Blog community…

Primećujem, bez polemike, da se sa stranica ovog bloga uručuju (sa priličnim zakašnjenjem) pisma američkom pilotu, koji ih nikad ne može pročitati i još manje razumeti. Nacionalni jezici, ma šta vi o tome mislili, su stvoreni da ljude drže daleko jedne od drugih. Engleski jezik je samo „interface“, posrednik u međunacionalnoj komunikaciji koji rešava “tehničke probleme“ tamo gde je sveopšte razumevanje poželjno. Za sve ostale slučajeve neanglofonski subjekti se služe ekskluzivnim maternjim jezikom.

Alternativa pisanju na za primaoca nerazumljivom jeziku je vizuelna umetnost. Dobra umetnička slika govori sve jezike sveta. Pokušajmo da se predstavimo svetu našim slikarima, postavimo ih na internet, otvorimo virtualne on-line galerije, pokažimo svetu ko smo. Prevaziđimo našu urođenu skromnost, ničim neopravdan osećaj niže vrednosti, i krenimo učinkovitijim stazama „imidža“, koji moramo naučiti da negujemo. I ne samo zbog tamo nekog pilota, već zbog razvoja kulture, turizma, kulturnog identiteta i iznad svega u interesu odgoja novih, samosvesnijih generacija. I u tom povodu, ja, koja nikad nisam volela voditi korespondenciju i pisati pisma, jedno ću ipak ovde napisati.

Dragi Tibore,

Uobičajeno je početi pismo prigodnom frazom. Ja je nemam.

Pisati školskom drugu posle dugih decenija ćutnje bi moglo ličiti na nostalgični čin, na „žal za mladost“. Ni nje nema.
Dakle, šta je u ovom pismu pobudno?

Ideja da smo se rasturili na sve četiri strane sveta i da nismo ostavili ništa, ama baš ništa, sredini koja nas je podigla. Pokupili smo svako svoje „krpice“ i otišli. Odneli smo u svet naše znanje, našu kulturu, našu iskonsku snagu i našu mladost. Sebično, kako to samo mladost zna i ume. Danas, kad se svako za sebe izmerio u velikom svetu, danas kad znamo koliko smo snage imali, koliko truda utrošili, danas kad konačno možemo meriti naš lični uspeh, možda bi trebalo vratiti deo onog što smo svojevremeno sa sobom odneli.

Jer smo u naš putni kofer spakovali mnogo toga što i nije samo naše – sećanja na mnoge vrsne Kikinđane i njihova dela. Bila bi nam dužnost to osvedočiti, podeliti sa građanstvom. Sačuvati od zaborava.

Naša lična kultura, Tibore, nije naš lični proizvod. Ona je proizvod opštenja u sredini koja nas je podigla, razmene mišljenja, primljenih poticaja: ona nam dolazi od bibliotekarke Tinke, od profesora muzičke škole Schlesingera, od profesora filozofije i matematike (sećaš se Borovca, Heldriha i Birdića?).

Ti si bio izvanredan matematičar i pijanista. Složićeš se sa mnom da nije dovoljno roditi se u kući sa klavirom. Treba mnogo više od pukog klavira da se postane pijanista, da se zavoli kvalitetna muzika. Treba imati „spin“, kulturni podstrek koji duge sate provedene nad Černijem pretvaraju u zadovoljstvo. Prava muzika je tek na kraju puta, „ dulcis in fundo“ – Šopen kao nemerljiva premija i priznanje.

Deo tvog rafiniranog izbora je bilo i prijateljstvo sa Sinišom. Muzika i slikarstvo imaju tajnovite, zajedničke niti. Bili smo oboje Sinišini prijatelji. Voleli smo njegovu umetničku osetljivost, njegovu krotku narav, njegovu velikodušnost, njegovu nenametljivost, stidljivost, skromnost. Siniša je prošao kroz život na vrhovima prstiju, gotovo neprimećen. Pun obzira i bojažljivosti da nekom ne zasmeta.

Siniša Momčilov: Portret Julijane Mirkov, 1976,  tempera na platnu, 70cm x 85cm

Da li smo mu šta dužni? Da li smo šta dužni sredini koja nas je odgojila? Moja je procena da imamo veliki dug. U današnjoj eri interneta, oživeti sećanje na Sinišu i na njegov slikarski opus je tehnički lako izvodljivo. Dovoljno je digitalizovati slike i poslati ih uredništvu ovog bloga (urednika verovatno i lično poznaješ iz gimnazijskih dana).
Sigurna da ćeš se odazvati mom pozivu , šaljem ti iskreni prijateljski zagrljaj.

(Zaboravljeni Kikinđani)
Zaboravljamo. Brzo. Često i definitivno. S druge strane gledano, sećanje obavezuje. Traži napor i vremenski ulog. Zaboravljeni veliki i mali Kikinđani su duboko zatrpani pod arhivskom građom i čekaju. Neko će ih pre ili kasnije otkopati i urediti u krasnu publikaciju: zaboravljeni „Kikindski slikari“, zaboravljeni „ Stari zanati“, zaboravljeni „Ljudi i običaji“,…

I publikacije će ostati u arhivi - zaboravljene. U zemlji sa sedam i po miliona stanovnika izdavački posao ne može cvetati. Nema kritične tržišne mase, pogotovo kad se radi o stručnim publikacijama. I konačno šta će napisati? Da je slikar taj i taj rođen ovde, studirao tamo, a živeo tamo i ovamo, slikajući, naravno.

Slike su deponovane u muzeju. Možda. Za izlaganje prostora i nema. Na internetu ga ima, ali nećemo valjda raditi „džabe“?
Na netu Istorijski arhiv tu i tamo postavi promotivnu naslovnu stranicu i autora neke publikacije, bez kratkog rezimea (uobičajeni „abstract“ u izdavačkoj delatnosti kojim se ukazuje dužna pažnja potencijalnoj čitalačkoj publici). Kod nas je to još uvek APSTRAKT! Tek tu i tamo iz arhive procuri poneka istorijska informacija koja završi na netu. Zahvaljujem Istorijskom arhivu za ove stidljive korake socijaliziranja naše gradske istorije: jedan mali izuzetak koji mi je pobudio daleko, bolno i dužno sećanje. Moje, a nadam se i vaše.

Našla sam da je 1898. godine izvedena prva zvanična denominacija ulica u Kikindi: ulica u četvrtom frtalju u kojoj se nalazila kuća moje bake nazvana je „Ulica Zelenog drveta“. Otada je par puta menjala ime, ali čar bujnog zelenila je uvek sačuvala.

Ulični drvoredi su parali nebo, njihove krošnje su se nadvijale nad niskim kućama od naboja, zavirivale su preko kapija i zidova u bašte i velika seoska dvorišta, moćno korenje je mrvilo pociglani trotoar i prva zapovest je bila „Pazi da ne zapneš!“. Male ulične drvene klupice, a imala ih je gotova svaka kuća, hvatale su večernju hladovinu i sitni komšijski tračeraj. Ja sam bila gradsko dete koje se redovno i dragovoljno leti selilo u frtalj, kod bake, zajedno sa hrpom druge gradske dečurlije koja je provodila letnji raspust u ulici Zelenog drveta. Tu su bili Seka iz Beograda, pa Cana iz Pančeva, pa Siniša, koji se kao i ja iz centra selio u frtalj…

Za sve nas letnji raspust se sastojao iz obavezne ispomoći u bakinoj kući i slobodnom vremenu provedenom u igri i zabavi.

