Blog community…

Ako ste mislili da je ovo dramatična ispovest o mojim izgubljenim i nestalim prijateljima, prešli ste se! Svi moji prijatelji su, hvala Bogu, živi i zdravi! Naslov, naravno, ima veze sa tekstom, mada sam ga više birala da bih vam skrenula pažnju i na vaše prijatelje – životinje!

Ja ne ubijam i ne jedem svoje prijatelje – životinje. Vegeterijanac sam, priznajem to sa zadovoljstvom, iako me svakodnevno pitaju zašto i kako se hranim i ne prestaju da se čude! Čude se oni, čudim se i ja! Zašto je danas, u XXI veku neobično NE jesti meso drugih bića? Zašto je čudno NE podržavati ubijanje životinja i birati bolji i zdraviji način ishrane, primeren čoveku? Čovek po prirodi nije predator, ni mesožder, već biljojed koji jede i plodove voća i povrća! Ne samo da čovek nije lovac po rođenju i da mu je ceo organizam, posebno sistem za varenje, prilagođen drugoj vrsti hrane, već je uz meso postao agresivniji, oslabio je sopstveni imuni sistem, „zaradio“ dosta bolesti, ubrzao starenje. Evo i dokaza za to:

• Čovek pripada grupi primata i nekada je, baš kao i oni živeo na drvetu i hranio se biljem i plodovima sa drveta. Ovo potkrepljuje činjenica da imamo dosta sličnosti sa našim precima uključujući i palac koji je odvojen od ostalih prstiju šake, radi lakšeg penjanja po drvetu, tj. prihvatanja grana i ubiranja plodova. Čovekova vilica se može kretati gore-dole, levo i desno, kao kod svih biljojeda. Mesožderi je pokreću samo gore-dole.
• Čovek nije predator predodređen da lovi i ubija, jer mu priroda nije dala „oruđe“ za lov, kao ostalim životinjama - lovcima! Čovekovi zubi su predviđeni za mlevenje, a ne seckanje ili davljenje; čovek nije brz, kao divlje mačke predatori; nije ni dobar plivač, poput ajkule, kita ili drugih vodenih lovaca; ne puštamo otrov da bismo paralisali žrtvu, a nemamo ni kandže za lov. Čovek NEMA čime da lovi! Njegovi lovački pohodi krenuli su od ledenog doba, kada su ga klimatski uslovi ostavili bez hrane. Homo sapiens je, najpre, lovio manje i slabije životinje. Opkoljavao ih je u grupi, prepadao uzvicima i bukom i tako preplašene i dezorijentisane ubijao. Počeo je da pravi oruđa za lov i od tada do danas, svo oružje koje je napravio, napravio je za ubijanje ili životinja ili sopstvene vrste! Konzumirajući meso, čovek je postajao sve agresivniji i suroviji prema drugim bićima. Počeo je da ubija iz besa, hira, ludosti, ZADOVOLJSTVA?! To ni jedna životinja ne čini.
• Otkud tolika agresija u čoveku? Životinje, kao i ljudi, umiru u strahu i panici od nasilne smrti. Zbog toga se u njima luči hormon STRAHA kojim ostaje zatrovan ceo leš i koji čovek unosi u sebe konzumirajući životinjsko meso. Većina ljudi ovaj hormon meša sa adrenalinom, što je pogrešno. Hormon straha nalazi se i u ribi, jer i one umiru nasilno.
• Bolesti sa životinja prelaze na čoveka, dok sa biljaka ne mogu. Uz hranu životinjskog porekla, čovek je dobio i neke nove bolesti, parazite i bakterije… Sve i da sami gajite svinje, nikad ne znate od kojih su parazita zaražene i koje su sve bolesti prošle kroz njih. Istraživanja sprovedena u Rusiji pokazala su, da se u jednom gramu bifteka nalazi 1.500. 000 bakterija, u svinjskoj jetri ih ima 95.000.000. Uzorci mesa uzeti su sa sedam pijaca i prodavnica. Ako mislite da visoka temperatura može sve da uništi, odakle trihineloza? Uostalom, šta prvo uradite kada se posečete? Isperete ranu alkoholom da se ne bi inficirala, zar, ne? Meso ubijene životinje se, napre čisti, zatim seče, pakuje, transportuje do mesara, restorana, frižidera, onda, opet seče, sprema, peče i najzad, servira za jelo!
• Čovekov sistem za varenje, na štetu svih mesoždera, podešen je za biljnu hranu. Naime, mesožderi imaju creva 3 do 5 puta veća od sistema za varenje, kako bi meso što pre napustilo njihov organizam, jer je, kao i svaki leš, podložno truljenju, tj. oslobađanju toksina i otrovnih materija. Čovekova creva su 12 puta veća od njegovog sistema za varenje! To znači da se meso u čoveku dugo vari i raspada i da se toksini i otpadne materije dugo zadržavaju u organizmu i nagomilavaju u organima za izlučivanje.
• Mnogobrojna istraživanja pokazala su da vegetarijanci imaju više energije, da su brži i pokretljiviji, sporije stare, duže žive, za kraće vreme se više naspavaju i odmore nego mesožderi (dobar primer za to je lav, koji može da spava i po 20 sati). Zahvaljujući izboru hrane, dokazano je da ni jedan vegetarijanac ne boluje od šećerne bolesati, niti artritisa, a ređe obolevaju od: bolesti srca i krvnih sudova, pre svega angine pektoris i infarkta, osteoporoze, šloga, hipertenzije, gojaznosti, alergije i bolesti imuniteta, kamena u žučnoj kesi i bubrezima dijabetesa – tipa 2. Vegetarijanstvo se, kao metod lečenja koristi za maligna oboljenja, artritis, hipertenziju, probleme sa štitastom žlezdom, zatvore, akne… Zatim kao prevencija kod kancera debelog creva, pluća, dojke, pankreasa, prostate, mokraćne bešike, itd.
• „Vegaterijanci ne unose dovoljno gvožđa, kalcijuma, aminokiselinai belančevina; meso daju snagu, a ne bilje; takav način ishrane je skup, a ta hrana je neukusna“ - neki su od prigovora upućienih na račun vegetarijanstva. Zar priroda može da pogreši? U hrani koja je svojstvena našem organizmu, nalazi se sve što nam je potrebno. Tako, npr. mahunarke i orašasto voće sadrže čak 4 do 6 puta više gvožđa od mesa i ribe! Ove biljne vrste su, uz kikiriki, pečurke i krompir odlični izvori proteina. Aminokiseline se nalaze u soji, polenu, orašastom voću, mahunarkama i celom zrnu žitarica. Meso daje snagu? Da li znate da su gladijatori u Rimu, sedam dana pre borbi jeli SAMO heljdinu kašu! Voće i povrće je hrana koja se lako vari, brzo apsorbuje, posebno ako je sirovo, daje najviše energije i najbrže oporavlja organizam. Da bi organizam svario meso potrebno mu je mnogo energije i vremena (oko 4 sata, u proseku!) zato vam i ne ostaje energije ni za šta drugo, osim za spavanje. Skupo je? Izračunajte koliko možete da kupite voća i povrća za kilogram mesa i da li je moguće da neko nema novca za pasulj ili grašak? To su najjeftiniji proteini! Neukusno? Zar jagode mogu biti neukusne, lubenica, maline, paradajz, paprike, brokoli, peršun… Da bi meso „dobilo“ ukus, potrebno ga je ispeći, posoliti, začiniti i servirati uz salatu, povrće ili hleb! Uostalom, probajte samo sedam dana da budete vegetarijanac i shvatićete i sami u čemu je razlika!
• I na kraju ostaje i etičko pitanje: zašto ubijamo druga živa bića? „Životinje su moji prijatelji, a ja svoje prijatelje ne jedem“ rekao je jednom prilikom nobelovac Džordž Bernard Šo. Da li imate kućnog ljubimca? Da li biste njega ubili i pojeli? Ne, to ne biste mogli, to nije u redu! Zašto je opravdano ubijati druge životinje koje su do juče, kao i vi danas, jele, hodale i disale? Ko je čoveku dao pravo da oduzima život drugom biću? Danas se govori o zdravoj hrani i lagodnim uslovima životinja u EU, a ipak se i one na kraju ubijaju elektrošokovima, maljem, nožem i umiru u najstrašnijim mukama.
• Poznati vegetarijanci: Mojsije, Jovan Krstitelj, Soktrat, Leonardo da Vinči, Pitagora, Nikola Tesla, Kant, Isak Njutn, Tolstoj, Džordž Bernard Šo, Kafka, Šopenhauer, Gandi, a danas su to: Leni Kravic, Bred Pit, Šarliz Teron, Pamela Anderson…

