobelov komitet 1979. godine dodelio Majci Terezi priznanje i veliki novac ne na osnovu njenih ovozemaljskih dela već na osnovu idealizovane slike iz medija i predloga, u najmanju ruku, obmanutih ličnosti? “Pred smrt Majka Tereza je zamolila je papu Jovana Pavla Drugog da nad njom obavi egzorcizam. To ne znači da je bila opsednuta nečistim silama već da su je one neprestano uznemiravale.”- napisao je jedan ovdašnji ekspert za religiju. Laičko pitanje glasi: spada li nečista savest u nečiste sile?