Buđenje je bilo tačno u šest ujutro: „Pile moje, daj, obuci se, treba ići po mleko“. To je bio lakši deo posla. Sa „cincikom“ u ruci (da li još znate šta je „cincika“?), tek umivena, odlepršala bih do komšinice Čubre, koja je imala veliku paorsku kuću baš na rogalju. Raskošno zeleno drveće je pevalo glasom hiljadu gugutki. Momenat je bio uvek veseo.

U pet popodne bi to, međutim, izgledalo ovako: „Pile moje, ostavi igru, vreme je da odeš po kiselo mleko“. Ovčije kiselo mleko su najbolje pravili Kosićevi. Imali su ogromno paorsko gazdinstvo na kraju ulice Zelenog drveta, prema Malom Bedemu, negde treći ili četvrti „ćošak“ od bakine kuće. Taj deo obaveze sam manje volela, ali to nikad nikom nisam rekla. Važila sam za hrabrije i odvažnije dete i nisam mogla priznati da me je često na tom kratkom putu hvatao panični strah. Baka bi mi obukla čistu cicanu haljinicu i bele čipkane zoknice, na vrh glave bi mi vezala veliku belu mašnu, u ruke bi mi stavila „ceger“ sa dva prazna zemljana lončića i novčiće da platim kupovinu. Ispraćala bi me do ulične kapije uz obavezno „Pazi da ne zapneš!“ i često bi sela na klupicu, čekajući da se vratim. Izgovarala se „Da malo odahnem“, ali meni se činilo da je slutila moju nelagodnost, ako ne i moj strah.

Ulica Zelenog drveta je poprečna ulica, i kao sve kikindske poprečne ulice ima kratke „ćoškove“. Ali nekako idući prema periferiji meni su oni izgledali sve duži, drvoredi sve gušći, senke sve dublje, hladovina sve hladnija….Visoke krošnje su zaklanjale nebo, bujno korenje i kiše su izlokale ciglani trotoar. Gazilo se po goloj utabanoj zemljanoj stazi iz koje su izvirivali komadi polomljene cigle. Polumrak je čučio pod dugim nabojnim gruntovnim zidovima i strejama naherenih štala. Ušorenih kuća je bivalo sve manje. Iza velikih ozidanih gazdinstva lajale su kere, odgovarajući na moje korake. „Da nisu puštene? Da li su kapije dobro zatvorene?“ Ulicom nije bilo gotovo nikog. Uz izvesno olakšanje bih stizala do Kosićevog gazdinstva. S kapije bih oprezno pitala: „Jel’ kera vezana?“ Istrčavala bi Sinišina baka: „Svako popodne je vezana, samo ti slobodno uđi“. Ogromni „Žućov“ je bio na lancu i besno je lajao. Ja sam ulazila u veliko dvorište tek malo zasenčeno jednom šljivom, koja se podvijala pod bogatim rodom. Činilo se da lišća i nije imala, bila je modro plava.
U stopu sledeći Sinišinu baku odlazila sam do ostave na dnu dvorišta, gde je na sveže izribanom ciglanom podu ležalo stotinak zemljanih lončića, punih i praznih.

„Koliko lončića?“

„Danas dva“, odgovarala bih, pružajući u zamenu prazne lončiće i novčiće koje je moja baka već pažljivo odbrojala.
U senci šljive, na maloj šamlici, sedeo bi Siniša i ćutljivo bi me posmatrao. Uvek je bio sam i setan. Rekla bih tužan. „Zašto ponekad ne ostaneš da se igraš“, pitala bi me njegova baka. Siniša bi u protestu okrenuo glavu na drugu stranu i nekim prutom, koji mu je uvek bio u ruci, počeo bi da šara po dvorišnoj prašini.

„Zdravo“, rekla bih mu koji put, i on bi ponekad odgovorio, drugi put bi ustao sa šamlice i pošao u kuću i ne gledajući me. Siniša je bio tek godinu ili dve stariji od mene. U našoj tajnovitoj ulici Zelenog drveta niko ga nikad nije video da se igra. Samotnjak, možda i namćor, govorila su ulična dečurlija. Ni meni, moram priznati, nije se dopadao. Plašila sam se tog lutajućeg pogleda, tmurne ćutljivosti, možda i ćudljivosti, a najviše onog pruta koji je uvek držao u ruci i kojim je parao utabano zemljano dvorište. Uvek sam žurila da što pre izađem iz kuće Kosićevih i da što hitrije stignem kući. Baka bi me dočekivala u hladovini ulične klupice.

„Zar te Kosićevi nikad nisu pozvali da se igraš sa Sinišom?“, pitala bi me.

„Jesu“, odgovarala bih, „ali meni se Siniša ne sviđa. Uvek je prljav, bosonog, škraba prutom po prašini, a nos briše rukavom! Siniša se ni sa kim ne igra. Siniša ne ume da se igra!“

„Da, da“, potvrđivala bi zamišljeno moja baka, „Siniša je tužno dete razvedenih roditelja“.

Jedina Sinišina igračka je bio onaj prut, kojim je po ceo dan parao prašinu, a posle ju je ravnao bosom nogom.
Tako je to išlo svakog leta, dok mi deda nije umro, a baka nije prodala kuću. Od tada dugih pedeset godina nisam imala snage da se vratim u Ulicu Zelenog drvata. Arhaični svet preiskonske magične snage za mene je bio definitivno izgubljen. Mnogo godina kasnije Siniša je postao moj veliki drug i prijatelj. Po smrti svoje bake ni on se više nije vratio u ulicu Zelenog drveta. I to bolno sećanje izgubljenog raja podelili smo družeći se. Ne dugo. Jer Siniša je umro mlad. Ostavio je za sobom najtanovitiji deo sebe: svoje slike.

Siniša Momčilov, na Google – u neindeksirani kikindski slikar - boem je odavno zaboravljen.

Stidljivo, ćutljivo, uplašeno, koštunjavo, bosonogo dete na maloj šamlici prutom je paralo prašinu i crtalo prizore svog samotnog detinjstva. Nismo ga razumeli. I bojim se da smo ga odavno zaboravili.

(17.pismo američkom pilotu)

Od jutros nema zujanja, nema buke. Da znaš da mi je jako neobično u tišini. Ali, u tišini se i drugačije razmišlja.  Zaboravio sam da ti kazem najvažnije: „Juče sam bio pametan i hteo sam menjati svet, a danas sam mudar, stoga menjam sebe “  (Činmoj)

Pre nego što napustiš vojnu bazu Avijano u Italiji, hoću da ti saopštim da sam srećan što sam uspeo da pobedim strah i zlo koje me je snašlo i da zdrav sve preživim. Želeći da zatvorim ono što sam otvorio, jer si ti ugasio ono što si upalio, hronologija našeg druženja ima ovakav „činmojevski“ rezime .

