Blog community…

Ako ste zbog naslova pomislili da ću pisati o lepom malom, gradskom automobilu, odlčnom vozilu za mlade - prevarili ste se. Još uvek razmišljam o lokalnim temama.

Šta je C2? Zvuči kao MI6 ili V odeljenje.
Ništa nije od toga. C2 je stambeno-poslovni blok u centru Kikinde. Sada je tamo parking i zelena površina. Pre nekih osam godina bio je raspisan konkurs za idejno rešenje celog bloka i pobedio je jedan rad, a više njih je otkupljeno. Sve je urađeno po pravilima za takve konkurse. Zamišljen je stambeno-poslovni blok sa mini trgovima, parkom, fontanom i sa mnogo sadržaja koji pripadaju jednom savremenom stambenom bloku.

Ali vremena su šašava, slabo ko ulaže u provinciju koja polako umire, u koju se mladi ljudi ne vraćaju, a novi se ne doseljavaju.

Prvo su radikalci uložili opštinski novac, oko 100.000 evra i izbetonirali parking koji su kasnije predali Parking servisu (beogradska firma), a priča se da je to priznato kao investicija Parkinga. Verme će pokazati ko je u pravu. I pre par godina, nakon izgradnje GA5, izvođač pomenute zgrade je izgradio spratnicu, sa nekih 50-tak stanova (po pisanju novina prodato je desetak stanova) na delu bloka C2 koja nema arhitektonske i urbanističe veze sa odkupljenim rešenjem.  Tadašnja vlast im je tako nešto omogućila. Zašto? Mislim da jedino šestoro ljudi u gradu znaju pravi razlog. Po gradu kruže “urbane legende” o razlozima.

Pre nekog vremena su se socijalisti zabrinuli i uspaničili da će im opština ugasiti Javno stambeno preduzeće pa su brže bolje počeli da pričaju kako su našli potencijalne investitoer za gradnju celog bloka. Malo su “ucenjivali” demokrate i formirana je Agencija za solidarnu stambenu izgradnju (?!) (mislim da joj to naziv). I ponovo su počeli priču sa gradnjom C2, ali sve je pod velom misterije. Postoje potencijalni investitori, ali se drže u tajnosti. Verovatno da ih ne otmu iz drugih gradova. I ovi naši opštinari nasedaju na priču dvojice ljudi.

Ko je lud da gradi stambeno poslovne objekte u sredini koja umire? Kada zvrji 40 ne prodatih stanova u novogradnji. Kada nema mladih ljudi koji bi kupovali stanove. Kada nema posla u Kikindi.

Uzgred, niko ne zna kako će zgrade izgledati: po kupljenom rešenju ili… ?
Šta će biti sa parkingom ako je priznat kao investicija Parkig servisa? Da li će grad morati da plati 100.000 evra, još jednom? Kako će se novoizgrađena zgrada uklopiti u projekat C2?

I ponavljam najznačajnije pitanje: KO ĆE KUPOVATI STANOVE I POSLOVNI PROSTOR?
Opštinari, razmislite dobro šta vam rade koalicioni partneri.

Tako se oduvek pevalo. Valjda zato što je trava naš karakteristični autohtoni element, naročito ona koja nam raste pod nogama dok uvek nešto  čekamo.
Kriza je. Plate su slabe, nezaposlenost visoka, ljudi se pakuju i odlaze. Oni što ostaju - čekaju.

Koga?

Opštinare? Opština nije tu da otvara nova radna mesta. To nikad i nigde nije bio njen posao.

„Dođoše“ koji će im aktivirati privredu?

I tako čekaju, dok trava raste.

Ispod zelene trave je glina. Ali poslednji grnčar je proizvodio još samo lončiće za kiselo mleko i pojila za piliće. Slab posao i mršave perspektive.

Uistinu tu su kopovi gline, i Plava banja, i fabrika „Toza Marković“, koja sa tim komercijalnim imenom ne bi ni mogla drugo prodavati, do ciglu i crep. Pokušajte zamisliti „Tozu“ u punoj međunarodnoj kampanji  lansiranja nove proizvodne linije  fine keramike. „Buy Toza Marković quality tiles!“ Pokušajte sad zamisliti recimo Engleza koji će vam znati to ime i ponoviti, a trebao bi ući u lokalno skladište keramičkih pločica u Mančesteru i iz cuga upitati: „Have you got Toza Marković tiles?“

Sitnica? Ne, nego suština. Jer dodatna vrednost se danas stvara u fazi projektovanja novog proizvoda, te u distributivnom lancu, marketingu i brendiranju. Industrijskoj transformaciji i rudnim  kopovima odlaze samo mrvice. A mi ostajemo bezimena industrijska sirotinja.

Na drugoj strani, i dijametralno oprečno od industrijskih pogona, su skulptori – umetnici. Inteligencija konceptualizirane gline - „Terra“ . Proizvode glinene skulpture.  (Bože, da li se može upotrebiti ovaj termin, koji komunicira upotrebnu vrednosti i aludira na novčanu protuvrednosti? Da nisam možda zapala u vulgarnu  materijalističku dimenziju,  te ne vidim sublimacioni koncept kreiranja?)  Dakle, kreiraju glinene skulpture, velike i male i odlažu ih u skladišta.

Čitam da im  je  opština priskočila u pomoć (da li bi bilo elegantnije reći „izašla u susret“, što paritetnije zvuči?)  i stavila na raspolaganje trajni izložbeni prostor u nekadašnjim vojnim konjušnicama. (I ovde sam se izgleda okliznula o termin, koji baš nije aristokratski,  jer vidim da lokalne novine sugerišu „manjež“ –natkriveno mesto gde  plemenite konje i obučavaju, dok one druge drže u konjušnicama). A sve radi toga da bi uskladištene skulpture iz fundusa (Bože dragi, da to nije možda ono što u manje oplemenjenom rečniku ljudi nazivaju podrumom?)  izneli na svetlost dana. Da li osećate sideralno odstojanje između fabrike cigle i crepa i umišljenog blazona konceptualne gline?