Čarobni svet je izgubljeni prostor čudotvornih sprega i nedokučivih tajni  prirode, u kojem, duboko ponorena svešću, počiva naša atavična memorija: sećanje straha od groma, od munje, od zveri, straha gonjene žrtve, ali i čara i lepote svega vidljivog i čudotvorno nevidljivog. Očarenje silom i lepotom prirode.
I to očarenje danas tražimo u planinama, u visokim, senovitim šumama, u brzim i bistrim planinskim rekama, na proplancima, u jezerima, ili opet, na obali mora, u tihim zatonima, na školjima, u mirisu bora i čempresa.
Na tim začaranim mestima osećamo treperenje vazduha, vibraciju svetlosti, miris i dah prirode. I u toplim letnjim noćima naši snovi i neizrečene želje dobijaju krila i u zanosu lete prema sazvežđu Kasiopeje, dok ih naš pogled pomno prati. I tako opijeni lepotom letnje noći i mirisom oleandra ostajemo na rubu vremena da čekamo zvezdu padalicu.
Ta čarobna odlazišta su ispunjena magijom prirode i zaštićena svetim zakonom moderne ekonomije. Ne diraj: Prirodni Turistički Resurs!

Sve ostalo je Svakodnevnica, gde se može rušiti, graditi, kvariti, ograđivati, pregrađivati…. U svakodnevnici „racionalni“ čovek ne traži  „očarenje“. Magija okrepljenja, ozdravljenja, ushićene sreće lepotom vaseljenja je negde drugde. Izvan njegove biti i, uglavnom, sve dalje od njega. Krepki dani i magične noći su u turističkoj agenciji, uvijene u šareni paket snova, na domaku svakog podubljeg džepa, čiji su san snovi odavno napustili.

Oniričan, začarani svet ne nastanjuje turističke pakete. On je oaza duše, mesto gde se spontane snage i tajne prirode upliću u našu bit, osvajaju naša čula i, u racionalno potpuno nedokučivim asocijacijama, dotiču tanane žice očarenja, pretvarajući se  u ushićenu sreću lepotom Vaseljenja.

Ali gde je to mesto?

Ono je u tebi. Otvori oči i srce i začarani svet će radosno ući da ti okrepi snagu i san. Nekad će to biti stoletni hrast, nekad drhtava vrba, ili tihi izvor „čudotvorne vode“, ili pak, soko u letu, čaplja u bari, gnezdo lastavica pod strejom.

Izvadimo ruku iz džepa i otvorimo vrata. Izađimo za trenutak iz Svakodnevnice.

Za početak, pođimo na Vodice, tu, na domaku ruke, uz samo ivicu grada.
Šta vidite?
Kapelu Ognjene Marije, mali lazaret za zbrinjavanje bolesnih, tihi izvor „čudotvorne vode“, stoletno drveće na brežuljku? Mistiku lepote  koju su za vas sačuvali  vaši dedovi.
I stasite jablanove koji se tiho njišu na toplom julskom vetru. Njihove krošnje šapuću jednu drevnu priču.

Oslušnite!    Jablan!