Početna stanica na mom životnom putu je bila ona koju sam nesebično delio sa drugarima iz Masarikove ulice u drugom frtalju. To je trajalo do kraja šestog razreda osnovne škole. Tad već postaje pomalo tesno. Imao sam potrebu da širim krugove. Išao sam dalje ponevši sobom sve što sam imao u glavi. Krenuo sam od centra grada gde mi je bila osnovna škola. Kako sam se to šaltao? Trebalo mi je, pre svega, više vremena od škole do kuće. Sasvim jednostavno, počeo sam da idem drugim putem. Pravio sam u početku male lukove, pa krugove i išao sve dalje i dalje. Krenuo sam da stvaram nove stanice, podstanice i značajne životne čekaonice, da odlazim u druga školska dvorišta i tamo sklapam neka nova prijateljstva. Svetlo koje mi se smešilo na toj novoj „gradskoj“ pozornici u parkiću kod krsta ispred crkve bilo je u početku pomalo žmirkavo – čkiljavo ali se nisam dao pokolebati.

Gledao sam u spomenik Jovanu Popoviću i hrabro grabio napred. Sve sam više obraćao pažnju na to kako izgledam i kako sam obučen i trudio se da ne zakasnim na dogovorene sastanke koji su bili jako važni ako želiš da budeš u toku događaja. Pohađao sam životnu školu a da toga nisam bio svestan. Imao sam tad sreću da su se tu šezdest osme, devete okupljali od mene stariji gimnazijalci i studenti od kojih se imalo šta čuti i naučiti. Bilo je tu pametnih, šarmantnih, nesebičnih i veoma specifičnih mladića i devojaka sa bistrim umom i širokim pogledima na život i svet. Sve mi je bilo novo. Nova lica, nove priče, novi vicevi, način ophođenja, ponašanja po bon tonu, nove radio emisije, filmovi, pantomima, pozorište, kultura, hipi pokret, seksualna revolucija, igranke, prvi disko klub, rok koncerti, nov način oblačenja, prve simpatije, učenje od šmekera koji je najkraći put do njenog srca, moja mladost, novi život, neki novi klinci i sa njima nova svetlost na ulicama moga grada.

Teško se sve može spakovati u jedno poglavlje „Lamenta nad Evropom“ zvano „Pisma američkom pilotu“, i sigurno sam nešto izostavio jer je dosta prošlo od tada. Kakve to veze ima sa onom mudrošću, odnosno njenom prvom polovinom? Ima mnogo, jer sam se kao mlad junac zanosio da sam dovoljno pametan da mogu i svet da okrenem naopačke. Nisam uspeo…
U ovih osamdesetak dana i sedamnaest pisama, igrao sam se života u svakom pogledu. Pokušao sam da budem mudar, menjajući sebe pred zlom sa kojim sam se suočio i da kao Aska pred vukom svoju igru odigram što bolje; da ti pokažem da plemenitost i lepota postoje tu gde su tvoji obeleženi ciljevi; da mudrost počinje slušanjem i razumevanjem okruženja.
Ti si mislio da menjaš svet?! Nisi uspeo…

NASTAVAK PRILOGA »

Ako ste besni, nemojte širiti svoja osećanja oko sebe. Slušajte… S
Ako ste tužni, iz ko zna kog razloga, isplačite se dobro i slušajte… A
Ako se razočarate u partnera, zapitajte se da li treba da spolja zatvorite vrata i slušajte… M
Ako vas prijatelj napusti, uvredi, ogovara, razmislite da li je vredan vaše pažnje i slušajte… U
Ako deci predstavljate teret, ako ste im smor, ako vas mrze, razmislite da li treba da ih zalepite za zid i slušajte… E
Ako vam matori roditelji dele savete kao da ste malodobni i malumni, nemojte im zalupiti vrata, slušajte… L
Ako vas devojka ili momak napusti, nemojte padati u depresiju, slušajte… B
Ako vam je mala zarada, ne vredi vam da štrajkujete glađu, slušajte… A
Ako vam se draga osoba odselila 3000 km daleko, nemojte tugovati, slušajte… R
Ako ste gledali film u kojem je dete neizlečivo bolesno, budite srećni što se tako nešto nije desilo vašoj deci i slušajte… B
Ako vam je led potukao vinograd, možete psovati Boga, ali neće vam pomoći, slušajte… E
Ako bi otišli na Kosovao da “onim” pokažete kako se brani srpstvo, uzalud ćete ginuti, slušajte… R
Ako vam je došlo da se napijete, nemojte jer će vas kasnije boleti glava, slušajte.   A
Ako se nervirate zbog loše opštinske vlasti, nemojte, neće vas čuti, oguglali su, slušajte… D
Ako ljubavnica hoće da se uda, ali ne za vas, setite se da ste oženjeni i slušajte… A
Ako imate osećaj da ste smlavljeni, da je prešao autobus preko vas, pokušajte da uključite neki prijemnik i slušajte… Đ
Ako razmišljate o svojim godinama i mladim lepim ženama, shvatite: Panta Rei i slušajte… O
Ako ste stali i ne znate kako dalje da nastavite, ne brinite, izlaz je na vidiku i slušajte… Z
Ako morate da donesete odluku zbog koje će neko patiti, znajte da je život surov i slušajte… A
Ako gledate samrtne muke koje traju sporo i dugo, čovekovog najboljeg prijatelja, razmišljajte o eutanaziji i slušajte… G
Ako dobijete 7 na LOTO-u, nemojte biti previše srećni, jer ste jedan od malobrojnih, a milioni gladuju, slušaj… U
Ako niste bili na godišnjem već 5 godina, nemojte se nervirati, jer ima ljudi koji nikada nisu bili na godišnjem i slušajte… D
Ako počnete da razmišljate koliko ima lepih žena a koliko imate malo vremena, ne brinite, niste jedini kojeg muči takav osećaj, slušajte… A
Ako ste dobili batine, ne očajavajte, doćiće trenutak osvete i slušajte… Č
Ako shvatite da je sve prolazno, slušajte… E
Ako vam je iznenada umro neko blizak, setite se ljudi koji su poginuli 11. septembra i slušajte…

jer ćete doživet katarzu, shvatićete zašto je potrebno živeti, šta predstavljaju ljudi oko vas, da li postoji ljubav.. Naravno da muzika ne leči, ali smiruje i pomaže da nađete put.

Pokušajte.
Zaista vredi.
Možda ovaj adađo zahteva mnogo više reči, objašnjenja osećanja koje stvara. Ali svako ima pravo na svoje impresije, pa vas ostavljam u samoći da poslušate ovaj adađo.
Trudite se da ga slušate sami, bez voljene osobe pored sebe.

Neću ga imenovati. To ne zaslužuje. Nomina sunt odiosa. Zatrovan lokalizmom, savladan strahom pred emigrantskom plimom, hipohondrični čuvar „rasnog“ mu DNA, dijalektički gubitnik, odstreljao je negde oko osamdeset svojih vršnjaka i zemljaka bez trunke sućuti. I traži javni proces koji namerava da pretvori u svoju ideološku tribinu.

Hirde je ime norveških legionara, desne ruke SS, koji su tokom Drugog svetskog rata bili odgovorni za vođenje 43 konc-logora u Norveškoj. Nakon rata tek mali broj ovih ljudi je bio osuđen, i to na simbolične kazne. Sitnica pred zlom koji su proizveli tokom ratnih godina. Danas govorimo o njihovim unucima i o novom zlu koji izrasta iz starih, neistrgnutih korena nacističke ideologije.

Objektiv je preusmeren sa Jevreja i komunista na islamsku zajednicu i socijaliste, ali suština se ne menja: ona je bila i ostala poznata, konklamantna netolerancija.

Da je imao crne oči i crnu kosu ne bi mogao biti hirde. Da je bio nizak rastom i tamnoput opet ne bi mogao biti hirde. Kakva je to ideologija koja zavisi od boje očiju?