U jednom neumišljenom okruženju travu bi pasli plemeniti konji,  na manježu bi se ovi konji čuvali i obučavali. Imali bi i instruktore jahanja, štalare, iznajmljivali bi se boksovi za konje u vlasništvu privatnih lica sa jahačkim hobijem (čovek može da živi u stanu i da drži konja na manježu). Otvorila bi se jahačka škola za mlade, pa  možda i odelenje hipoterapije za hendikepiranu decu, vratili bi se stari zanati sedlarstva i kovača, otvorila bi se nova radna mesta. A manježu bi se vratila njegova prvobitna i plemenita namena - odgoj, obuka i čuvanje vrsnih  konja.

U međuvremenu  je živalj, uključujuči i skulptore, periodično zaokupljen estetski sumnjivim izborom sitnog prikladnog poklona,  malog ukrasnog predmeta za opremu dečje sobice, za poklon prijatelju kojem se rodila beba, za mamin rođendan, za Dan zaljubljenih, za Božićni poklon, za staklenu vitrinu sa kolekcijom unikatnih šoljica za kafu, keramičkih životinjskih figura… u potrazi za sitnim predmetom izvanredne lepote oblikovane umetničkim duhom i zanatskom rukom.

E, tog nema. Bar ne kod nas. Bar ne od nas. To ćemo uvoziti! Umetnička stilizacija naših tradicija i njeno pretakanje u male predmete svakodnevne upotrebe i unikatne  lepote zahteva ljubav i poznavanje sopstvenih korena. Zamislite da vam jedna hipotetična umetnička kolonija, prerasla u dd, (daću joj ime  „Zinzuli“, što na romskom jeziku znači „ mali ukrasni predmet“), počne proizvoditi  za tržište umetničku terakotu poluzanatske obrade: slanik u obliku trbušastog Lale, pa posudu za biber sa rumenkastom Sosom, stolnu stativu za salvete koju čuva Belov (verujem da svi u Kikindi znamo da je Belov komšijska kera), pa brkatog Ečiku i vižljastu Žužiku za Dan zaljubljenih, šoljice za kafu u obliku ludaje, Sneška Belića –Lalu za Novogodišnju jelku…

I sve u jedinstvenom, prepoznatljivom stilu „Zinzuli“, gde će svaki novi predmet biti stilski vezan za sve ostale, formirajući ekskluzivni  Zinzuli Brand, koji bi se dao lako ekstenzirati (proširiti na druge proizvode).

Šta čekamo? Da trava naraste?

Jer dok mi obrađujemo industrijsku glinu u fabrici, a konceptualnu glinu u ateljeima, drugde stvarna aristokratija umetnički stilizovane i zanatski obrađene terakote ne spava.

Oni kojima je trava stigla di kolena, oni kojima je čekanje dosadilo, oni  preduzetniji, oni koji ne čekaju „Dođoša“ da im reši probleme,  mogu već danas ući u franchising ili ugovoriti „Shop in shop“ sa velikom markom koja je nastala umetničkim oplemenjenjem zanatski obrađene gline i uključiti se u njen distributivni i komercijalni lanac.

Sledi:
Ilustracija poslovnog uspeha: Glineni anđeo

Trideset kilometara južno od malezijske prestonice Kuala Lumpura nalazi se neobičan grad Putradžaja, polupusto naselje do koga vodi autoput sa osam traka, u čijem prostranom centru sve građavine liče na palate, a hoteli sa pet zvezdica neretko nude smeštaj po ceni malo boljeg motela.

U prvoj polovini devedesetih malezijska vlada naložila je plansku izgradnju Putradžaje, nove prestonice od 300.000 stanovnika na 46 kvadratnih kilometara zemlje na kojoj su se u prošlosti nalazile plantaže gume, ne bi li rasteretila stešnjeni i prenaseljeni Kuala Lumpur, gde se svakodnevno hiljade automobila i motocikala slivaju u uska grla na ulicama i tamo ostaju satima zarobljeni produkujući strašne količine izduvnih gasova.

Glavni bulevar u Putradžaji (Snimio Ilja Musulin)

Mega projekt koji je započeo za vlade dugogodišnjeg bivšeg premijera Mahatira Mohamada, Putradžaja je velika meta kritike opozicije, jer ovaj velelepni, moderni grad, koji je državnu riznicu koštao, smatra se, čitavih šest milijardi dolara, još uvek nije u potpunosti zaživeo kao naselje. Iako određena da bude nova prestonica države u kojoj će život biti znatno prijatniji zahvaljujući planskoj gradnji, prostranim ulicama i trgovima, Putradžaja za sada služi samo kao sedište sudstva i državne administracije, a strane ambasade, velike kompanije i finansijske institucije još uvek se nisu tu preselile iz zakrčenog i zagadjenog, ali modernog i u kulturnom smislu fascinantnog Kuala Lumpura koji, pored toga, obiluje i mnoštvom bogatih šoping centara koji naročito privlače imuchne turiste sa Bliskog istoka.

Mada Putradžaja poseduje odličnu infrastrukturu kao što su široki putevi i novi mostovi, finansijeri i trgovci i dalje nisu raspoloženi da se odreknu većeg tržišta Kuala Lumpura zarad više prostora i svežijeg vazduha u nesuđenoj novoj prestonici, pa je tako projekat izgradnje železničke mreže u Putradžaji zamrznut dok se populacija ne poveća do nivoa koji će ga učiniti ekonomski isplativim. Kašnjenje u rastu grada učinilo je i da ranije podignuti luksuzni hoteli u Putradžaji, poput Mariota ili Šangri Le, osim u vreme većih konferencija, uglavnom zvrje prazni zbog čega često nude neverovatne popuste.

