Blog community…

Ove godine, petog septembra, navršilo se deset godina od smrti Majke Tereze koja je 1979. godine dobila Nobelovu nagradu za mir. Tim povodom objavljena je knjiga njenih pisama pod naslovom „Majka Tereza: Dođi i budi moje svetlo” a magazin “Tajm” preneo je delove u kojima ona preispituje svoju veru. U svetskoj javnosti i dalje se prećutkuju istraživanja koja ozbiljno dovode u sumnju svetački lik i oreol Majke Tereze. Magazin “Lajf” svojevremeno ju je nazvao “Sveticom dobra” ali o njoj postoji i dokumentarni film pod naslovom “Anđeo iz pakla” koji je snimio novinar Kristifor Hičens.

Majka Tereza, rođena u Skoplju 1919. godine kao Agnes Kondža Bojadžiu, tokom jedne vožnje kroz Kalkutu “osetila je Božji poziv da pomogne siromašnima” i tako je 1950. godine nastao red “Misionara ljubavi” koji deluje u stotinak zemalja. Njegovi članovi moraju da se obavežu na siromaštvo i poslušnost i da neće sklapati brak. Red se prvenstveno stara o umirućima, siromašnima i bolesnima. Majka Tereza je posebnu brigu pokazivala za obolele od lepre. Stekla je planetarni ugled i slavu kao “svetica dobra”. Umrla je 1997. godine i sahranjena je u Kalkuti. Na Balkanu i deceniju kasnije još ima sporenja oko njene nacionalnosti i kome više ili manje pripada. Za Albance ona je najpoznatija Albanka na svetu, Makedonci su ponosni što je rođena u Skoplju, ne tvrde da je Makedonka ali prećutkuju da joj je otac Cincar, u Hrvatskoj ističu da se školovala u Zagrebu i da je imala “hrvatsku diplomatsku putovnicu”.

Spomenik Majci Terezi u Tirani

Novinari koji su istraživali život i delo Majke Tereze tvrde da je ona tvorevina medija. Britanski novinar Malkolm Mageridž snimio je 1969. godine dokumentarac o Majci Terezi pod naslovom “Nešto lepo za Boga”, koji je kasnije pretočio u knjigu. U jednom delu filma razgovor s Majkom Terezom obavljen je u mračnoj prostoriji. Mislilo se da snimak neće uspeti, ali je ispalo da prizor obliva - neobično lepo svetlo. Novinar Mageridž je medijima preneo da se radi o “prvom autentičnom forografskom čudu”. Niko nije slušao kamermana koji je objasnio da je u tim scenama isprobao novi i osetljivi Kodakov film za snimanje pri slabom svetlu. Glas o čudu proneo se svetom, a Majka Tereza je mudro ćutala.

NASTAVAK PRILOGA »

Oni koji veruju da smo se promenili i usvojili vrednosti rada i njegove rezultate kao putokaz u bolji život tvrde da je “Priča o četvorici udarnika” urbana legenda. Ovdašnjim strancima opet se čini da ponekad i ponegde još uvek sreću neke od njih. Bilo kako bilo ta priča glasi ovako: “Bila jednom četvorica po imenu Svako, Neko, Biloko i Niko. Trebalo je obaviti jedan vrlo važan posao i Svako je mislio da će ga Neko obaviti. Biloko je to mogao da uradi, ali Niko nije hteo. Neko se zbog toga naljutio jer je to bio posao za Svakoga. Svako je opet mislio da bi ga Biloko mogao obaviti, ali Niko nije shvatio da Neko ne želi da ga obavi. Na kraju je Svako krivio Nekoga jer Niko nije učinio ono sto je mogao da uradi Biloko.”