„Moj fizički aspekt je gotovo savršen. Sretan sam; moj moral je na vrhuncu, jer sve pripreme teku bez problema. Otpočeo sam novi ciklus steroida da bih uvećao mišićnu masu; nadam se da ću prevazići mojih 90 kg i stići do 100 kg, ili bar do 95 kg.“…

„Operacija treba da se odvija dok sam pod ciklusom steroida i pod efektom efedrina. To će omogućiti porast moje agresivnosti, fizičke efikasnosti i koncentracije za 50% - 60% , a možda i za 100%. Ako bude potrebno iPod ću postaviti na maksimalno ozvučenje da mi pomogne da savladam strah…“ (iz dnevnika on-line).

Mladić je dobro situirani poljoprivredni preduzetnik i ta aktivnost će mu omogućiti da legalno uveze izvesne hemijske supstance neophodne za pripremu bombe, letalnih projektila i finansiranje pripremnih radnji. Pride je osigurao dodatna finansijska sredstva prodajom vrednih slika iz privatne zbirke, retkih flaširanih vina iz svog vinskog podruma i skupocenog servisa za ručavanje Versace Rosenthal (40 komada za 5.000 evra), ali nije imao srca da se rastane od svog luksuznog sata Breitling Crosswind (7.000 evra), koji je poštedeo. I naš hirde ima srce!

Naročitu pažnju je posvetio projektilima, čiji je mehanički razorni učinak obogatio hemijskim učinkom čistog nikotina. Ranjena žrtva bi podlegala efektu letalnog nikotina koje je ušpricao u svaki metak (3-4 kapi). Nikotin čistoće 99% je kupio on-line od jednog kineskog dobavljača (50 ml). Hirde je svoje duboke brige oko ove dobavke poverio svom dnevniku: „Vrlo sam zabrinut zbog eventualnih carinskih problema, jer je kod nas nikotin u čistom stanju ilegalna supstanca. U najgorem slučaju carinik može otvoriti paket, odliti koju kap na kožu i umreti… Zato sam dao specifične instrukcije kineskom dobavljaču da paket pošalje preko kurira na ime mog preduzeća, uz naročite instrukcije i upozorenje da se radi o hemijskoj supstanci.“

Dnevnik se završava molitvom: „Danas sam se po prvi put dugo molio. Objasnio sam Bogu, da ako ne želi videti islamsku Evropu… …mora osigurati uspeh moje misije, mora inspirisati stotine konzervativnih revolucionara/nacionalista, antikomunista, antiislamista!“

I onda je izašao i poubijao masu Norvežana! Onih koji ne misle kao on.

(16. pismo američkom pilotu)

„Idi toliko daleko koliko možeš da vidiš, kad stigneš tamo videćeš još dalje“ ! - Nepoznat autor.

Od rođenja sam se pitao, gledajući one starije u kući i komšiluku, kad ću ja biti velik pa da mi sve bude na dohvat i ništa daleko? Da vidim i ja nešto dalje nego što je vidik preko dečijih kolica. Kad ću biti osmi razred pa da za domaći iz srpskohrvatskog naučim celu pesmu „Ženidbu Dušanovu“ od tri stranice napamet. Tako su ovi osmaci nama klincima govorili da treba da imamo veću glavu jer je naša mala za kratke pesmice. Kad ću, kao moje komšije svestrani Emil i Boban vajar, imati dugu kosu i bradu, a da mi to niko ne brani?

Kao srednjoškolac sam, da bih skrenuo malo pažnju na sebe, pokušao nešto da se kao ne brijem jer sam počeo da pišem poeziju. Jednom prilikom profesor Zivlak je onako kad je ušao u razred naglas prokomentarisao obraćajući se svim đacima: „Znate deco, postoji brada znanja, zvanja i brada sranja, jel tako “. Ne znam za mog druga Đuru Đukanova, ali ja sam sutradan skinuo ono paperje s lica i u školu došao uredno obrijan. Profesori srpskohrvatskog jezika su nas, knjiške moljce s radošću uvodili u svet pisane reči. Pet godina u mašinskoj školi profesor matematike Aleksandar Piper s razlogom je govorio da sam zalutala ovčica, da sam promašio profesiju i da ćemo se videti u avgustu. Kada ću prestati da naivno u sve i svima verujem. Kad ću shvatiti da uvek moram biti diplomata, da bih postigao ono što sam naumio. Ko će i kad dotle u životu stići? Moj stric Stojan , čobanče, pa seljak i pevač uz gusle, govorio je: „ Ako si sam i bez magarca u stadu „zalutalih“ ovaca, onda je sve jako daleko“. Tako je valjda i u životu.

Znači, mali dok sam bio prvo mi je bilo sve daleko. Ni do klozeta nisam išao nego u pelene i pod sebe. Još dalje mi je kasnije bilo s varjačom po so da odem do deda Žarka. Bliže do baba Milice na nedeljni ručak i kolače. Kod Bućkala po ćufte i na vitasok. Nedeljom matine u bioskopu ili „Crvenkapa“ u lutkarskom pozorištu gde je profesor Pfefer pozajmljivao glas strašnom vuku. Daleko mi je bilo i do obdaništa „Dragoljub Udicki“. Kako sam odrastao stizao sam dalje. Do osnovne škole „Žarko Zrenjanin“; u Narodnu biblioteku „Jovan Popović“ sam stigao već sa polaskom u prvi osnovne; do korzoa, šumice i prvomajskog uranka; veliki park ,stadioni „Odreda“, „Žaka“ do OFK „Kikinde“. Števančeva bara – Jezero. Moderato kantabile, Ne daj se Ines,Vlakom prema jugu… Toplo leglo moje mladosti. Igranke i Mikinica. Popularni stripovi od „Mirka i Slavka“, Diznijevih junaka: Paje patka,Mikija,Šilje, „Tarzana“, do „Alan Forda“. Basket u dvorištu gimnazije „Dušan Vasiljev“ zbog lepih devojaka, do Mašinske tehničke škole koju pohađaju pravi muškarci, do prvih stihova poetskog stvaralaštva na radnoj akciji „ORA Niš ’72“, Martovski susret pesnika srednjoškolaca Jugoslavije.

Išao sam još dalje uz društvo iz parkića kod crkve, uz bratstvo i jedinstvo koje smo čuvali kao „zenicu oka“. I dalje do petnaest meseci vojnog roka u Banja Luci sedamdeset sedme.Najdraže putovanje do Atine i nazad vozom i autostopom, pa putešestvije Interejlom po Evropi sa Anđelkom. Put do Narvika bratskog grada osamdesetprve.Trst,Đovani,pijaca Ponteroso. Posle šuškavaca i kišobrana nekada, kupuju se patike,trenerke,viski, kafa,svilene čarape,seksi donji veš, angora majice,džins,farmerice,cipele.Nazad do Livnice, Plave sale – Radničkog doma, škole samoupravljača, moralno političke odgovornosti, Marksa i Engelsa. Od tvista, Elvisa, Bitlsa,Stounsa, RadioLuksemburga , Veče uz radio do snimljenog singla „Drugog Programa“ i kikindskog roken rola. Uz parolu: „što želim sebi to delim sa drugima“, Otišao sam još dalje do moje prve samostalne zbirke poezije „Neko nas gleda“ …
U protestnu šetnju i revoluciju ušao sam preko mog dečački naivnog nastojanja, da uz silan napor i podršku probuđenog građanskog aktivizma nevladine organizacije „Dištrikta 0230“, mirnim putem dođemo devedeset i šeste do demokratskih promena. Na moju veliku žalost, u svom najboljem životnom dobu sam dočekao i kraj moje Jugoslavije… Shvatio sam kasnije da sa odrastanjem imam duži korak i želju da odem još dalje, jer se stvarno kad se dođe tamo daleko „vidi da ima još dalje“.