Ulicama Tokija u sve većem broju promiču pažljivo doterani psi okićeni ne samo mašnicama i šnalama već i kapama i bedževima, obučeni ne samo u džempere i prsluke veći i u fudbalske dresove, kompletiće iz dva dela, pa i odela sa malom kravatom. Pas - panker, pas - sportista, pas - džentlmen, kuja - reperka, kuja - princezica… Stilovi su brojni a psi ne samo što su postali objekat na kojem vlasnici iskazuju svoju kreativnost i individualnost već i neka vrsta modnog detalja budući da često, umesto na uzici i lancu, putuju ulicama Tokija nošeni u torbama pod miškom, dok im se glavice okićene u boji odeće vlasnice, ili ofarbane u boju kose vlasnice, klimataju u ritmu njenih koraka.

Vlasnice pasa u Tokiju ponekad se upuštaju i u smele umetničke eksperimente kao što je pokušaj da se doberman ružičastom kapom i odećom pretvori u slatko stvorenje nalik pudlici ili ženke pekinezera pretvore u damice upotrebom nakita. Japance, i one starije, odlikuje ljubav prema stripovima, igračkama i ukrasima a novi modni talas u oblačenju i doterivanju pasa preplavio je Tokio nakon ogromnog uspeha proizvoda marke “The Dog” (Pas) koji su začas, u celoj zemlji, potisnuli slične proizvode sa likovima iz crtanaca i postali najtraženija roba među mlađim potrošačima.

Nalepnice, sveske, privesci, slagalice, šolje, majice i torbe sa fotografijama štenadi raznih rasa slikanih spreda s njuškom unetom u kameru tako da izgledaju kao da su im nos i oči veće od celog tela, kao i lutke štenadi sa predimenzioniranom njuškom, nalaze se u svakoj knjižari ili supermarketu u Japanu. I u seriji vrlo popularnih reklama jedne finansijske kuće glavni junak je simpatična dugodlaka čivava obučena u belu košulju i crni frak, sa kravatom, odnosno, u skijaškom kombinezonu sa sunčanim naočarima.
Većina Japanaca poseduje male pse kao što su čivave, pekinezeri, škotski terijeri ili domaći pas rase akita, dok se dobermani, vučjaci i haskiji izuzetno retko viđaju, naročito u velikim gradovima gde skučeni prostor za stanovanje, prenaseljenost, kao i briga za osećanja suseda, otežavaju držanje krupnijih, bučnijih i opasnijih pasa.

Nabaviti psa u Japanu uopšte nije lako jer mali, rasni, kućni ljubimci koštaju i po 2.500 dolara dok i obični mešanci mogu da dostignu cenu od oko hiljadu dolara. U gradovima, pa i onim manjim, ljubiteljima pasa je uzalud nada da će im neki pas prići, i ostati uz njih, te da će im time novčanik biti pošteđen, jer pasa lutalica uopšte nema. Uže i mračnije ulice japanskih gradova teritorija su kojom neometano vladaju mačke.

Dok se mi bavimo predizbornom kampanjom, izborima, pregovorima o vladi, dok jurimo “bele magove”, slušamo priče o novim “materijalima i projektima”, zapremini ubudženih silikona u grudni koš, usta, nos, uši, džigericu… veliki ljudi i umetnici, tiho i neprimetno (onako kako su i živeli) odu zauvek. I to tako prođe mimo nas. Pročitamo poneki napisani redak u novinama, čujemo vest na televiziji, iznenadimo se. I? I ništa. Prođe dan-dva i sve zaboravimo. A onda opet kampanja, materijali, pregovori, silikoni…

Najeksploatisanije blago juga Srbije, muzika, ostala je u ovoj godini siromašnija za dva bisera. Smrt “crnog bisera” Šabana Bajramovića prošla je, kako-tako, zapaženo u medijima. Istina, tek pošto ga je posetio ministar Ljajić i dodelio mu penziju, koju ovaj nikada nije primio. Međutim, smrt “belog bisera” južnog melosa Staniše Stošića, početkom aprila, nije dobila medijsku pažnju kakvu taj umetnik zaslužuje.

Staniša Stošić bio je pevač koga su za života nazivali Pavarotijem vranjanske pesme. I ne samo vranjanske jer su se na njegovom pločama nalazile pesme iz svih krajeva juga Srbije .Od Toplice do Pirota i od Niša do Prizrena. Ono što ga je, osim anđeoskog glasa i sposobnosti da vrhunski otpeva bilo šta, činilo drugačijim od ostalih pevača jeste činjenica da se nikada nije polakomio za novcem i nije hteo da snima “tralalala pesmice”. Tokom karijere pevao je isključivo pesme iz svog kraja.

Staniša je rođen u selu Vrbovo, kraj Vranja, baš tamo gde je Koštana nekad šetala između kuća sa drvenim doksatima i igrala čoček. Pesme koje je pevao tokom života, pune čežnje, tuge, ljubavi i patnje i čuvenog “žala za mlados’” bile su njegov zaštitni znak. Samo on je mogao da otpeva „Lela Vranjanka“, „Dimitrijo, sine Mitre“, „Simbil cveće“, „Zbog tebe, mome ubava“, “Karakoca”, „Stani, zoro, stani“, „Belo Lenče“, „Šano dušo“… tako da trezan čovek pusti suzu.
Iako nije bio velika zvezda, Stanišino umeće nikada nisu mogli da poreknu ni publika, ni kritika, a ni kolege.

Osim po pevačkoj perfekciji, u istoriji muzike ostaće upamćen i kao prvi muškarac koji je pevao “južnjačke” pesme”, jer su ih do tada pevale isključivo žene. Melos svog rodnog kraja, zavoleo je u Učiteljskoj školi u Vranju, gde je svirao violinu, bio solista u horu i imao prve časove pevanja. “Kada sam se opredelio za pevanje znao sam ko su mi bili pradedovi, šta su pevali i šta znače koreni. Mi smo taj pojam zaboravili, a on je jako bitan u opstanku svakog naroda. Pevač treba da ostane u granicama svog zavičaja” – govorio je.

Prvi put Stošić je zapevao 1963. u Radio Beogradu, za čiju fonoteku je uradio više od 150 trajnih snimaka muzejske vrednosti. Nikada nije pristao da snima instant-hitove, a odbijao je mnoge ponuđene pesme jer je hteo da zadrži nivo.Čak i po cenu da ne bude zvezda.