Džamija u Putradžaji (Snimio Ilja Musulin)

Putradžaja, iako u njoj trenutno živi nešto više od 50.000 ljudi, naročito vikendom, kada državne službe ne rade a njihovi činovnici sa porodicama hitaju u Kuala Lumpur, izgleda kao nema, sablasna pustinja sa nešto zalutalih turista. Najveća atrakcija za domaće ali i strane posetioce u ovom gradu podignutom pod sloganom “inteligentni vrt”, odnosno, zamišljenom kao naselje budućnosti u kojem će biti korištene najsavremenije tehnologije i zasađeno obilje zelenila, je džamija Putra koja može da primi 15.000 vernika i čiji je 116 metara visoki minaret najveća takva građevina u jugoistočnoj Aziji. Od ove interesantne džamije i impresivne rezidencije premijera, duž obale velikog veštačkog jezera, proteže se četiri kilometara dugi bulevar sa čije obe strane se ređaju velelepne zgrade ministarstava i sudova. Jezero Putradžaja koje se prostire na 650 hektara krasi lep most na dva nivoa, po formi nalik onima iz srednjovekovne Persije ili Arabije. Omiljena je meta profesionalnih i amaterskih fotografa.

Most u persijskom stilu (Snimio Ilja Musulin)

Putradžaja, nazvana tako po imenu prvog malezijskog premijera Abdul Rahmana Putre, zapravo izgleda kao moderan arapski grad, preslikan iz neke naftom bogate zalivske zemlje, što u Maleziji izaziva proteste intelektualaca i arhitekata, te predstavnika nacionalnih manjina, u kojima se traži da se gradu dodaju tradicionalni malajski, kineski i indijski elementi u skladu sa etničkim sastavom i kulturnom baštinom te zemlje.

Ipak, ovaj grad u nastajanju svojom impresivnom arhitekturom, uređenošću i prostranstvom posetioca ne može da ostavi ravnodušnim. U stanju u kojem je sad, nesumnjivo ukazuje na zavidan ekonomski razvoj Malezije poslednjih godina, a to je i bila jedna od namera njegovih idejnih tvoraca.

Ima znakova i znakova… Neke vidimo i protumačimo. Tumačimo ih kao: dobar znak za putovanje, loš znak za posao, povoljan za selidbu, odličan za ljubav… Zavisi šta nam je u tom trenutku važno, koliko oko sebe imamo pozitivne ili negativne energije, koliko sreće, volje, ljubavi, vere, a najviše umeća da čitamo znakove.

Druge znakove nikada ne vidimo, pa makar svakog dana prolazili pored njih!
Ako ih propustimo, da li smo propustili sudbinu? Ako ih promenimo, da li smo promenili sudbinu? Ne, jer to je naša sudbina.

Zašto nema istih sudbina? Naša sudbina zavisi od nas samih i naše sposobnosti da čitamo znakove!

Bezbroj ljudi je prošlo pored svetog hrama, ali samo jedan čovek je sreo svoju dragu, pet godina posle njihovog rastanka i pomislio: “Nisam je sreo slučajno, baš ovde, posle toliko godina!” On je taj susret mogao protumačiti i drugačije kao: susret dva stara prijatelja, dva poznanika, susret dve “propuštene šanse”…
Ali nije, jer sam je izabrao svoju sudbinu!

Šta je sa ljudima koji ne umeju da tumače znakve? Njihova je sudbina ispisana nekim drugim “sistemom znakova”, recimo, jakim unutrašnjim osećajem ili instinktom. Možda intuicijom? Odsustvom volje, a prisustvom principa? A možda je njihova sudbina ubeležena u mapu koju umesto puteva i reka čine predrasude i ubeđenja: “Ovde je moja granica, dalje ne mogu, jer ne zaslužujem bolje”; “Ne, ona nije za mene, jer ne želi pored sebe čoveka kao što sam ja.” I oni žive svoju sudbinu i birali su je sami - svesno ili nesvesno.

Svako od nas sam nosi svoj krst i on je težak onoliko koliko mi to možemo da izdržimo. Od greha do kanjanja - samo se u jednom pravcu može ići. Na tom putu prošlost i budućnost sede jedna pored druge. Tu nema života, ni radosti, jer kajanje ne dozvoljava budućnosti da postoji i da bude drugačija od prošlosti. Ono što je prošlo nikada više ne može biti promenjeno, a ono što dolazi je neizvesno. Ni prošlost, ni budućnost, zapravo, ne postoje. Jedino naše, realno i stvarno je ovaj trenutak sada – trenutak koji živimo i dišemo.

Kada se udruže greh i kajanje taj trenutak postaje zrno, samo zrno peska u pustinji sumnje i neizvesnosti. A tamo gde sumnja ulazi na vrata, tamo ljubav izlazi kroz prozor. Kakav je ljubav apsurd! Jedino u ljubavi sumnjamo u ono u šta najviše verujemo!

Tamo gde nema vere, nema ni svetlosti, sunca, ni dana. Tamo je večiti mrak u kojem, kao slepi miševi nad glavom, vise naglavačke svi naši strahovi. U mraku se ne može dobro videti i tada, ono što jeste – nije, a ono što nikad nije bilo – biće. Tu samo strah govori dok širi svoje halapljive ruke tražeći još! “Još predrasuda, zabluda, obmana i strepnji! Još, još!”