Sankcije, bombardovanje i imitacija života je sve što mi se događalo u poslednjoj dekadi dvadesetog veka. Ovog proleća zujanje vaših aviona gore i sirena dole, jačalo je u meni želju, da bez straha od mogućih posledica bombardovanja tražim smisao života. I zato ti pišem pisma. Svako normalan treba da oseća strah. Da brine o sebi, svojoj porodici, svojim sugrađanima – svom gradu. Na naš grad još niste bacili ni jednu od onih „obogaćenih“ jer kažu da tamo u Nato bazi ima jedna kafe kuvarica iz Iđoša, pa kad god vam donese kafu ona tacnom poklopi onaj deo mape gde je Kikinda? Neki su zbog toga što nismo još „nadrljali“ toliko besni i obesni, da nam sve sa kamenicama linčuju automobile i autobuse. I šta reći? Sutra nastavljam pismo jer sam neubedljiv i tužan!

Bolje da sam ćutao o onoj kafe kuvarici. Noćas ste poslali nekoliko tona projektila i na moju Kikindu. E sad ćemo moći i mi Kikinđani da idemo u korak sa drugima, da ne budemo trn u oku. Fijuknulo je kroz noć preko naše kuće i pale su negde na periferiji četvrtog frtalja kod kasarne. Luka je mirno prespavao prasak. Dok su Milka i Jovana u neverovatnoj mirnoći pratile zvuk preletanja i drhtanje tla uz prasak, ja sam se nervozno, kao usplahireni petao šetao ispred kuće gutajući cigaretu za cigaretom. Prošlo je i ne ponovilo se.

Najnovija vest!!! Kraj bombardovanja! Mir i tišina…Kaže Sloba, pobedili smo. Jao pobednicima ! Jao pobeđenima!

„Danas, desetog juna, najzad, kraj bombardovanja. Dan ranije, 9. juna, predstavnici VJ i NATO-a potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak međunarodnih trupa u pokrajinu. Kriza je, posle nekoliko neuspešnih diplomatskih pokušaja, okončana posredničkom misijom Martija Ahtisarija i bivšeg premijera Rusije Viktora Černomirdina. Vazdušni napadi na SRJ počeli su 24. marta 1999. godine i trajali su 11 nedelja. U njima je, prema raznim procenama, poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. NATO je izvodio napade na SRJ sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a u nekim operacijama učestvovali su i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi i u SAD. Akcija NATO, koju su Vlada SRJ ali i brojni pravni stručnjaci nazvali agresijom, usledila je nakon neuspešnih pregovora o rešenje krize na Kosovu, održanih u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine. U bombardovanju, koje je trajalo 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture“.

Ti i ja ponovo smo na istim zadacima. Ja pred belim papirom. Ti u kabini bombardera. Ja pesnik, ti vojnik. Hajde da se ogledamo u otkrivanju lepših strana onog što nudi zagledanost u daljinu kojoj kroz život stremimo. Da idemo još dalje. Da kao deca maštamo. Izazivam te da na mom terenu belog prostranstva hartije ostaviš trag svoje duše, ako smo još živi.

„Čovek je živ ili mrtav, zavisno posmatrate li ga s ove ili s one strane groba“.
(Borislav Pekić)

TOKIO, 15. jula - U Japanu, gde generalno postoji veliko poverenje u mere vlade koje se provode na kontroli kontaminirane hrane nakon nuklearnog akcidenta u centrali Fukušima 1, širi se skandal u  vezi isporuke kontaminiranog goveđeg mesa iz istoimene prefekture. Japanskoj javnosti tokom ove nedelje postepeno je predočena činjenica da je najmanje 457 kilograma, a moguće nekoliko tona, goveđeg mesa koje je sadržalo veliku količinu radioaktivnog elementa cezijuma isporučeno na trzište hrane u 12 od ukupno 47 administritativnih jedinica zemlje, uključujući tu i najveće gradove Tokio i Osaku.

Farma iz mesta Minami Soma na obodu prefekture Fukušima isporučila je dilerima mesa širom Japana govedinu koja je sadržala tri do šest puta više cezijuma nego što je dozvoljeno privremenim standardom uvedenim nakon izliva radijacije iz oštećene nuklearne centrale i koji iznosi 500 bekerela po kilogramu mesa. Ovaj standard, inače, dva i po puta je blaži od onog koji je važio pre nuklearne katastrofe tako da je zabrinutost među stanovništvom velika, uprkos relativno suzdržanim uveravanjima stručnjaka da je zabeleženi stepen toksičnosti od 1.500 do 3.000 bekerela štetan po zdravlje samo u slučaju da se kontaminirano meso uzima više puta u dužem vremenskom intervalu. Do isporuke kontaminiranog mesa došlo je usled velikog propusta u merama kontrole, gde su krave pregledane samo spolja gajgerovim brojačem, a nije vršeno ispitivanje uzorka mesa u laboratoriji. Inače u prefekturi Fukušima postoji 225 farmi koje su proteklih godina isporučivale po 33.000 krava godišnje za klanje.

Uprkos izlivu ogromne količine radijacije u Japanu su nakon nuklearne katastrofe nastavljene isporuke poljoprivrednih proizvoda iz Fukušime i okolnih prefektura a u supermarketima u Tokiju povremeno se mogu videti akcije na kojima se stanovništvo poziva da pokaže solidarnost sa stanovništvom Fukušime i doprinese sprečavanju njene ekonomske propasti tako što će kupiti povrće koje je tamo proizvedeno.
Međutim, japanski mediji javljaju o novim isporukama kontamiranog goveđeg mesa iz prefekture Fukušima uz alarmantnu vest o uzroku visokog stepena radijacije u mesu krava odgojenih u blizini teško oštećene nuklearne centrale Fukušima 1. Četrdeset i dva grla stoke sa farme u mestu Asakava, prefekturi Fukušima, za koje je utvrđeno
da sadrže radioaktivni cezijum koji pet puta prelazi dozvoljenu vrednost od 500 bekerela po kiligromu, isporučena su u klanice u Tokiju i okolini. Deo tog mesa  takođe je dospeo na rafove u supermarketima.

Naučnici su utvrdili da je uzrok ozračenosti stoke prevashodno u tome što je ona hranjena kontaminiranim senom. Japanska javnost šokirana je činjenicom da je seno velike radioaktivnosti prikupljeno sa polja udaljenih čak 75 kilometara od centrale Fukušima 1, jer je do sada vladalo uverenje da su i pojedini delove prefekture Fukušima, udaljeni na 30 do 40 kilometara od centrale, bezbedni za život i poljoprivrednu proizvodnju. Ova vest dolazi nakon otkrića da i na razdaljinama od 50 do 60 kilometara od centrale, van prefekture Fukušima, postoje tzv. “vruće tačke” gde je radijacija mestimično viša i po 200 do 300 puta nego što je to uobičajeno. S tim u vezi, japanski mediji javljaju da Tokijska elektrodistribucija, vlasnik centrale Fukušima 1, razmatra mogućnost da nadoknadi štetu nastalu usled preseljenja i građanima čiji se domovi nalaze u “vrućim tačkama” izvan zvanične evakuacione zone od 20 kilometara oko centrale.