Staniša Stošić je iza sebe ostavio suprugu Ljiljanu i sinove Stefana i Dušana. Njegov stariji sin je bolestan, a porodica živi samo od Ljiljanine penzije u iznosu od 15.000 dinara. Tužno. Eto kako prolaze vrhunski umetnici u Srbiji…

Koja je razlika između jezika i dijalekta? “Jezik je dijalekt sa pasošem i vojskom” (Avram Noam Chomsky, filozof, lingvista i teoretičar komunikacije, MIT, USA).

Jedinstveno srpsko-hrvatsko jezičko područje sa svojim dijalektima više ne postoji. Germanski koncepti Heimat-a (domovine) i Vaterland-a (otadžbine), kod nas oduvek korišteni kao sinonimi, su redefinisani na nižem nivou, na nivou domovine, praktično – kućnog praga. Nemački termin “Heimat”, neprevodiv u romanskim jezicima, je domovina, “mala otadžbina”, uža geografska oblast porekla, mesto domovanja, sa svim svojim specificitetima, no ipak samo oblast - domovina. “Vaterland”, latinski “Patria”, je otadžbina. Otadžbina je u germanskom jezičkom području prostor koje obuhvata brojne domovine ujedinjene zajedničkim jezičkim, kulturnim, političkim i ekonomskim interesima.  U skali idealnih vrednosti Vaterland je viši koncept od Heimat-a. Heimat se može i izgubiti, kao što se desilo brojnim nemačkim oblastima, Vaterland se ne sme izgubiti. Vaterland – Patria - Otadžbina su identitet, suština bića.

Ukidanjem ideala Otadžbine i, naravno, Otadžbine, praktično smo se lišili kulturnog identiteta i kulturne zaostavštine, zatvorili smo se u naše skučene domove, pretvorili smo vojnike u domobrane,  krajišnike, arkanovce, ultraše i otpočeli kulturnu diferencijacijaciju.
Ljudi koji su do pre par godina govorili srpsko-hrvatski danas govore samo srpski, ili samo hrvatski, ili bosanski ili crnogorski. Zmijski car nam je poklonio dar razumevanja balkanskih jezika, pod uslovom da nikom to ne priznamo. I naravno mi govorimo srpski, a oni hrvatski, ili bosanski, ili crnogorski i na međunarodnim sastancima i kongresima svi tražimo prevodioce. Inostrani mediji pišu o samitima na kojima su intervenisali delegati Srbije, Hrvatske, Bosne itd i koji su tražili prevodioca sa hrvatskog na srpski i, naravno, sa srpskog na hrvatski, i opet sa hrvatskog na bosanski, i obrnuto, itd, u svim mogućim kombinacijama. Sitne pare za prevodioce i veliko cerekanje na račun balkanskih “malih otadžbina”.

I tako dojučerašnji poluobrazovani kadar postaje “poliglota” i specijalista za balkanske jezike. Balkan  obiluje prevodiocima koji (proverite i sami na Internetu) govore srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski i nude svoje usluge međunarodnim organizacijama.

Moji prilozi za ovaj blog, koje pišem iz Italije, na strogo srpsko-hrvatskom jeziku i ekavski,  mogući su zahvaljujući “bosanskom latinskom pismu”, koje sam instalirala na mom kompjuteru. Bosanski jezik! Na filološkim fakultetima širom sveta postoje katedre za srpsko-hrvatski jezik. Da li će otvoriti i katedre za bosanski jezik? Eventualno i za crnogorski? Jer crnogorci danas govore crnogorski.

Ja sam to otkrila pre nekih pet-šest godina, kad sam, koristeći fondove  za razvoj obrazovanja, povela grupu italijanskih studenata na stažiranje u crnogorsko primorje. Crnogorsko turističko preduzeće koje je prihvatilo grupu studenata, upriličilo je obrazovni program uz praktičnu obuku koji je mogao biti izvanredan, da u izvesnom momentu nije bio pozvan kao relator izvesni “ekspert” iz Više Pomorske škole u Kotoru. “Ekspert”, redovni profesor, nije bio u stanju ni da pozdravi studente na engleskom. Odmah je izjavio da mu je potreban prevodilac, jer govori samo “crnogorski”. Brzo je angažovan plaćeni prevodilac sa “crnogorskog” na italijanski. Studenti, koji su očekivali predavanje na engleskom jeziku, su se u čudu gledali.

Sve do nedavno ovakve i slične epizode činile su mi se tragično balkanske. Pomalo kao oni krimići Agate Kristi, koja, tražeći bizarne ličnosti i još bizarnije ambijente za misteriozne atmosfere i intrige svojih romana, u više navrata koristi naše balkansko podneblje.

Ovog leta sam duže boravila u italijanskoj luci  Đoja Tauro (Gioia Tauro), jednoj od najvećih pomorskih hub-ova na Mediteranu. Gosti hotela u kojem sam bila smeštena bili su uglavnom ljudi koji se bave  pomorskim saobraćajem i lučkim poslovima: Japanci, Filipinci, Korejanci, Nemci, Englezi, Kinezi… Negde oko šest sati uveče, pre večere, okupljali bi se u manje grupe na terasi hotela, uz aperitiv i tiho razgovarali. Čuo bi se tek žamor glasova, sve dok se jedne večeri nije pojavio jedan vrlo krupan mlađi čovek sa pozamašnim trbuhom, koji je bio u društvu svog celularnog telefona. Telefonirao bi satima pre večere, govoreći veoma glasno i tu i tamo bi se gromoglasno smejao. Razgovarao bi sa ženom, prijateljima, roditeljima. Psovao je u celularni, rutinski, svake tri - četiri izgovorene reči. Psovke nisu bile izraz ljutnje, besa, negodovanja, nego prirodni izraz i karakterisanje njegovog maternjeg jezika. Psovka kao izraz afektivnosti, dobrog raspoloženja, povod za lagodnost i smeh. Psovka kao znak intimnosti i prijateljstva.
Sam, sa celularnim, unet u svoj etnos: “Jebote, viđe li Ratka? A koji k….  veli na to Đoko?”, nije primećivao diskretne opominjuće poglede prisutnih koje je bezdušno uznemiravao galamom koju je dizao.
I dok je  birao naredni broj ko zna kojeg po redu prijatelja ili rođaka okretoh se i upitah ga:
“To vi crnogorski?”
“Da. A zašto?”
“Radoznalost i ništa više. Izvinite.” Odgovorih, povlačeći se.