Jednom na raskrsnici, drugi put, treći i ko zna koliko još puta …Uvek možemo ići samo jednim putem, a kada ga izaberemo nikad više nećemo saznati kuda bi nas odvele druge ulice. Tog trenutka svi drugi znakovi postaju neko čudno pismo kojem nas niko nije naučio, ni da ga čitamo niti razumemo.

A možda je ovo samo trenutno tumačenje rasporeda planeta u ovom delu galaksije?
Verovatno to nikada neću saznati.

Prvi poznati slučaj ove vrste zbio se 2000. godine na groblju u Kelnu. Na grobu žene koja je preminula u 53. godini života postavljena je nadgrobna ploča u obliku Motorolinog mobilnog telefona. Definitivno, simbolički i stvarno, mobilni je počeo da prati svoje vlasnike i do večne kuće.

Prošle godine nepoznati počinilac, ili više njih, oskrnavili su tri sveža groba na Bajskom groblju u Subotici i od jednog pokojnika uzeli mobilni telefon.

Za vreme jedne sahrane u Poljskoj iz susednog groba začula se zvonjava mobilnog telefona. Mobilni pretplatnik zaista nije bio dostupan jer je umro i sahranjen prethodnog dana. U grobu mu je pravio društvo mobilni ljubimac. Ne zna se da li je slučajno sahranjen sa vlasnikom ili je reč o tome da je za svaki slučaj pri ruci ako se vlasniku pruži prilika da se sa onog vrati na ovaj svet. Na sahrani koja je bila u toku jedna žena je čuvši zvonjavu mobilnog iz susednog groba pala u nesvest.

Sahrana je bila u Gruziji a ucveljena ćerka pokojnika u Grčkoj. Oplakala je pokojnika putem mobilnog telefona koji je bio povezan sa velikim zvučnikom kraj mrtvačkog sanduka na groblju.

Prema anketama u Nemačkoj samo 45 odsto pretplatnika isključuje mobilni dok vodi ljubav. Većina se čak i za vreme tog delikatnog čina javlja ako im ljubimac zazvoni.

Na ovom svetu mobilni se ugurao između psa i mačke i dobio tretman „najboljeg prijatelja“. To je prouzrokovalo i veoma raširenu nomofobiju ili strah od ostajanja bez mobilnog telefona. Stručnjaci savetuju korisinike da ukolike žele da izbegnu nomofobiju treba da uvek imaju dovoljno kredita, da sa sobom nose punjač i pripejd karticu za hitne pozive.

Mobilni je stvorio privid da smo stalno sa porodicom, prijateljima, da smo u društvu…Radi se o instant zameni, kao u onom slučaju s kafom. Piješ je kao da je prava, liči – ali nije.

Ne može se osporiti da je mobilni telefon postao nužna potreba savremenog čoveka u svakodnevnom životu. Međutim, da li kao tehnološko dostignuće koristi samo dobrobiti ili je korak dalje u njegovom otuđenju?

Bilo kako bilo realnost je - mobilni do groba!

Zaista nisam očekivala toliko interesovanje za moj blog prilog o „Proliferaciji komaraca“ i tamo pomenutih gnezda za slepe miševe. Kako me „Hitrang.com-stat/ trafic“ već nekoliko dana uzastopno izbacuje kao najčešću ključnu reč u pretrazi internet stranica, računam da postoji interes da se o ovim gnezdima više sazna i nauči.

Prvo, jer slepi miševi postaju deo moderne, biološke borbe protiv sve žešćih najezda komaraca i drugih štetnih insekata. Drugo, slepi miševi su ugrožena vrsta i ulaze u eko-politiku očuvanja biodiverziteta (biološke raznovrsnosti). Treće, izgradnja gnezda za slepe miševe zahteva umeće, jer se inače „stanari“ neće useliti. Ova činjenica je i prilika za male preduzetnike da se ogleduju na polju „zelene ekonomije“.

Dakle, evo osnovnih tehničkih instrukcija na koje sam naišla. Ilustrovani model (kreiran za distributivni lanac COOP u saradnji sa Univerzitetom u Firenzi) je tek jedan od mnogobrojnih modela koji se mogu naći na internetu.

Kućice su izgrađene od brezovog, čempresovog ili drugog drveta otpornog na vremenske nepogode i promenu temperature. Zadnji, unutrašnji zid kućice je „hrapav“, tek grubo ispiljen, da bi se slepi miševi mogli nogama hvatati i kretati po kućici. Taj isti zadnji zid je i za 11 cm duži od ostalih. Ovaj produžni, donji deo služi slepim miševima kao pista za hvatanje posle „sletanja“ i pre „poletanja“, te i on mora biti hrapav (na slici je hrapavost naglašena paralelnim horizontalnim linijama). Ulaz u kućicu je odozdo, direktno sa hrapavog vertikalnog produžetka zadnjeg zida, na koji slepi miševi sleću i uz koji se pužu u kućicu.

Drvene daske moraju biti zdrave i hemijski neobrađene. Njihove unutrašnje strane ne treba tretirati nikakvim lakovima, jer su slepi miševi izvanredno osetljivi na hemijske proizvode. Samo spoljašnja strana kućice treba da se zaštiti sa 2 do 3 sloja laka.

Koliko drvenih elemenata treba pripremiti? Evo tehničkih detalja:

U gornjem delu kutije (pod „krov“) se postavlja metalna mrežica ili mrežica od jačeg kanapa, o koju će se slepi miševi vešati i odmarati. Obično se unutrašnji deo podeli vertikalno postavljenim daščicama na par odelenja, u zavisnosti od veličine kućice. Za odgoj mladih slepi miševi uvek koriste posebno odelenje. Drvene delove treba povezati čeličnim (nerđajućim) šrafovima. Na prednjem delu kućice se vide dve daske razdvojene pukotinom širine od 1 cm, koja služi za provetravanje unutrašnjih prostorija.
Kućice treba postavljati visoko pod streju (bar 2,5 m od zemlje) ili na drvetu u bašti ili parku (bar 4 m od zemlje), daleko od mačaka i nikad okrenutu prema severu ili izloženu hladnim vetrovima. Kućice od tamnijeg drveta su pogodnije za zasenjene zone, one od svetlijeg drveta za osunčane položaje.