Takođe, prema pisanju japanskog dnevnog lista Jomiuri, lokalne vlasti u gradu Fukušima, koji se nalazi na oko 50 kilometara od cunamijem teško oštećene nuklearne centrale, donele su odluku da izvrše kompletnu dekontaminaciju ovog grada. Gradski oci prestonice prefekture Fukušima nameravaju da izvrše uklanjanje gornjih slojeva zemlje i detaljno pranje asfaltiranih ulica i zgrada korišćenjem vodenih topova i creva pod visokim pritiskom. Na ovu meru vlasti je prisililo otkriće da je nivo radijacije na više mesta u ovom gradu veći nego u pojedinim delovima zabranjene zone koja se prostire u prečniku od 20 kilometara oko nuklerne elektrane Fukušima 1 koju je 11. marta preplavio veliki cunami. Procenjuje se, međutim, da bi dekontaminacija celog grada, koji se nalazi na 250 kilometara severno od Tokija i ima blizu 300.000 stanovnika, mogla da potraje čak 20 godina.

Situacija u samoj nuklearnoj centrali Fukušima 1 se postepeno poboljšava. Posle izvesnog zastoja, ovih dana u potpunosti je proradio nedavno instalirani sistem za recikliranje radioaktivne vode pa se sada ona nakon prečišćavanja ponovo ubacuje u reaktore, čime se drastično smanjilo zagađivanje zemljista i mora u okolini centrale. Napravljen je i pomak u smanjivanju radijacije unutar samih reaktora čime su se stvorili uslovi da radnici uđu unutra, izvrše detaljniji pregled i popravke cevi potrebnih za rashlađivanje reaktora. Stručnjaci stoga smatraju da se proces usmeren ka potpunom zaustavljanju reaktora do januara naredne godine, uprkos brojnim tehničkim poteskoćama, ipak uglavnom odvija po planu.

(Petnaesto pismo američkom pilotu)

Halo, pa zar vi radite i za praznik? Bogami, evo i ja sam se zdao da te ispoštujem ne bi li se naljutio, pa došao na jedno hladno „Jelen“ pivo i slane kokice. Da li mi slavimo Prvi maj ? I te kako…

Bauk (komunističkih proslava) slavlja i parola u slobodi, zahvatio je sve naše narode i narodnosti u Jugoslaviji. Posle drugog svetskog rata, u eri obnove i izgradnje novog socijalističkog društva, radnička klasa predvođena Komunističkom partijom, grabila je napred u nove radne pobede! Nije bilo dana da nije bilo izuzetnog rezultata. U svemu smo morali bili prvi. Žilavi i besni, radni, puni elana, ustrojeni, jer je sve što „štrči“ bilo je sramotno i nekomunistički. Reprezentativni komadi duša radničke klase koji su onako teatralno izlagali svoja tela i svoja dela za prvomajske svečane defilee i parade, silno socrealistički, odzvanjali su ulicama naših gradova. Entuzijazam i mladalački polet koji je naprosto kipio u svim sferama rada i života, naročito se video i prikazivao za vreme prvomajskih praznika. Pucalo je na sve strane od mladosti, osmeha na licima, mirisa znoja, žuljevitih ruku i svečanih trenutaka.

Najboljih je bilo u raznim branšama. Najbolji na polju rada i udarništva. Najbolji sportisti, umetnici, studenti i đaci. Najbolje tate, najbolje mame, braća, sestre i tako redom svi naši narodi i narodnosti! Sve su to plodovi junaka socijalističkog rada! I svi su se svakodnevno upoznavali sa udarničkim rezultatima preko dnevnih zapovesti, zvučnika sa bandera, zidnih novina i Radio Beograda. Neobjašnjivo je sa koliko volje se jurišalo u bolje sutra posle onog četvorogodišnjeg svetskog zlopaćenja. Sve što je moglo da se uradi danas nije ostavljano za sutra. Svaki dan je trajao bar sat više. Mnogi su radili i unapred jer sve se bodovalo i stavljalo u izloge sa cvećem i Titovom slikom. Da se vidi. I bez nameštanja rezultata. E pa kad se već toliko radilo onda se moralo i proslavljati. Znači, fabrike radnicima, zemlja seljacima i svima praznik rada – Prvi maj. Nije se radilo dva dana. Prvog i drugog maja. Svi na paradu i da nam živi, živi rad! Kako je sve počelo?

Po običaju opet se sve zakuvalo na vašem američkom tlu. Sećaš se popularne tri osmice: osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja onog prvog maja osamdeset šeste godine devetnaestog veka, u Čikagu, stotine hiljada američkih radnika na ulicama!!! Sramno je ono što se tada izdogađalo i to ti je, siguran sam, poznato. Zato neću o tome. Kratko i jasno, vi ste uprli prst da pokažete da kapital i vlast nemaju dušu! Na Prvom kongresu Druge internacionale 1889. godine odlučeno je da se svake godine, u spomen na čikaško krvoproliće, održe masovne radničke demonstracije prvog maja. „Prvi maj je zajednički praznik svih zemalja, na kojima radnička klasa treba da manifestuje jedinstvo svojih zahteva i svoju klasnu solidarnost”. Od tada se svake godine obeležava tragični Hejmarketovski događaj kao dan međunarodne radničke solidarnosti u vidu demonstracija. Osnivač i vodja Srpske socijal – demokratske partije Svetozar Marković se još šezdesetih godina devetnaestog veka borio za prava srpskih radnika i radničke klase. U veoma teško vreme za Srbiju kasnije je tu borbu nastavio Dimitrije Tucović. U Obrenovićevskoj Srbiji je održana prva i najveća proslava 1.maja, na celom Balkanu 1891. godine .

Nakon 50 godina komunističke vladavine, tokom koje je Prvi maj slavljen kao veliki državni praznik u socijalističkoj Jugoslaviji, imam utisak da stanovništvo ovih prostora i dalje nije u potpunosti upoznato šta ovaj praznik predstavlja. Danas pogotovo! Zaglupljeni momentalno dilemom vremena u kojem živimo sa Bogom ili bez Boga okarakterisani tranzicijom i na terenu praznika, svi sve znaju. Svi su odjednom hrabri i počeli su se baviti svim i svačim. Oslobođeni titovskih bezbožničkih bukagija, okova i partijskih lanaca u tamnici naroda, prvi su partijski funkcioneri krenuli da se kaju i plačnih očiju, da ljube ruku svaki svojem crkvenom velikodostojniku, sa “ad hok” prekrajanjem onoga što je bilo. Posledica toga je da imamo iskrivljenu sliku trenutka u kojem živimo. Na ovim prostorima ili kako se kaže u državama regiona, vremenom se uvrežio stav o pojedinim pojavama, koji nema gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa činjenicama, ali ni sa stvarnim životom. Jedan ovakav stav je, na primer, da je Prvi maj anarhistički, socijalistički ili praznik koji su izmislili komunisti. Naravno, uz samo malo može se saznati gde se i zašto dogodio Prvi maj i ko su bili učesnici dešavanja i sa kojim motivima.