Ranije su Crnogorci govorili srpsko-hrvatski, ali ratne i posleratne godine su očigledno  proizvele jaku jezičku diferencijaciju. Imala sam priliku da posetim crnogorske srednje škole prvih godina novog milenujuma: prosvetni radnici su sistematski štrajkovali i školski časovi su trajali 20 minuta.  Verovatno je tako bilo i u drugim krajevima. Danas sam spremna da priznam da crnogorski jezik postoji i da zahvalno prihvatim prevodioca.

“U ovoj zemlji živi čovjek, / I drug, i vođa, Josip Broz Tito. ” Ovim stihovima počinje kompozicija “Prolog” K. Kovača - S. Markovića - J. Kaštelana koju je svojevremeno izvodio Alfred Dado Topić. Na kompilaciji “Pesme o Titu” nalaze se i numere Meri Cetinić, Olivera Dragojevića, Nede Ukraden, Jadranke Stojaković, Dušana Prelevića, Zdravka Čolića, Davorina Popovića, Bate Nonina, “Teške industrije”, “YU grupe”, “Generacije 5″… “Rani mraz” se na toj ploči pojavljuje sa čak dve pesme: “Računajte na nas” i “Triput sam video Tita”. Đorđe Balašević peva: “I opet video Tita maršala, / Legendu tu, slobodotvorca, / Čoveka tog, druga i borca, / Opet sam svud video Tita.” I ja sam, poput njega, video druga Tita. I, ruku na srce, drago mi je zbog toga. Ako me pamćenje dobro služi, Tito je, 1979. godine, u povratku sa Šestog samita nesvrstanih u Havani prošao kroz Užice i obišao Kadinjaču. Zadesilo se da smo baš te godine bili sa školom na Zlatiboru. Učiteljica nam je vezala pionirske marame, popravila iskrivljene kape i oprezno sprovela do autobusa kojim smo odvedeni na svečani doček. Nakon beskrajno dugog čekanja, smeo bih da se zakunem da sam lično & personalno video čoveka i druga i vođu i borca i slobodotvorca… Spremnost naših umetnika da pevaju o slobodi, jednakosti, bratstvu i jedinstvu nikako ne može biti sporna. Negovanje pozitivnih vrednosti naše antifašističke borbe svakako je civilizacijska tekovina kojom treba da se ponosimo. Šta, zar je trebalo da na Omladinskim radnim akcijama mlađahni estradni umetnici pevaju “ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće” ili “bjež’te psine, preko Drine”?!

Naravno, postoji čitava armija pesničkih udvorica koji su opevanje partizanskog lirskog subjekta dobrano naplatili. Njihov “radnički zavet Titu” omogućavao je zvanje p(j)esnika koje donosi dobar prihod a da se gotovo ništa ne mora raditi. Bila je to laka i unosna služba za gomilu prazilukovića koji su drmali fabričkim krugovim, SIZ-ovima ili provincijskim domovima kulture. Pesma “To majka više ne rađa” Ace Sekulića bi pre mogla da se odnosi na pisce koji su se stavili u službu OZNE i DB-a, nego na najvećeg sina naših naroda i narodnosti.

U tekstu “Doprinos srpskih pesnika deifikaciji Josipa Broza Tita” (Hereticus, 2005-1) književnik Marinko Arsić Ivkov kaže: “U vreme opšteg nemorala i udvorištva pesnici su, umesto da budu savest društva, često prednjačili u dodvoravanju tiraninu. Stotine poznatih pesnika i hiljade pesnika-amatera u svojim pesmama pretvarali su vođu u božanstvo i besmrtnika. Zauzvrat, od režima su dobijali položaje, priznanja i razne beneficije. Ta bolesna simbioza kulminirala je u vreme Titove smrti, kada je u jednom jedinom danu spevano na hiljade takvih pesama.” Ne mogu se pobrojati zbornici i antologije koje su posvećene doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu. “Tito piscima - pisci Titu” Radomira Andrića i Ljubivoja Ršumovića, “Josipu Brozu Titu pesnici Jugoslavije” Momčila Đarkovića, “Čovek i drug i vođa: pesme i prozni odlomci” Vladimira Jovičića i Blagoja Jestrebića, “Književnici o Titu” Mladena Oljače i Čeda Radovića, “Pjesme o Titu” Huseina Tahmiščića… Ko će sagledati razmere tolikog nepatvorenog podaništva? “Režim je podsticao i negovao udvorički moral u svim oblastima života, tako da je ono što je u normalnim društvima smatrano društvenom bolešću, u komunizmu postalo vrlina. Pesnici su prestali da budu ’savest društva’. Ne samo da su se priključili ’stadu’, nego su se probili na njegovo čelo. Stihove koji su do besmislenosti veličali ‘besmrtnog vođu’, izjednačujući ga sa božanstvom, Suncem, večnošću, ne može da izostavi nijedan antologičar ljudske gluposti. […] Režim je stvorio atmosferu poniznosti i udvorištva, tako da su mnogi pisci pevali ode Titu i kad ih niko nije ‘vukao za jezik’. Ode su pevane čak i Titovoj vojsci (Veljko Petrović) i policiji (Oskar Davičo). Sve u svemu, gotovo polovina srpskih pesnika ispevala je bar jedan hvalospev ‘drugu Titu’. To je jedan od najnižih moralnih padova u istoriji književnosti.” Pevao je Adam Puslojić: “Ako ima večnosti / i ako večnost ima ime, / ime večnosti je Titovo ime.” Eto, nije prošlo mnogo, a Puslojić je, poput mnogih pesnika koji su pevali o Titu, “ime večnosti” otkrio na sasvim drugom mestu: “Znam da se u Bogu, kao pravi beskraj, / skrivaju i svetlost i tama od zlata.” Što li se odrekoše Boga iz Kumrovca?