Za one koji su se zapitali šta sa izmetom koji iz kućice pada na tlo, podsećam da je to prvoklasno baštensko đubrivo. Znam da smo puni predrasuda i da će nam trebati vremena da obradimo i usvojimo naučni i ekološki pristup suživotu sa ovom biološkom vrstom. Ali pre ili kasnije to će se dogoditi. Gledajmo da to bude pre nego što počnemo da uvozimo gnezda iz inostranstva.

Kućice treba postaviti marta meseca, da izgube miris “novog” , kako bi ih slepi miševi ocenili kao “sigurne”. Spontano useljenje se obično odvija tokom aprila i maja. Dakle imamo vremena da se informišemo, priviknemo i pripremimo.

Ilustracija eko-kampanje: „Usvojite slepog miša“

Pročitala sam u današnjem „Corriere della Sera“ (petak, 16.07.2010)  poduži članak posvećen borbi protiv komaraca. Sve propraćeno citatima i mišljenjima stručnjaka. Kako komaraca ima, odlučila sam se da krenem u proveru preporuka. U suštini radi se o kombinaciji starinskih i modernih metoda koje nije teško primeniti: cvet lavande u kesicama plus jedna pilula dnevno kompleksa vitamina B.

Ilustracija: Cvet lavande

Odmah sam krenula u eksperiment. Drmnula sam s nogu i na“ gladno srce“ pre ručka pilulu „Be-Total plus“-a i okresala lavandu koja mi cveta u bašti. Cvetove sam stavila u tri organdinske kesice, jednu pod svaki jastuk u spavaćoj sobi, a treću kao priručni kit za večernje sate.

I evo me večeras na terasi u bašti sa laptopom i onom ovećom kesicom lavande na stolu. Povremeno je uzmem u ruke i protrljam delove tela koji nisu pokriveni odećom: ruke, noge, dekolte, vrat i čekam. Sati prolaze, napolju je prijatno, bašta sveže zalivena. Ispred monitora mi proleti po neki komarac i, nekako neodlučan, za trenutak se zadrži u letu, kao „ hoću- neću“, pa se okrene i odleti dalje. Po glasovima znam da je i komšija u bašti. Komarci su probirljivi i kad god mogu izabraće „slađu“ žrtvu. Da li je i komšija pročitao danas „Corriere dalla sera“? Ne verujem. Ljudi slabo čitaju, pogotovu leti.
Gotovo je ponoć, a još me nijedan nije napao. Zaključujem da komšija nije danas pročitao štampu.

Lavanda  je efikasan starinski mediteranski recept protiv komaraca, ali, kao svugde, tradicije se brzo gube, a farmaceutska industrija nema baš nikakav interes da ih oživi, jer kome bi onda prodavala svakolike hemijske proizvede namenjene zaštiti od komaraca?

S druge strane kompleks vitamina B u pilulama je veoma jeftin i svima dostupan proizvod, koji daje elan i energiju, ali nisam znala da je i odlično sredstvo protiv komaraca.  Ustanovljeno je da metabolizam kompleksa vitamina B proizvodi, sa tačke gledišta jednog komarca,  krajnje neprijatan miris kože. Ovaj podatak je prilično star, ali slabo poznat.  Potiče još iz vremena rata u Vijetnamu.. Posmatranjem američkih vojnika u Vijetnamu, gde komarci obiluju, lekari su utvrrdili da  su ujedima komaraca bili mnogo manje izloženi oni vojnici koji su redovno uzimali kompleks vitamina B.

Ali gde smo stigli? Dakle, nikakvi hemijski proizvodi, ni u obliku spreja za telo, niti upaljene spirale, koji su toksični, savetuju stručnjaci sa stranica „Corriere dalla sera“. Odrastao čovek ih toleriše, dok se deci nikako ne preporučuju.  Problem je što komarci kad god mogu biraju svoje šrtve. Komarci vole kiselu kožu, a to je u prvom redu koža male dece. Kako cvet lavande i vitamin B (u preporučenim dozama) nisu toksični,  jedina valjana zaštita dece od komaraca su ova dva proizvoda.

U bašti sam već puna tri sata i čini mi se da zaštita funkcioniše. A vi možete proveriti i sami.

Ali  prvo ispraznite sudove pod saksijama sa cvećem posle svakog zalivanja. Komarac je kratkovečan, ali vrlo reproduktivan. Prosečan vek svakog komarca je od 8 do 14 dana (ako ga pre toga ne pojede neki prirodni antagonista ili ga ne „odvalite“ šakom).  Ali zato svaka ženka u tom kratkom vremenu položi 400 jaja u plitkoj stajaćoj vodi (onaj sud sa vodom pod vašom saksijom!), iz kojeg će se za svega 6 dana  izleći  bar 300 komaraca. Koliko takvih sudova sa vodom imate u bašti?

Ponoć je prošla. Ja sam još uvek na terasi, ali od komaraca ni traga! Valjda su se preselili kod komšije

U zanosnim zelenim vodama Andamanskog mora na jugu Tajlanda leži veštačko ostrvce Pan Ji, plutajuće ribarsko i turističko naselje od oko 1.600 kvadratnih metara, oslonjeno jednom stranom na veliku krečnjačku stenu sa biljnim pokrivačem koja izranja iz vode kao lišajevima obrasla grba starog, usnulog kita.