Prvi maj, Medjunarodni praznik rada, je pre svega podsećanje na istorijsku borbu radničke klase u čitavom svetu i solidarnost sa svima onima koji se bore protiv svih vidova eksploatacije i za ostvarivanje svojih prava. Pomažući drugom, iskazujući solidarnost mi pokazujemo da smo nešto više od ljudskog bića, ponašajući se suprotno pokazujemo da smo ispod standarda ljudskog bića. Kao takav praznik Prvi maj priznat je u svim zemljama sveta, osim u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Južnoj Africi. Dakle, u Americi nije priznat uprkos činjenici da je borba radnika za osmočasovno radno vreme počela upravo u tvojoj zemlji. Zato ti i nemaš radno vreme pa i danas zujiš… A i mi baš ne slavimo kao pre.

Praznik rada je nekada u šezdesetim godinama dvadesetog veka imao onaj oreol koji zaslužuje, i mnogo ozbijljnije se tada obeležavao kao radnički praznik.

Tokom prvih majeva koji su za nama mnogo više se radilo, bolje se živelo, tako da se više, lepše i srdačnije praznovalo. Na neki način tako su se slavile takozvane nove radne pobede. Jedan od ondašnjih rukovodilaca kikindske Livnice Milan Kuzmančev šezdeset i neke je na jednoj tadašnjoj proslavi rekao radnicima: „Danas radimo i ulažemo u razvoj jer doći će dan kada će na parkingu gde su sada samo dva automobila, biti malo mesta jer će ih biti na hiljade“. To se i dogodilo već osamdesetih. Bilo je u svemu više poetike. Ljubavi između tata i mama i sve sa mirisom rascvetalih jorgovana i ostalog cveća. Išli smo u goste, rođaci su dolazili kod nas.Tada smo, ipak, bili nekako mnogo veći romantičari nego danas. Surova realnost nam se zbog nesuvislih političkih poteza vratila kao bumerang i od romantičara optimista napravila realiste – pesimiste.

Teško da će se to vreme ikad više ponoviti. Današnji praznik rada je, imajući u vidu bombardovanje, atmosferu otuđenosti i standard građana, sušta suprotnost od nekadašnjih. Iz ove današnje perspektive sve to ima manju ikonografiju „onog“ praznika, i neku atmosferu prijatnosti. Ipak bitno je reći da nam je Prvi maj kao međunarodni praznik rada, koji slavi solidarnost sa svima onima u svetu koji se bore za radnička prava vrlo važan. Ovo kažem zato jer su nam ovakvi praznici i sve te svečanosti, kako u porodici tako i u široj društvenoj zajednici, potrebne i gode nam, jer su predstavljale poziv na druženje, solidarnost, ljubav, prijateljstvo.

Nažalost, posle dosta gluposti koje su se dogodile u novijoj istoriji, na prostoru stare jugoslovenske zajednice, koju su najzad devedesetih godina nacionalni lideri uspešno krvavo pocepali, ništa više nije kao pre, pa ni prvomajski praznik rada! Majstori smo da sve tako brzo, olako, uspešno upropastimo i banalizujemo. Niko ni da trepne kad belo naprasno preko noći postane crno. Sve u ime demokratije, istinski i transparentno, „naše“ demokratske diktature izvode nas na pravi put istine. Kao i svetlo koje bez pitanja svaki čas, nestane pa dođe. Kao i krilo vašeg milosrdnog anđela koje nas „grli“.

„Glupost je najneobičnija od svih bolesti - od nje ne pati bolesnik, nego svi ostali.“

Žak Prever

Koliko muke i nedoumice. Da li koristiti evropski format (Europass CV) ili slobodan format? Da li ga poslati e-mailom ili redovnom poštom? Da li priložiti fotografiju ili ne? Na koja preduzeća ga uputiti? Za koju vrstu posla se kandidovati? Da li će ko odgovoriti?

Posle desetine poslatih curricula i posle dugih meseci nade i iščekivanja–ništa se nije promenilo. Niko nije odgovorio. Nastupa period obeshrabrenja, ogorčenosti, gubljenja samopoverenja. Čovek se oseća gubitnikom, prevladava ga osećaj poraženosti. Često ovako obeshrabren posao više i ne traži.

Citiram životnu mudrost Fernanda Pessoa: „Nosim ožiljke svake bitke koju nisam hteo da vodim“. Ako je pogubno ne primiti odgovor, još je pogubnije odustati od bitke. Prva stvar koju treba učiniti je izmeniti pristup problemu. Ako su vaši CV završili u košu, ne znači da ste Vi završili u košu!

Ko vam garantuje da je vaš CV neko uopšte i pročitao? Ko vam garantuje da je osoba koja je vaš curriculum eliminisala razumni subjekat, koji štiti interese svog preduzeća? Kako možete uopšte biti sigurni da je vaš profesionalni i dijalektički profil baš onaj koji preduzeće traži? Ko vam garantuje da bi vam se dopalo da radite baš u tom preduzeću?

Na polju regrutovanja osoblja nema gubitnika, već samo rezultata – pozitivnog ili negativnog ishoda selekcije. Grešaka ima. Često „dobitnik“ ne uspe da uspešno prebrodi probni radni period, jer je selektor pogrešio u proceni. Ponekad sam „dobitnik“ napušta radno mesto, jer mu se ne dopada radni ambijent. Ili je našao bolje plaćeni posao.

Ispričaću vam jednu ličnu andegdotu iz perioda kad sam tražila moj prvi posao u Italiji.

Nisam nikad verovala u CV i u njegove čudotvorne efekte, ali sam ipak poslala CV sa propratnim pismom na nekih pet-šest preduzeća. Što bi rekli naši „da otaljim red“ i da udovoljim savetu mog muža. S druge strane, balkanski lukavo sam prišla problemu i otpočela pažljivu selekciju preduzeća sa jakim uvozno-izvoznim sektorom. Bila sam na početku radne karijere i morala sam izvući moje najjače karte – dobro poznavanje stranih jezika. Tim preduzećima nisam nikad poslala CV. Telefonirala sam, tražeći kontakt sa odgovornim licem. U dva slučaja sam uspela da zakažem termin za radni intervju. Oba preduzeća, zvaću ih firma A i firma B, su u tom periodu tražile personal sa dobrim poznavanjem stranih jezika. Firma A je bila manja, ali u centru grada i bliža mom stanu, dok je firma B, veliki industrijski kompleks, bila u industrijskoj zoni grada. Logistički gledano meni je više odgovarala firma A, iako je firma B davala izglede na sigurniju dugoročnu zaposlenost.

U firmi A me je primio poslodavac. Uz njega je bio jedan mladić, koji se predstavio kao Dr.XY.( U južnoj Italiji sa „dottore“ se titulira svako iole pismenije lice). Nakon kolokvijuma rekli su mi da će mi rezultate saopštiti naknadno.

U firmi B su mi odmah rekli da je rezultat kolokvijuma pozitivan i da mogu početi da radim u roku od tri dana. Ja sam poziv prihvatila. Radila sam na izvozu metalmehaničkih proizvoda na Nemačko tržište puna tri meseca, kad je stigao poziv iz firme A. Nisam im rekla da sam posao već našla i da radim. Tražili su novi razgovor, ali ovaj put sam ja zakazala termin, nakog mog radnog vremena, koje se završavalo u 17,00h. Bilo mi je sasvim jasno da imaju neki ozbiljni problem sa osobljem. Počela sam da postavljam pitanja koja se ranije nisam usudila da drznem: ekonomski tretman i termin ulaska u radni odnos –mesec dana nakon potpisivanja ugovora. Mladi Dr XY koji je i ovog puta prisustvovao razgovoru se osećao nelagodno. To što sam tražila i dobila je bilo više od onog što je on primao.