Neposredno uz motociklima, ljudima i robom zakrčenu, bučnu Staru četvrt Hanoja, gde se, stešnjene, prepliću stotine zanatlijskih radnji, malih restorana i hostela, leži mirno jezero Hoan Kiem, jedna od omiljenih destinacija stanovnika vijetnamske prestonice i brojnih stranih turista.

Lepi, starinski crveni most povezuje obalu jezera sa minijaturnim ostrvom na kojem se, okružen zelenilom, nalazi popularni hram Ngok Son koji je današnji oblik dobio polovinom 19. veka. U njemu su pohranjene statue prosvetitelja Van Ksuonga i velikog vijetnamskog heroja, vojskovođe Tran Hung Daoa koji je je krajem 13. veka ostvario brilijantnu pobedu nad moćnom mongolsko-kineskom armijom Kublaj Kana. Pored prilike da odaju poštu ovoj dvojici velikana, posetioci hrama, zahvaljujući ogromnoj prepariranoj kornjači od 200 kilograma koja je 1967.godine uhvaćena u ovom jezeru u srcu Hanoja, mogu da se podsete, odnosno, nauče legendu vezanu za važan trijumf vijetnamskog kralja Le Loja nad kineskim osvajačima iz doba dinastije Ming.

Most na jezeru Hoan Kiem (Foto: Ilja Musulin)

Vijetnamski vladar, koji je u seriji bitaka početkom 15. veka potukao kinesku armiju i obezbedio nezavisnost Vijetnama, po toj legendi, pre ustanka protiv stranih zavojevača dobio je magični mač od velike zlatne kornjače iz ovog jezera. Nakon oslobođenja Vijetnama, dok je kralj na brodu proslavljao trijumf nad Kinezima, iz vode je izronila ogromna kornjača i zatražila mu da u jezero vrati mač kojim je vodio svoju vojsku u boj. Le Loi je to i učinio i zatim odlučio da jezero, do tada poznato kao Zeleno jezero, preimenuje u Hoan Kiem (”Jezero vraćenog mača”).

Ovo jezero, pored hrama Ngok Son, krasi i “Toranj kornjače”, stara građevina nalik kapiji hrama koja se uzdiže sa još jednog ostrvca, lociranog u samom središtu jezera. Hvatanje žive kornjače dužine blizu dva metra i težine od 200 kg u jeku rata sa SAD, pokazalo je da viševekovna predanja stanovnika vijetnamske prestonice o tome da u jezeru obitava jedna ili više gigantskih kornjača nisu bila bez osnova. Velika kornjača trebalo je da bude raskomadana da bi njeno meso bilo prodato gladnim stanovnicima teško bombardovanog Hanoja, ali su lokalne vlasti saznale za taj događaj i naredile da se kornjača ostavi u životu. Na žalost, životinja je podlegla povredama zadobijenim tokom hvatanja, pa su njena koža i oklop iskorišćeni za prepariranje i izloženi u hramu Ngok Son na jezeru, gde u posetiocima izazivaju nemalo čuđenje i divljenje.

Prodavnica lutaka kakve se koriste u vodenom lutkarskom pozorištu (Foto: Ilja Musulin)

Na obali jezeri Hoan Kiem, u blizini spomenika borcima za oslobođenje od američkog jarma, nalazi se velika kulturna atrakcija Hanoja, čuveno pozorište lutaka na vodi “Tang Long” gde kolorit neobičnih, simpatičnih lutki i opojna melodija cimbala i bambusovih frula, koje prate bubnjevi, gong i zvona, zavode gledaoca duboko u svet mašte i fantazije. Drvene lutke, teške i do 15 kilograma, u malom, četvrtastom bazenu pomoću dugih štapova od bambusa pokreću ljudi koji iza kulisa stoje u vodi do pojasa. Narodne priče sa puno humora, koje veštom manipulacijom pripovedaju ovi lutkari, egzotičnom instrumentalnom muzikom i pesmom prati orkestar odeven u tradicionalne vijetnamske kostime, a njegove pevačice, pored toga što i same sviraju, povremeno preuzimaju ulogu naratora i uključuju se u dijalog sa drvenim junacima predstave na vodi.

I mada se može desiti da se posetioci “Tang Longa” u zadnjim redovima sa jeftinijom kartom osete uskraćeni dobrog pogleda na vodenu scenu a gledaoci u prednjim redovima, zbog iritacije koju prouzrokuje dim nastao upotrebom pirotehničkih sredstava tokom predstave, povremeno probude iz zanosa izazvanog bojom lutaka i kostima, mirisom vode i zvukom starih, misterioznih instrumenata, ovo pozorište lutaka, svojim neobičnim konceptom i višedimenzionalnim umetničkim izrazom, ostaje vredna i nezaobilazna stanica za sve ljude koji žele da upoznaju vijetnamsku kulturu.

Iako jedan natpis na steli iz 11. veka označava kralja Li Nan Tonga kao utemeljivača i pokrovitelja ove umetnosti, vodeno lutkarsko pozorište vekovima predstavlja izraz zemljoradnika i ribara, te se smatra da je ono zapravo nastalo još u desetom veku u delti Crvene reke na severu Vijetnama kao vrsta zabave koju su upražnjavali tamošnji seljaci tokom periodičnih poplava koje su zahvatale njihova naselja i polja pirinča.Teme ovog pozorišta su život seljaka: ljubav, rad, dečja igra, ali i istorijski dogadjaji poput borbe protiv kineskih i mongolskih osvajača, te legende i mitovi. Takmičenja i rivalstvo izmedju sela u tome ko će prirediti bolju predstavu u srednjem veku su dovela i do pojave tajnih tehnika u upravljanju lutkama i stvaranja scenarija koji su prenošeni samo ograničenom broju ljudi. Postoje i zapisi o tome da su u poznom srednjem veku postojale i profesionalne trupe koju su putovale i održavale predstave po selima na prostoru današnjeg  severnog i centralnog Vijetnama.