Ovo od dasaka, eksera i užadi izgrađeno selo sa nekoliko stotina gusto sabijenih lakih građevina postavljenih na burad i drvene stubove ugnezdilo se u moru i u posetiocu leči rane i ruši sve koncepte. Miris vode i soli, bujica sunčevih zraka, svež vazduh koji širi pluća,  plavetnilo neba i  mora koje se stapaju i prostiru dokle pogled seže rastaču grč u zelucu i plućima stečen godinama užurbanog i stešnjenog urbanog života. Nadrealna scena u kojoj čovek hoda par metara nad vodom u sred onog što je ugao masivnog Indijskog okeana, čini da se, ošamućen lepotom i misterioznošću prirode, te unižen zbog sopstvene bespomoćnosti pred takvim prostranstvom, oseti potpuno zbunjenim i golim.

Detalj sa ostrvca Pan Ji (snimio Ilja Musulin)

Za oko 120 muslimanskih domaćinstava sela Pan Ji u pretežno budističkom Tajlandu, prizori u kojima površina mora svuda oko nogu cakli u svitanje kao hiljade ogledala, a nekoliko kilometara dalje iz mraka u tišini kao gigantske, ćutljive kornjače izranjaju ogromne krečnjačke stene, predstavljaju svakodnevicu. Isto kao i Sunce koja razganja teške sive oblake nad beskrajnom vodenom masom, ili mali, drveni čamci natovareni mrežama koji se otiskuju od kućnog praga.

Modernizacija i globalizacija dotakli su i ovo čudesno naselje u zalivu Pang Nga, na sat vremena od ostrva Puket, pa ga sada dnevno poseti i po nekoliko hiljada turista iz čitavog sveta. Tako se danas jedna čitava strana Pan Jia sastoji od restorana sa dugim stolovima koji odjednom mogu da ugoste i preko dve hiljade posetilaca. Oni se, po završetku obroka, tiskaju uskim hodnicima prepunim tezgi kracatih interesantnom robom kao što su svila, torbe, biseri i drugi nakit, a koji vode do lokalne osnovne škole, čije dvorište je velika terasa isturena nad okeanom.

Oni posetioci koji imaju sreću da, u lavirintu uzanih prolaza, pobegnu masi drugih stranaca, energičnim prodavcima i deci koja dođošima pokušavaju da iznude sitniš tako što im kače male majmune po ramenima i onda ih fotografišu, mogu da, dalje od graje, na kratko osmotre život ribarskih porodica Pan Jia: muškarce koji diskutuju nad ulovom, žene koje pripremaju ručak, klince koji se jure između krhkih kućica od daske.

Pan Ji, pored škole, ima i džamiju, najsolidniju građevinu na ostrvu, podignutu u podnožju velike stene, sa pozlaćenim kubetom koje se izdiže nad selom. Zaliv i nacionalni park Pang Nga, čiji je Pan Ji deo, obiluju mnoštvom pećina, minijaturnih ostrvaca i krečnjačkih stena koje izrastaju ne samo iz zelenog mora već i kopna, i koje su tradicionalno utočište budističkih monaha i mudraca u potrazi za tišinom i duhovnim savršenstvom. Više desetina minijaturnih ostrva u nacionalnom parku prava su misterija prirode jer, razbacani u okeanu, spolja deluju nepristupačno, a kada se kroz neki otvor u stenama stupi u njihovu unutrašnjost, otkriva se netaknuta dzungla gde gusto, neprohodno rastinje sa okolnim liticama formira katakombe, neke vrste samodovoljnog i egzotičnog mikrokosmosa, toliko različitog od svega onog na šta je savremeni čovek navikao u svom svakodnevnom životu, da se posetiocu čini da je stupio u praistoriju ili na drugu planetu.

Hiljade turista, takođe, dnevno zapljusnu i predivno, ostrvo Ping Gan raspolućeno na dva dela između kojih se formirao uski, plitki moreuz sa neobičnom stenom u obliku velikog nokta. Na ovom sićušnom ostrvu snimane su scene iz filma “Čovek sa zlatnim pištoljem” (1974.) iz serije o britanskom agentu 007, zbog čega su ga preduzimljivi i u reklamiranju vešti Tajlanđani nazvali “Ostrvo Dzejms Bond”. U tom filmu stena visoka dvadesetak i široka nekoliko metara je, maštom režisera, preobraćena u ostrvo, pa danas i sama često nosi geografsku odrednicu “ostrvo Tapu”.

Ostrvo Džejmsa Bonda (snimio Ilja Musulin)

Glasovi stotine bučnih i često na prirodne lepote neosetljivih turista danas odzvanjaju među stenama i pećinama ovog nekada usnulog minijaturnog raja, a mesto na uzanoj pešcanoj plaži našle su i tezge sa bisernim i koralnim nakitom. Sve je biznis, sve je ekonomija. Pa, ipak, činjenica je da bez toga niko osim nekolicine lokalnih ribara nikada ne bi saznao za lepote ili doživeo lepote zaliva Pang Nga.

Uprkos gužvi na ostrvima Pan Ji i Dzejms Bond, ili baš zbog nje, postavlja se i pitanje: kakav život mi to živimo?

Šta uopšte znamo o komarcima? Da ih je nesnosno mnogo? Da nam kvare letnje šetnje? Da mogu postati i sanitarni problem? Da gradske vlasti ne preduzimaju dovoljno za njihovo uništenje? Krivi su komarci,  jer ih je mnogo i gradske vlasti jer ih malo „prskaju“. I tu smo stigli i do zaključka. Brzog  i uprošćenog.