Druga priča kaže da kada je Rokfeler imao sedam godina išao je s majkom na pijacu. Prodavačica voća, koja ih je godinama poznavala, reče dečaku: - “Voliš li lešnike? Voliš? Evo, zahvati rukom iz ovog džaka”.
- “Hvala, ne mogu…”
- “Hajde, nemoj da se stidiš” – hrabrila ga je prodavačica. “Zahvati rukom koliko god možeš.”
- “Ali zaista ne mogu….” skanjivao se mali Rokfeler.
Prodavačica zavuče ruku u džak i napuni mu džep lešnicima. Kada su krenuli kući majka upita sina: - “Zašto nisi hteo da uzmeš lešnike i pravio si se stidljiv, mada nisi takav?”
- “Nije da nisam hteo lešnike mama” – odgovorio je budući američki milijarder – “želeo sam samo da ona zagrabi, njena ruka je duplo veća od moje!”

Treća priča govorio o tome da se ipak i magla može prodati. Preduzetnik Đorđo Valencinuci saznao da je njegov rodni Rivinjano mesto sa najviše vlage u Italiji i sinulo mu je kako na tome može da se zaradi. Svakog jutra skuplja maglu u šoljice za kafu, pečati ih i prodaje za tri evra komad.

Četvrta i najstarija priča, pokazuje i dokazuje da je sve u glavi. Amerikanac Žorž Grant, koji je ziveo u Londonu, razmišljao je kako da što brže dođe do bogatstva. I smislio je. Godine 1861. pročitao je u londonskom Tajmsu da je princ Albert neizlečivo bolestan. Obišao je sve prodavnice tekstila i na kredit pokupovao sve zalihe crnog platna. Kada je princ umro Grant je jedini imao i prodavao crno platno, naravno po vrlo visokim cenama i zaradio je gotovo milion dolara.

Da li će Svako, Neko, možda Biloko ili Niko shvatili naravoučenije druge, treće i četvrte priče?

Čitanje knjiga! Divota koja životu daje više smisla. U Kikindi hram knjige je svakako biblioteka “Jovan Popović”. I danas, posle 50 godina, kada se nađem u Kikindi došetam do velike kapije Biblioteke, ovekovečene u knjizi Biserke Ilijašev. Ako je otvorena, uđem u hodnik, popnem se onih nekoliko stepenica i zavirim kroz staklena vrata u hol. U njemu sam nekada kao osnovac subotom stajao u povećem redu očekujući da počne da radi dečije odeljenje. Voleli smo da nam vrata otvori starija bibliotekarka tetka Tinka, čiji lik mi je ostao zauvek u sećanju.Čitali smo dosta, po njenoj preporuci ili na osnovu onoga što smo saznavali jedni od drugih.

Kasnije se sa strahopoštovanjem prelazilo u odeljenje za odrasle. Sa dužnim uvažavanjem, pa i zavišću, gledali smo na listu članova Biblioteke koji su tog meseca pročitali najviše knjiga. Bilo je neminovno da neki od nas počnu i da pišu. U nekim prilikama, na raznim mestima gde sam radio u Beogradu, spakovao bih poneku knjigu i poslao je na adresu Biblioteke. Nikada nisam na koverti pisao ko ih šalje. Činilo mi se da je to suvišno, jer sam ih slao zbog onih dečijih redova u holu i uzbudljivih noći nad knjigama koje nam je darovala tetka Tinka.

Na studijama književnosti, na ispitu iz savremene srpske književnosti, pokojni profesor Miloš I. Bandić rekao je koleginici da izabere neki književni časopis i nešto kaže o njemu. Ćutala je i onda rekla: “Znate, ja sam iz Kikinde i u našoj biblioteci ih nema”. Ustao sam i izašao. Bilo me je sramota od tolike laži o biblioteci u mom gradu, koji je na taj način predstavljen kao neko mesto u nedođiji. Na Filološkom fakultetu bliže sam upoznao i dr Slobodana Ž. Markovića. Predmet njegove doktorske disertacije bio je život i književno delo Jovana Popovića. Uvek je biranim rečima pominjao kikindsku biblioteku. Zar bi i moglo drugačije!