Spomenik kralju Le Loi-u koji je poznat i pod imenom Ly Thaito (Foto: Ilja Musulin)

Ludaja je oduvek bila jedno do obeležja kikindskog etnosa. “Popni se na ludaju da vidiš Kikindu”. Kikindu utonulu u severnobanatsku pustu, po kojoj su se vile ergele čilaša. Kikinda sa slatinama gde su guske vođene na ispašu. Guske?!

U ono vreme kad je Kikinda bila grad bilo je i jata gusaka. Sećam se da sam volela da leta provodim u bakinoj kući u četvrtom “frtalju”. Moja kuća u centru grada je bila malogradski svet provincije. Iz nje se Kikinda nije videla. Ali, vratimo se na guske.Zar niste počeli da pišete o ludajama? Jesam, ali, prvo o guskama.

Guščar je leti redovno prolazio ulicom i prikupljao guske, koje su se pridruživale jatu i lagano gegale prema slatinskim ispašama i barama na ivici grada. Uveče se jato vraćalo i svaka guska se sama zaustavljala ispred kapije iz koje je tog jutra izašla, strpljivo čekajući da joj otvore. U jesen bi počelo kljukanje gusaka. Kljukanje gusaka je varvarski metod odgoja od kojeg su Francuzi napravili svetski biznis. Ali guščja džigerica je bila u to vreme i kikindska poslastica, bar u četvrtom “frtalju”. “Foie gras”, jedan od najskupljih i najcenjenijih specijaliteta u svetu, ja sam redovno jela u bakinoj kući.

U to vreme u letnji bioskop u bašti Gradske Biblioteke nije se ulazilo bez “fišeka” semenki od ludaje. Gledali su se istorijski kolosali uz masovno grickanje. I dok glavni junak živom silom kida okove (sećate li se Stiva Rivsa?), grickanje postaje nervoznije, žešće, paroksistično. Niko se ne osvrće, niko te ne opominje, nikom ne smeta. Posle predstave, plato bioskopske bašte morao je biti dobro očišćen od ljuski i bačenih papirnih fišeka. Vreme tolerancije.

Pokušajte da uletite danas u letnji bioskop (ako ga nađete) sa kesicom semenki u ruci. Gledali bi vas kao na majmuna pobeglog iz zoološkog vrta! Semenke grickaj kući! Napolju prljaš, pljuckaš, i naravno, uznemiravaš!

Ljudi su prekinuli da masovno posećuju bioskopske sale i, bar u kikindskom slučaju, to je dovelo do njihovog gašenja.
Druga vremena. Dok smo grickali semenke u bioskopu bili smo grad. Danas, bez bioskopa, smo palanka.

A ludaje?
Ludaje se i dalje vrtlare oko Kikinde. Doduše, u druge svrhe i u veoma ograničenom obimu. Pažljivo selektirano seme se neguje s ljubavlju i s pažnjom kao kultni predmet i eksponat za “Dane Ludaje”. Uređeni i komercijalno neobrađeni etno-događaj pretvara džinovske kikindske ludaje u koncept i povod slavlja jedne berbe koje više nema. Lokalna industrija kolača bi mogla iskoristiti događaj i lansirati packaging “Kikindske gibanice sa ludajom” u porodičnom formatu. Jedinstveno sezonsko etno-iskustvo uz certifikaciju kikindskog brenda. Ali gde naći ludaje?

Na Trang, grad od 350.000 stanovnika, najpoznatije letovalište u Vijetnamu, domaćin je ovogodišnjeg takmičenja Mis Univerzum čije se finale održava 14. jula.

Ovo naselje, 440 kilometara severno od najmnogoljudnijeg vijetnamskog grada Ho Ši Mina, opasano je plažom dužine sedam kilometara sa lepim plavim, pa i zelenim, nijansama mora. Svoju popularnost duguje i činjenici da je u njemu prosečna vlaga najniža u celom Vijetnamu, morska voda topla je tokom čitave godine tako da je kupanje moguće u svako doba. Osnovan tek početkom 20. veka odlukom francuskih kolonijalnih vlasti koje su administrativnim dekretom objedinile više sela u jedno naselje, Na Trang je mlad grad, ali demografi procenjuju da će se njegov rast nastaviti velikom brzinom i da bi već 2020. populacija mogla da dostigne cifru od pola miliona.

Iako blagosloven prirodnim lepotama kao što su more, plaže i više manjih ostrva u neposrednoj blizini, sam Na Trang, zbog prosečne, nezanimljive arhitekture nema magijsku, primorsku atmosferu kakvu poseduju najbolja svetska letovališta, a redovi građevina uz obalu u centru grada čak kvare utisak koji daje široka i duga peščana plaža. Ipak, ovaj grad nije u potpunosti lišen arhitektonskih i kulturnih atrakcija.

Statua “Belog bude” u hramu Long Son - Foto Ilja Musulin

Istorijski najvažniji lokalitet u Na Trangu je maleni kompleks hinduističkog hrama posvećenog prevashodno božanstvu Po Nagar koji su između osmog i 12. veka izgradili pripadnici naroda Čam. Ovaj hram sastoji se iz više minijaturnih svetilišta sa složenom, bogatom fasadom, koja donekle podsećaju na tornjeve, zbog čega je lokalitet poznat pod nazivom “Čam tornjevi”. Danas su sačuvana četiri od prvobitnih sedam ili osam tornjeva, a najstariji postojeći toranj podignut je 817. godine za vreme vladavine kralja Harivarmana. Tornjevima, koji su postavljeni na vrhu brega, posetioci prilaze kroz kolonadu stubova i uz strmo stepenište, čija je funkcija da posetioca fizički i mentalno odvoje od profane svakodnevice i usmere na duhovne vrednosti. Sa platoa na vrhu brega puca pogled na obližnju marinu na reci Kaj sa brojnim ribarskim brodićima koji su svi do jednog ofarbani u plavu boju i ukrašeni jarkim, crvenim linijama - likovni obrazac koji se može videti i u drugim delovima južnog Vijetnama.