Najbrži smo na komentarima:  Ciklonizacija nije uspela, ili je nisu uradili. Padala je kiša, pa je posle sijalo sunce, pa je duvao vetar… isprskali su samo glavnu ulicu, u sporednim  ulicama se nisu ni videli! Ili još zluradije – „špricali su ’ladnom vodom“.

Može biti da je sve to istina. Ali to nije SVA istina!

Komarce ne treba istrebiti,  jer čine važnu kariku u prehrambenom lancu, ali njihovu populaciju treba smanjiti i kontrolisati. Ako ih je previše postaju ozbiljan problem.  I tu svako od nas snosi deo krivice,  jer  svako od nas ne preduzima baš ništa da smanji populaciju komaraca. Ciklonizacija ne može ući u naša dvorišta,  niti na naše terase, prskati naše slivnike, otvorene bunare, burad sa vodom za zalivanje bašti. To moramo uraditi sami: svaka količina stajaće vode koja se danima zadržava na otvorenom prostoru, što je manja, to je opasnija. Ovi mali rezervoari vode ( ispod saksija, u vedrama, u slivnicima) su idealni ambijent za deponovanje jaja i razvoj  larvi komaraca. Naročito onih „tigrastih“, koji i ne vole veće vodene površine. Dovoljna im je limenka Coca-Cole sa nešto kišnice.  Za 5-6 dana iz tog „vodenog gnezda“ će izleteti nova generacija komaraca.

To je tek naš mali, individualni prilog u kolektivnoj  borbi protiv komaraca. Pre nego što krenemo „nogom“ na opštinare, dobro  je zapitati se da li smo zaštitili slivnike u bašti mrežom protiv komaraca (da ne deponuju jaja), da li smo ispraznili vedre posle kiše, da li smo očistile jendeke od lišća i drugog organskog materijala, da li smo ispraznili sudove ispod saksija.
Bare i svakolike stajaće vode po kanalima su uistinu isključiva  briga opštine,  koja bi trebala  voditi sistematsku biološku borbu protiv komaraca dok su još u stanju larvica. Zaprašivanje odraslih jedinki komaraca je neefikasno i iznad svega štetno za sve biološke vrste, uključujući i našu. Prirodne mere borbe protiv komaraca podrazumevaju poribljavanje (larvice komaraca su „gurmanluk“ za ribe) i smanjivanje primene masivnih hemisjkih agrotehničkih mera u poljoprivredi, koje uništavaju prirodne antagoniste komaraca. Prevelik broj komaraca je alarmni signal poremećaja biološke ravnoteže. Tamo gde je previše komaraca nema riba,  vilinih konjića, slepih miševa, vodenih „stenica“, itd.

Ali ako se zna da nesavesni građeni i industrija izbacaju u kanale otrovne otpade i izazivaju pomor ribe i druge faune, ne možemo kriviti opštinu, bilo da je ona u rukama desnih ili levih. To sa politikom nema mnogo veze, ali dosta govori o svesti građanstva i o efikasnosti nadzornih, istražnih i sudskih organa.

Ilustracija: Vodeni konjić proždire komarca

Zaprašivanje gradskih parkova i zelenih površina u borbi protiv odraslih jedinki komaraca se odavno više nigde ne savetuje.  Mnoge opštine u svetu su pokrenule kampanju „Usvojite slepog miša“!  Jedan slepi miš u toku noći uništi (pojede) oko 5.000 štetnih insekata, od čega bar 2.000 komaraca. Ali slepi miš zahteva biološki zdrav ambijent. Takav ambijent bi se dopao  i nama, ali mnogi od nas se i danas plaše malog letećeg sisara. Ovog proleća gradske vlasti širom sveta su postavile „gnezda za slepe miševe“ (bat-box)  po parkovima. Industrije na gradskoj periferiji su o svom trošku instalirale ova gnezda pod fabričkim strejama. Građani su ih postavili po baštama.

Ponuda „gnezda za slepe miševe“ stiže od malih individualnih preduzeća koja su se specijalizovala u proizvodnji ekoloških drvenih „kućica“ koje preko distributivnih lanaca tipa „Uradi sam“ stižu do javnih i privatnih kupaca.

Ilustracija: Bat-box (gnezda za slepe miševe) izgrađene od drveta, bez upotrebe lepka i lakova, jer su slepi miševi izvanredno osetljivi na svaki hemijski proizvod. Unutar gnezda su rešetke o koje se slepi miševi „vešaju“ tokom dana. Postavljaju se na visini od 4,5m na drveću, ili na 2,5 metra visine pod strejom. U zavisnosti od veličine mogu „ugnezditi“ koloniju od 8 do 50 slepih miševa. Nisko postavljena „gnezda“ izlažu slepe miševe opasnosti od mačaka.

Pošumljavanje je druga važna akcija u borbi protiv komaraca. Zeleni pojas nudi utočište i prirodni ambijent za razvoj faune koja je prirodni neprijatelj komaraca.

Bare i ritovi su opasnost samo tamo gde su podložni periodičnom isušivanju, jer dozvoljavaju razvoj larvica komaraca, čiji je reproduktivni ciklus kratak, dok periodično prosušivanje uništava prirodne antagoniste komaraca sa dužim reproduktivnim ciklusom, što remeti biološku ravnotežu u korist komaraca. Dokaz je proliferacija komaraca u krajevima gde se vekovima gaji pirinač. Iskonske tehnike kultivacije pirinča su se odvijale uvek u zaplavljenom polju i komaraca nije bilo. Danas su se namnožili, jer se pirinčana polja plave samo periodično, što pospešuje razmnožavanje komaraca u odsustvu prirodnih antagonista. Najnovije sanitarne mere u borbi protiv komaraca (Pijemont i Lombardija u Italiji) zahtevaju od proizvođača pirinča da nikad ne prosušuju istovremeno celo pirinčano polje, kako bi se zaštitila fauna prirodnih neprijatelja komaraca (vilini konjići i drugi krupniji insekti). Bare i ritovi (hemijski nezatrovani) moraju ostati  uvek vlažne površine radi očuvanja biološke ravnoteže u ekosistemu, te prirodne borbe protiv nekontrolisanog rasta samo jedne populacije insekata. Zaštita ovih vlažnih teritorija treba da postane briga vlasti i građana.