Nakon par dana dala sam otkaz firmi B. Na moje radno mesto je došao novi referent – Dr.XY iz firme A! I dok su nas predstavljali, prsnuli smo u smeh. „Zar se poznajete?“ – pitali su. „Kako da ne!“ – odgovorili smo u jednom dahu, bez daljih objašnjenja.

Oboje smo bili i dobitnici i gubitnici u prethodnoj selekciji. Ja sam dobila firmu B, a htela sam firmu A! Predpostavljam da je za Dr.XY slučaj bio dijametralno oprečan. Ali upornost i slučaj često dovedu stvari na pravo mesto.

I u zaključku, obe firme odavno više ne postoje. Propale su. Ja sam odavno iz njih otišla. Promenila sam i vrstu posla, ali i dalje radim. Nisam nikad verovala da je dato radno mesto zauvek, niti da je ono čovekova sudbina. Nemojte ni vi.

Neke igre nikada ne zastarevaju i za njih ne postoje ograničenja u godinama, polu ili rasi. One su bezvremenske ili svevremenske; svačije i ničije. Tuđe su, isto koliko i naše. Niko nema ekskluzivno pravo na njih, a zapravo, imamo ga svi. Kad se malo zagrebe ispod površine “savršenog” homo sapiensa – retko ko bi priznao da ih igra – jedni zbog stida, a drugi da ne pokvare sliku “savršenog” bića!

Ne, nije reč o lepšoj i kreativnijoj strani našeg bića, već o onoj koju opasni kerberi čuvaju čak i od svog gospodara i njegove savesti. Nije to ni odbijanje da se odraste, niti dosada (mada je dosada važan faktor u igranju igara), reč je o igrama koje vodi naš ego (ili sujeta – kao sastavi deo ega). Ponekad je to nesigurnost, nedostatak samopouzdanja, previše izraženo JA ili ko zna koji problem podsvesti?

S druge strane, te igre izgledaju kao programi koji se aktiviraju u određenim situacijama i koji pokreću najčešće, iste emocije, stanja ili ubeđenja. Sve ide po istom redosledu, uz slične ili iste vremenske razmake i reakcije koje se, zapravo, daju predvideti kao okidači budućih događaja (da, uvek postoji dosta pravilnosti i sličnosti u igranju, naizgled, različitih igara).

Igre odraslih uključuju sve elemente igara dece: kaznu, nagradu, pravila ponašanja (koje se tek postavljaju ili koja postoje od ranije), a često i nivoe prolaznosti, pri čemu se svaki novi nivo otvara kada saigrač reši zadatke iz prethodnog nivoa. Dogodi se i da protivnik ispadne iz igre ako ne reši zadatak sa nižeg nivoa. Neobično je reći “protivnik”, jer često je to biće sa kojim se deli isti prostor u kući, kancelariji ili čak spavaća soba! Da li je to biće sa kojim se deli i želja za pobedom!?

Igre odraslih, nisu uvek transparentne kao igre dece. Saigrač se, ponekad ne poziva u igru, već se, jednostavno, “namami” nekim trikom. Čudno je koliko odrasli žele da budu zreli i odgovorni i da poseduju osobine koje ih razlikuju od dece, ali još čudnije je što se, skoro svi, upecaju na trikove sedmogodišnjaka ili šesnaestogošnjaka! Ipak, za razliku od deteta kojem su svest o okruženju i doživljaj drugih najčešće, uprošćeni i bez loših slika - odrasli teže da manipulišu drugima i njihovim osećanjima, ne bi li izazvali konkretne rekcije ili emocije.

Jedino što je zajedničko igrama odraslih i igrama dece je želja za pobedom. Kod dečjih igra, kraj jedne, znači početak nove igre, a svaku od njih prate pozitivne emocije. Igre odraslih mogu da izazovu bes, gnev i ljutnju, a nastavak počinje kad protivnik poželi osvetu. Treba uzvratiti istom merom, da bi se igra nastavila! Ta prećutna pravila kojima robuju odrasli ubijaju svaki smisao iskrenosti, razumevanja i saosećajnosti.

Pravila ruše osećanja, jer nastaju zbog igre, a ne humanosti.

Pravila traže od igrača da čine ono što se od njih očekuje, da bi igra trajala.

Pravila su ono što se “mora”, iako to ponekad nema nikakvog smisla u kontekstu pravih vrednosti!

Kada izgube saigrača, neki ljudi nastavljaju da igraju igru - vodeći sebe i svog “protivnika” kroz nekoliko faza: svođenja računa ili analizu događaja i mogućih poteza, kritikovanja, ogovaranja i etiketiranja.
Svođenje računa je neophodno da bi se odredila jasna pozicija, analizirala sopstvena i tuđa taktika napada i odbrane i da bi se utvrdio položaj “neprijatelja”. To se čini ne samo zbog mehanizama odbrane od krivice, griže savesti, bola ili straha, već i da bi se razradila taktika za neke druge, slične situacije ili igre.

Kritikovanjem se aktivira jedan od najčešćih odbrambenih mehanizama – negacija: “Ne, nije moja krivica, tvoja je. Ne, nisam ja ništa pogrešio/pogrešila, ti si. Svi ostali su grešni, iskompleksirani i loši, jedino sam JA bezgrešno savršenstvo!” Kako to smešno zvuči kad čovek uspe da se distancira od svega i pogleda šta je ostavio za sobom!
Na kraju, dolaze dve ružne faze i usta puna gorčine i žuči: ogovaranje i etiketiranje. Kombinacija negacije i projekcije, besa, bola, razočarenja, mržnje, sujete… Posle njih šahovsko polje postaje minsko. Tu više nema ni igre, ni hoda, ni povratka. I bolje je da na njega niko nikad ne kroči!

“Moj lovac je pojeo tvog topa” – govorile su njegove plave oči, dok mu se desni brk podizao u pobedonosni osmeh.

“Da, vidim to, samo… Zar je sve ovo bila igra?

“Vidiš da jeste!” Njegovo lice je i dalje sijalo od radosti, dok se meni grčila jetra. Da li da plačem ili da urlam? Da li da se smejem ili da bežim? Zar je sve to bila samo igra? A gde su tu iskrenost, poverenje, odanost i empatija?

“Znaš li, predatoru, da si u ovoj “partiji”, upravo izgubio kraljicu?” – zacvilela je moja progonjena duša…

“Ovo nije kraj!” – zaškripao je zubima iznenađen obrtom. Za nekoliko trenutaka razbuktao se novi plamen u njegovim očima. Želja za pobedom, vođena besom i povređenim egom rušila je sve pred sobom!

“Bolji sam od tebe! Ovo je moja igra, upala si u klopku!”

“Da, u pravu si, pobeda je tvoja. Neka tako i ostane, Piru. Uzmi svoje, oružje, značku i krunu da se njima okitiš kad ti bude teško. Tužna je ljubav koja se vodi kao rat! Tužan je kralj koji rastura svoje kraljevstvo zarad jednog ordena!
Shvatićeš to i sam, jednom, kad odrasteš… Ali ne brini, u tvom slučaju to neće biti uskoro.”