Čam toranj - Foto Ilja Musulin

Narod Čam etnički pripada skupini malajskih naroda i u prošlosti je imao moćno kraljevstvo po imenu Čampa koje je trajalo više od petnaest vekova i na vrhuncu moći zahvatalo prostor centralnog i južnog Vijetnama i veliki deo današnje Kambodže.To drevno kraljevstvo, danas poznato po ruševinama kompleksa hramova u Mi Sonu u centralnom Vijetnamu i bogatoj zaostavštini fascinatnih kamenih statua, bilo je pod jakim kulturnim uticajem Indije i hindu kraljevstava u Indoneziji, te je kao svoju religiju usvojilo hinduizam sa akcentom na kultu Šive. Smatra se da danas oko 500.000 pripadnika ovog naroda živi u jugoistočnoj Aziji, od čega oko 100.000 u Vijetnamu, ali su oni sada listom muslimani, budući da su njihovi preci u poznom srednjem veku primili islam.

U Vijetnamu koji je prevashodno budistička zemlja, sa jakim konfučijanskim i taoističkim uticajima, brojnim katoličkim crkvama, snažnim prisustvom vijetnamske sinkretičke religije “Kao Dai” i plemenima sa animističkim verovanjima u planinskim predelima na severu, islam naroda Čam upotpunjuje neverovatno raznovrsni religijski mozaik, koji prosto navodi na pitanje da li u ovoj komunističkoj zemlji uopšte ima ateista.

Spokojno lice statue Bude na samrti iz hrama Long Son - Foto Ilja Musulin

Još jedna nezaobilazna odrednica za posetioce Na Tranga je kitnjasta budistička pagoda Long Son izgrađena krajem 19. veka, u kojoj, u dnu brda, pridošlice dočekuju mozaici koji prikazuju zmajeve sa dugim brkovima. Dublje u hramu nalazi se velika statua Bude na samrti, koji leži na boku i sa spokojnim izrazom na licu očekuje kraj svoje egzistencije, odnosno, prema budističkom verovanju, oslobađanje od kruga rađanja i smrti i uranjanje u večnu nirvanu. Uske, duge stepenica posetioca dalje vode do još veće statue Bude, koji, ovog puta, sedi na postolju u obliku lotosa u stavu za meditaciju. Ova statua visoka 14 metara se uzdiže sa betonskog platoa na vrhu brda i može se videti iz celog grada. Plato i statua sagrađeni su 1963. u znak sećanja na borbu budističkih monaha i vernika protiv religijske diskriminacije koju je krajem pedesetih i početkom šezdesetih, do svog neslavnog pada, sprovodio katolički režim Ngo Din Diema, prvog predsednika tadašnje države Južni Vijetnam.

Omiljena destinacija stranih turista željnih intimnog uvida u vijetnamsku kulturu i svakodnevni život je studio i galerija svetski priznatog umetničkog fotografa Long Tana koji je uvažavanje svojih kolega iz čitavog sveta stekao crno-belim fotografijama iz tradicionalnog života vijetnamskih seljaka, portretima staraca i dece, ali i slikama raznorodnih pejsaža u toj zemlji.

“Pasterov institut” u Na Trangu, koji je pre više od 100 godina osnovao čuveni franacusko-švajcarski bakteriolog Aleksander Jersin, koji je otkrio bacil uzročnika kuge i bio višegodišnji stanovnik Na Tranga, u naučnom smislu je ponos ovog vijetnamskog primorskog grada.

Na Trang, koji je već ugostio lepotice iz 80 zemalja, imaće priliku da se u svetskim razmerama afirmiše kao turistička destinacija 14. jula kada bude održan finalni događaj takmičenja za Mis Univerzuma koji će biti prenošen u 180 zemlja širom zemaljske kugle.

Justitia et Misericordia: Pravda i Milosrđe su dva Božja atributa u večnom konfliktu.

Dualno ime Boga: Elohim (Bog Pravde) i JHVH (Jahveh - Bog Milosrđa) u judaističkoj tradiciji su dve karakteristike jedinstvenog Boga.
U Starom Zavetu ime Boga je uvek dualno: „Ovo su generacije Neba i Zemlje u vreme stvaranja sveta, onog dana kad je Gospod Bog (Elohim JHVH) stvorio Nebo i Zemlju“ (Geneza 11.4).

Prema rabinskoj Tradiciji, kad se Abram obraća Bogu rečima: „Sudija celog sveta neće suditi“ (Geneza, R, XXXIX, 6), on ne postavlja Bogu pitanje, nego izvodi logički zaključak: „ Ako hoćeš da svet postoji, ne možeš tražiti da bude pravde; ako hoćeš pravdu, ne može biti sveta“.

I, opet, velikodušnost Božja je mnogo jači Božji atribut od Božje pravde.
Kad je Bog otkrio svoje atribute Mojsiju, ovaj je pred njim prvo kleknuo, a potom se prostro po zemlji. Mojsije je kleknuo pred Božjom pravdom i prostro se pred Božjom velikodušnošću.
„Ereh apayim“, a ne „ereh af“.
„Ereh“ je strpljenje „af“ prema jednim, „apayim“ je dualna forma, „prema svima“.
Dakle, „ereh apayim“, Bog je strpjliv sa svima, dobrim i zlim.

I hrišćanska tradicija daje preminentnost obeležju Božjeg milosrđa i velikodušnosti. Čovek greši: mislima, delima, nedelima i moli oproštenje. Sam Isus je provokativno uzviknuo: „Ko je bez greha nek baci prvi kamen“ (kamenovanje nevernice). Niko se nije drznuo.

Ljudi mole Boga za milost, milosrđe, oproštaj i traže zagrljaj leve ruke Božje. Svako poznaje svoj greh. Božje desnice se svi boje.

Osim Srba. Srbi su jedini hrišćanski narod koji u svakoj prilici i neprilici priziva Božju pravdu. I Bog im odgovara – desnicom.