Lako je krenuti na politiku i političare. Ali da li znamo da reč politika dolazi od grčkog „polis“ - grad i građanstvo. Naša prva obaveza je da se informišemo. I tu leži i prva odgovornost političara, koji bi morali i trebali informisati građanstvo. Ali je isto tako tačno da  danas, u eri interneta, mnogo od toga možemo učiniti i sami. Dakle, ko je bez greha nek baci prvi kamen.

Moj prijatelj slepi miš

Našu malu sredinu na severu, pre nedelju dana je posetio ministar za poljoprivredu. Očekivane su velike reči i velika obećanja. I zaista su se očekivanja obistinila. Ali ne za male paore. Oni će i ove godine povući mačka za rep.

Da krenem od početka. Ove godine vreme nije bilo naklonjeno paorima i ljudima koji žive od zemlje. Prvo je dosta dugo bilo snega, do sredine marta, a nakon toga su počele da padaju kiše. I to veoma mnogo. Naša kanalska mreža je projektovana (po svim pravilima hidrotehnike) da primi i odvede oko 450 litara/m2, ali palo je preko 600 litara.U Kikindi je jedno poslepodne za 45 minuta palo 86 litara/m2. To je bio potop. Ove godine su zaista bile ekstremne padavine i naravno da se voda zadržava u mikrodepresijama.

Međutim, ima mnogo i ljudskog nehata i bahatosti,. U selima su ljudi sami kopali kanale za atmosfersku kanalizaciju i postavljali cevi za ćuprije pred kućama. Da li iskopali dva ašova ili 1,5 ašov dubok jendek i da li su mu okrenuli kontra pad… Nije mnogo bitno. Zaštoje tako rađeno? Zato što je to bila jeftinija varijanta za sela.

U kanalima se nalaze stari šporeti, traktorske gume, betonski blokovi, šut, flaše, leševi uginulih životinja, zamke za hvatanje srna i druge divljači. Ljudi nikako da shvate da ti kanali treba da im donose dobro i da ih ne treba zatrpavati.

Pre par godina, hvalio mi se komšija da je odneo dve prikolice šuta i zatrpao kanal da bi odmah ušao na svoju njivu,a ne da prelazi ćupriju. Dok nije bilo velikih padavina sve je bilo dobro, međutim ove godine mu je njiva bila pod vodom i svi su mu bili krivi, od Tadića do opštinskog portira. I nikako nije hteo da prihvati da u toj nesreći  i on sudelovao.

Kanali se svaki godine održavaju po nekoj dinamici, ali ako se ne bi namerno zatrpavali, bilo bi manje problema.
I, onda nas poseti ministar i najavi da će pomoći poljoprivrednicima. Oslobodiće ih plaćanja naknde za odvodnjavanje i plaćanja zakupa državnog zemljišta, ako je pod vodom bilo više od 30% površine njive. Divno, povikaše seljaci u glas. Ali, kada se otrezne glave…. Oslobodiće ih vodnog doprinosa koji ide na održavanje kanalske mreže i njenu izgradnju. Ukoliko i sledeća godina bude kišovita, desiće se da će biti više vode po atarima, jer je bilo manje radova. Ukoliko bude sušna godina, seljaci će tražiti vodu da bi navodnjavali njive. Ali je neće biti jer je bilo manje novaca i manje radova. I šta je time urađeno? Benzinom je gašena vatra. Ta ministrova izjava je ….. Zakupci državnog zemljišta će najbolje proći. A najveći zakupci nisu poljoprivrednici - Mišković, Matijević… (Slučajno sam prošle godine otkrio da Matijević obrađuje jednu tablu od 25 hektara državne zemlje, a ne plaća je. Ko zna koliko ima državne zemlje za koju se ne plaća zakup?). Deo novca od zakupa ide državi, Pokrajni i lokalnoj samoupravi, a oni dalje ulažu u održavanje kanalske mreže. Opština ulaže 30% od sredstava koje dobije na ime zakupa, a Pokrajna sredstva za održavanje kanala plasira preko nekoliko programa i konkursa. Tako da ni po toj osnovi neće biti novaca za održavanje kanala.

Ministar ne pomaže paorima, on pomaže velikim monopolistima i ljudima koji su na sumnjiv način došli do novaca.
Istog dana u Kikindi je bio i Bojan Pajtić kada i ministar poljoprivrede. U održavanju kanala postoji još jedan problem, a to je da se svake godine smanjuju sredstva od strane “VodaVojvodine” za održavanje kanalske mreže. U odnosu na prošlu godinu, ove godine sredstva su smanjena za oko 30%. Međutim, niko od naših opštinara nije smogao snage da pita Pajtića za rešavanje tog problema.

Hoće li se ova vlast malo trgnuti ili će se uhvatiti za glavu kada je oduvaju sa vlasti na sledećim izborima?

Naprednjaci jašu na narodnoj nesreći. Protiv klime se ne može ništa. Možda i može, ako se setimo radikalskog štaba odbrane od poplava - na čijem čelu je bio bivši vozač bivšeg ministra zaštite životne sredine. Tada su svi radikali, a sadašnji naprednjaci, veličali napore i uspehe u odbrani od poplava, a danas osećamo posledice njihovih hidromeliracionih “uspeha”.